6 replies »

1. 23 03 2018
   Господине Тодоровићу,

   Дијалог сте започели Ви својим одговом на мој коментар о Вашем чланку. Свако ко објави чланак на СРБском ФБРепортеру прихвата да читаоци могу да напишу коментар. Тај коментар не представља почетак дијалога, јер ако тако посматрате, онда је Ваш чланак почетак неоствареног дијалога.

   Ви пренебрегавате, мој позив изазван Вашом придиком, да изађете на улицу и са својим текстом о спасавању Србије и народа добијете довољну подршку да се пропадање заустави. Уместо тога Ви сада написасте:

   „Ми смо у издајничкој мрежи коју морамо да покидамо. О томе говорим!“.

   Немојте да говорите нити да пишете, већ је покидајте, односно организујте људе да је покидате. Моји покушаји нису добили довољну подршку. Надам се да ће Ваш добити. Не чекајте више. Делујте у духу свог закључка.

   Између нас није било дијалога. Није било зато што ја цитирам Ваше ставове и о њима пишем, а Ви не да не цитирате моје већ игноришете и чињенице и податке које сам изложио и износите произвољна и неоснована тврђења с којим сте и завршили свој данашњи одговор.

   Ви нисте изнели аргументе да би одбранили своје критике које сам цитирао. Понављам их:

   „Одакле јој право да се вајка на успавани народ ако сама посматра са безбедне удаљености? Да ли јој та дистанца ствара немир и грижу савести?“
   и
   „Ви, интелектуалне громаде, слободни стрелци којима је тесан сваки облик друштвеног организовања… Све вас би ваш народ морао да види доле, на улици. У првим редовима. А онда би, надајмо се, за вама пошао.“

   „Уместо да сте изашли на улицу, и повели га. Управо та уљуљканост, конформизам наше интелигенције, неспремност на ризик и жртву“

   Дугачак је мој одговор због бројних чињеница и доказа који показују да таква Ваша уопштавања не одговарају истини. Та Ваша уопштавања су веома битна за Ваш чланак.

   Намерно сам био започео свој коментар оштром оценом Вашег текста да бих указао да таква уопштавања само продубљују раздор у нашем народу. Зато, да не би ова преписка постала допринос томе, јер ми то није била намера, а и Ви кажете да није ни Ваша намера, ја ћу да завршим следећим. Слажем се с Вашим ставом о младима из Вашег основног текста:

   Уверени су у право на побуну.

   Такође подржавам Ваша питања:

   Зашто је тако тешко потиснути сујете и упрегнути се у исти јарам, отаџбине ради?
   Зашто су у нашој елити тако ретки они у чијем оку видимо жар и спремност за борбу?

   Ваш закључак је тачан, али благ:

   Ми немамо више времена, даме и господо!

   Др Љубомир Т. Грујић
   Редовни професор у пензији

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

2. Господине Грујићу,

   Не можете у дијалог да уђете и изађете кад ви хоћете. Постоје нека правила која господа поштују. Нисам својом вољом овај дијалог изабрао и користим право на одговор.

   Један од слојева мога текста је критика елитизма. Друштвени положај сам по себи не обезбеђује место у елити једног народа. Бар не у оној истинској, елити духа. У профаној свашта је могуће. Код нас се у елиту гурају већ по свом иметку или завршеној високошколској специјализацији ма које области. Истинску елиту чине ретки непоткупљиви мислиоци, људи од интегритета, носиоци прогресивних хуманистичких идеја, спремни на борбу и жртву за идеал. Такви су, по правилу, увек близу своме народу. И без потребе да се сврстају било где, па ни у елиту.
   Занимљиво је, господине Грујићу, да вас је, по сопственом признању, нагнало да се огласите управо моје разобличавање елитизма. А онда сте својим коментарима баш илустровали појаву на коју указујем.

   Упорно пренебрегавате моје инсистирање на жртви и ризику који је нужан у одбрани отаџбине. Оловка је моћно оружје и сам га користим. Али нама одавно нису довољне петиције. Ми смо у издајничкој мрежи коју морамо да покидамо. О томе говорим!

   Присуство људи вашег друштвеног положаја тамо где прети кундак и разулареност режимске полиције, то је оно што соколи народ, учвршћује му уверења. То је оно због чега би вас народ могао видети као своју елиту. Не морате ни ви ни било ко други буквално повести народ. Али мало је необично да вас који толике године ex kathedra одгајате нашу академску омладину сада, по вашим речима, нема ко да следи???

   Господине Грујићу, уважио сам вас и одговорио и чак био помирљив у мери прикладној вашем првом коментару. Не држите се суштине, преопширношћу покушавате да затрпате аргуменате које износим, те ћу са жаљењем овде морати да прекинем дијалог. Штета да није окончан уз разумевање и у неком бољем тону.

   Драган Тодоровић

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

3. 22 03 2018

   Господине Тодоровићу,

   Ви сте у свом тексту били написали:

   „Одакле јој право да се вајка на успавани народ ако сама посматра са безбедне удаљености? Да ли јој та дистанца ствара немир и грижу савести?“
   и
   „Ви, интелектуалне громаде, слободни стрелци којима је тесан сваки облик друштвеног организовања… Све вас би ваш народ морао да види доле, на улици. У првим редовима. А онда би, надајмо се, за вама пошао.“

   Ово је иззвало мој одговор. Показао сам Вам да то није истина.

   У свом одговору сада, између осталог, пишете:

   „Уместо да сте изашли на улицу, и повели га. Управо та уљуљканост, конформизам наше интелигенције, неспремност на ризик и жртву“!!!

   Ви тако омаловажавате то што је професор универзитета 13 месеци стајао на улици 2010-2011, потом још месец дана 2013!

   Прилике јесу пропуштене. То не може нико да побије. Наводио сам их да се то не би поновило. Пропустили су их оних 99,999% људи који су пролазили Кнез Михајловом, сви остали који су били обавештени о томе, и све политичке странке током тих 13 месеци 2010-2011. и током тог месеца 2013. И Народна скупштина. Пружене су прилике биле свима, народу: свима без обзира на степен образовања, политичко опредељење, националну и (не)верску припадност, на пол, на године, и странкама, и властима; и суботом и недељом и празницима када су Београд и Кнез Михајлова бивали пуни људи из других крајева Србије (и неки од њих јесу потписали). Ви критикујете што покретач није са пултом шетао по Србији. Нисте се запитали да ли је могао. Нисте се запитали колики је труд био да с једног краја Београда сваки дан вуче два велика пакета да би отворио пулт за потписивање и доносио пакете с обрасцима. Сам. Без ичије помоћи. Да ли је имао здравствених последица после тога? Не, Ви сматрате да сте позвани да придикујете што није ишао по Србији, Ви узимате слободу не само да критијете већ да придикујете. С обзиром на то, ја ВАС позивам да сада ВИ то урадите. Припремите текст за одбрану Србије и Србског народа. Крените по Србији да скупљате потписе. Када је обиђете, ја ћу Вам онда честитати од свег срца. Јесте сада прошло и 12 часова, већ се доста касни. Зато је важно да то урадите што пре. Без одлагања. Објавите где и када ће моћи то да се потпише.

   Не треба да се надате да би народ за мном пошао. То је проверено.

   За мном мој родни народ није пошао, ни 1990. када сам био независни кандидат за председника Републике Србије и у току једина расположива три дана одржао јавне скупове у Крагујевцу, Краљеву, Ужицу и Пожеги, и последњег дана ишао од Београда до Шапца од села до села, ни 2010-2011. Ни 2013. Тада сам стајао на улици, не очекујући да људи за мном пођу, већ да следе своју приврженост народу и Отаџбини, надајући се да ће људи да подрже расписивање истовремених референдума по следећим питањима (то је било 2010. године, Тадић Председник):

   1. Да ли сте за то да се овим референдумом у име Републике Србије поништава Декларација о Сребреници коју су усвојили 127 народних посланика у Нарoдној скупштини у среду 31. марта, 2010. године?

   2. Да ли сте за то да се овим референдумом опозива Влада?

   3. Да ли сте за то да се овим референдумом опозива садашњи сазив Народне скупштине?

   4. Да ли сте за то да се овим референдумом господин Борис ТАДИЋ опозива с положаја и функције председника Републике и да Народна скупштина спроведе по Уставу поступак његовог разрешења?

   5. Да ли сте за то да се овим референдумом забрани узимање нових кредита у име Републике Србије у току следећих пет година?

   6. Да ли сте за ограничење власништва страним држављанима на 33% над водним изворима и токовима, шумском и пољопривредном земљом, путевима и рудницима?

   7. Да ли сте за то да се приватизација предузећа дозвољава само уз сагласност запослених?

   8. Да ли сте за то да Република Србија прекине дипломатске односе у рангу амбасада с државама које не признају Републику Србију одређену њеним Уставом по коме је Косово и Метохија њен нераскидиви део?

   9. Да ли сте за то да се Република Србија не укључује у Европску Унију, те да се ставља ван снаге поднета, без референдумске сагласности њених држављана, пријава за њено учлањење у Европску Унију, све док САД и све државе Европске Уније не изнесу својим народима истину о Републици Србији и Србима, док не признају Републику Србију одређену њеним Уставом, и док САД и оне државе Европске Уније које су и чланице НАТО не обештете морално, материјално и финансијски Републику Србију и њене држављане за последице својих учешћа у НАТО агресији 1999. године?

   10. Да ли сте за то да Република Србија остане ван војног савеза НАТО?

   11. Да ли све стране војне јединице треба да се повуку из Р. Србије у року од годину дана?

   Знао сам и пре почетка потписивања да сам не могу да скупим потписе. Надао сам се да ће други да ми се прикључе у томе. Појединци и странке. Очекивао сам да потписници скупљају потписе. Ја сам био оптимиста. Одштампао сам листове за 400.000 потписа. Многи су узимали обрасце. Неки по цео пакет од 500 листова. Веровали су да ће за три до седам дана да скупе потписе. Неки су били ван Београда. Покушавали су да скупе потписе и ван Београда. Они су покушавали и да се и други укључе у скупљање потписа. Нису успели. Највише је скупио један млађи брачни пар: 24 потписа. Са свим тим потписима је било скупљено 2600 потписа. За 13 месеци!!!

   Одкуд Вама уверење да не познајем живот ван Београда те пишете:

   „Знате, има живота и изван Београда. Чак и разумног.“!!!

   Јесам ли ја стварао неразуман живот ван Београда?

   Знате ли Ви да сам држао универзитетску наставу од Новог Сада до Приштине, од Трбушнице код Лознице на Дрини до Смедеревске Паланке и Прахова, преко Ваљева, Краљева и Ужица у којима сам одржавао наставу у току дан и по? (О оптерећењу у настави у Београду је посебна прича.) Ако знате, зашто сте то написали? Ако не знате, зашто онда тако пишете? Не треба да ми одговарате. Размислите за убудуће.

   Др Љубомир Т. Грујић,
   редовни професор универзитета у пензији

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

4. Господине Грујићу,

   Жао ми је што Вас је мој текст „Нека српска елита сиђе у свој народ и поведе га“ узнемирио до те мере, те нагнао на подужи коментар. Но, Вашу критику сматрам неоправданом.
   Најпре да кажем да у свом тексту не тврдим ништа, осим једнога. Да је улица сасвим легитимно средство за борбу против неправедне и однарођене власти. Улицу не треба одбацити и на њу гледати са висока и са омаловажавањем. Уосталом, филозофија се много пре нас овим питањем бавила. И овај вид борбе и изражавања незадовољства властима цивилизацијска је тековина. Једино ово у свом тексту тврдим, а и то не експлицитно.
   Такође, не тврдим да ће народ кренути за елитом. У последњем пасусу кажем: надајмо се. Једина брига елите је да буде на челу, то је њена обавеза, њено позвање. Да ли ће је неко следити, ван је њеног фокуса. Ако је елита истинска.
   Чини ми се да је ово добро место да се договоримо око тога шта елита заиста јест. За мене, и Вас претпостављам, постоји једна једина, елита духа. У свакодневици су критеријуми мало шири. Тако, обраћајући се елити кажем: Сви ви које овај народ сматра елитом…
   Не знам да ли елита и народ данас имају исти однос према држави. Тешко је то мерљиво и личи на стереотип. Али чак и да је тако како тврдите, одговорност елите немерљиво је већа.
   Рекао бих да ме оптужујете да конфронтирам народ и елиту. И чак да сам на страни народа. Супротстављеност елите и народа је природна. У неким историјским околностима важно је и нужно супротстављености помирити. Изненађен сам да моју чежњу за оваквим помирењем нисте схватили из подтекста.
   У томе да сам на страни народа има истине. И сада морам да кажем да његова пасивност потиче управо од тога што је безброј пута од сопствених елита преварен. А у годинама и догађајима које помињете народ је за собом имао бар четврт века таквих искустава. Нисте могли очекивати да ће похрлити да било чему да свој глас. – Можда, да сте изашли из Кнез Михајлове, из Београда, можда би резултат био бољи. Знате, има живота и изван Београда . Чак и разумног.
   Петиције називате пруженим шансама које је народ, ваљда незахвалан и несвестан, пропустио!? Уместо да сте изашли на улицу, и повели га. Управо та уљуљканост, конформизам наше интелигенције, неспремност на ризик и жртву – то је оно на шта у свом тексту указујем.

   Одговорност је, наравно, на нама старијама. Зар то и сам не подвлачим. Кад већ имамо те сјајне младе људе спремне да остану, суоче се и боре, наше је да им се придружимо. Да одговорност, која нама припада, преузмемо. Из мога текста потпуно је јасно, без икаквог нарочитог тумачења, да за таквим расплетом вапим.

   Господине Грујићу, рекао бих да Ви помало прикривено заступате елиту. Ја сасвим отворено заступам народ. – И ето, још једне српске поделе, кад јој време није.

   Драган Тодоровић

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

5. 21 03 2018

   УНИШТЕНО ПОВЕРЕЊЕ У ЧОВЕКА

   Господине Тодоровићу,

   Ваш претходни чланак сам оценио највишом оценом. Овај, нажалост – најнижом.

   To што тврдите није истина.

   Мање од једног промила људи, који су 13 месеци пролазили поред пулта за потписивање у Кнез Михајловој у Београду, од 10.05.2010 до 30.06.2011, које је организовао и спроводио професор универзитета по жези, киши, ветру, снегу, од -8 до +40 степени, да се распишу истовремени референдуми по 11 најважнијих питања за Србију и народ, је пришло пулту. Потписало је укупно 2600 људи. За 13 месеци!!! Да је потписало најмање 100.000 људи зауставило би се све што се од тада до данас догађало!!! Пропуштена могућност пружена народу. Тада су потписали: Академици Крестић и професор Михајло Ђурић, његов брат близанац професор др Јован Ђурић, др Благоје Ристовић, …

   Свега 1540 људи је од 10.04.2011. до 30.06.2011 потписало захтев да се смени Борис Тадић. Био је додат нови пулт претходном. Опет пропуштена могућност пружена народу.

   Када је Народна скупштина усвојила противуставну Резолуцију 13.01.2013., на којој се заснивају Бриселски споразум и сва потоња противуствна деловања и акта наше власти, одмах је било јавно потписивање од 01.03.2013 до 31.03.2013. да се смене Николић и цела Влада, значи и Вучић и Дачић. Поновило се исто као претходно. Потписало је свега 468 људи, а потписвање се одвијало сатима сваки дан, опет у Кнез Михајловој. И тада пропуштена могућност пружена народу.

   Сваки пут су позиване политичке странке да се придруже. Ниједном ниједна.

   Дoкaзи су изложени на: http://www.ssssseternal.org

   Мој утисак је да нема разлике између мање образованих и више образованих данас у Србском народу у Србији по питању односа према народу и држави.

   Узгред, „елита“ није србска реч. Ко чини ту „елиту“ и по којим мерилима. и кад је то Србски народ усвојио? Да ли би по тим критеријумима Милунка Савић била члан те „елите“?

   Овакви дописи само стварају још већи раздор у народу. Зато га оцњујем најнижом оценом, по мом мишљењу.

   Да завршим с јучерашњим догађајем у аутобусу 83 који ме је возио у Немњину 23 да будем на протесту против отимања деце. Уђох на предња врата. Стадох између човека код врата и шофера. Човек ме погледа:
   „Има места, седите“ рече човек пажљиво, добронамерно.
   „Хвала. Седим по цео дан. Радим.“
   „Како Вас није срамота. Радите. Ви радите, а толика омладина незапослена. Млади беже у иностранство!“
   Помислих, има право, ми пензионери не треба деци да одузимамо радна места, али ја то не чиним.
   „Радим на рачунару. Не радим овде. Пишем научну књигу. Објављују се у иностранству. Све које су објављене поклонио сам нашим библиотекама.“
   „О чему су књиге?“
   „Аутоматика“
   „Шта је то?“
   „Аутоматско управљање.“
   „Управљање чега?“
   „Управљање од подморнице до васионских летелица, робота, индустријских процеса“.
   Аутобус стаде. Он изађе. Ја остадох тужан што је у човеку толико уништено поверење у другог човека, што се ствара толики раздор у народу, што је узаврела острашћеност код неких људи чак и према непознатом…
   За све ово стање, омладина нема никакву одговорност. Одговорност је на нама, старијима, без обзира на степен образовања.
   Др Љубомир Т. Грујић
   редовни професор у пензији

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

6. Крајње је време. Више нема шта да се чека !!

   Свиђа ми сеСвиђа ми се