Аутор: Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ
Извор: Реци не ЕУ 15.3.2015.

Приступање Србије Европској унији са аспекта система вредности

Као што је познато, 1054. године дошло је поделе на Источну православну и Западну Католичку цркву. До удаљавања је, међутим, почело да долази раније, а било је условљено не само богословским, него и различитим политичким, друштвеним и културним приликама, тј. разликама између Истока и Запада.

Опредељење српског народа за Источну Православну цркву је показано и потврђено за време великог жупана Стефана Немање и његовог сина Светог Саве.

Систем вредности српског народа произилази из учења Православне вере, тачније из усмерења у српској богословској мисли које се развило под великим утицајем Светог Саве, па се стога назива и Светосавље, а систем вредности који из њега происходи – светосавски систем вредности.

Западни систем вредности је не само различит, него супротан светосавском систему вредности. Ова два система су неспојива, један искључује другог, није могуће направити компромис.

По речима једног од наших највећих православних мислилаца, аве Јустина Поповића, Европа почива на човеку као темељу, и изграђена је на принципу и критеријуму да је човек мера свих ствари – са друге стране, наша култура и светосавски систем вредности почива на личности богочовека Христа, богочовек је, како каже ава Јустин, мерило свих ствари.

Говорећи језиком науке, код нас доминира морал врлина који полази од става да у основи сваког човека, захваљујући његовој савести, постоје одређене трајне особине, моралне тежње као што су храброст, верност, искреност, скромност, истинољубивост и сл. било да су изричито развијене или само потенцијално дате. Такође је присутан и традиционални морал који се заснива на ауторитету обичаја тј. традицији.

“Предуслов сваког развоја јесте ТРАДИЦИЈА, тј. чување већ створеног, ПРЕНОШЕЊЕ СА ГЕНЕРАЦИЈЕ НА ГЕНЕРАЦИЈУ СВЕГА ШТО ВРЕДИ. ”

Са друге стране на Западу доминира утилитарни морал у коме важи начело да вредиш онолико колико иметка поседујеш. Такође је за Запад карактеристичан и нормативни морал који се заснива на ауторитету прописа. Он има репресивно обележје, јер не дозвољава другачије понашање од прописаног, а због своје природе, има негативно, односно ограничавајуће дејство на развој личности.

Иако се о овој теми, односно евроинтеграцијама са аспекта система вредности не говори довољно, то не значи да она није важна, напротив.

Када је реч о наметању културних образаца Запада, овај процес карактеришу следеће појаве:

1) Пропагирање моралног релативизма према којем морал или етика не одражавају апсолутне или универзалне моралне истине или норме. Екстремна позиција моралног релативизма заступа став да је бесмислено да особа или група људи процењује поступке других. Морални релативизам је предуслов за обезбеђење толерантног става према питањима као што су идеологија хомосексуализма, родна идеологија, еутаназија, абортус итд.

2) Замена моралних норми правним нормама које се могу дефинисати као правила понашања која уређују одређене односе међу људима, а која су обезбеђена државном принудом и обавезују, без обзира на лични став онога коме су упућена о њиховој ваљаности и исправности. Правне норме су, подразумева се, у свим тоталитарним диктатурама, како на пример раније у нацистичким, фашистичким или комунистичким, тако и данас у Европској унији, под утицајем владајуће идеологије. Моралне норме и правне норме нису исто, међутим, погрешно би било извести закључак да је ова чињеница опште позната и прихваћена.

На пример, садашњи председник Републике Србије, Томислав Николић у емисији “Полиграф” из децембра 2006. године каже: “Све што је законито то је и морално, закон је у складу са моралом.” Наравно да није. Наведимо и пример. Етички комитет Немачке – веће састављено од 26 чланова којe у влади и Бундестагу има саветодавну улогу, тражи да се озакони инцест између одрасле браће и сестара.

Повод за овај предлог, Етичко веће Немачке је, наводи тамошња штампа, добило у познатом случају из 2012. године, Патрика Шаубинга и његове сестре Сузан који су се веначали и добили четворо деце, који се нашао пред Европским судом за људска права.

Патрик и Сузан Шаубинг

Патрик је због инцеста осуђен на казну затвора од три године, коју је издржао. Има ли потребе да напомињем да су ова деца рођена са психичким и физичким абнормалностима? Најекстремнији али уједно и најбољи пример какве могу бити последице замене моралних норми правним нормама је тзв. расни закон у нацистичкој Немачкој.

3) Слабљење признатих ауторитета, пре свега родитеља и просветних радника (учитеља, наставника, професора) и њихова замена наметнутим ауторитетима а то могу бити установе, институције или личности на државном или наднационалном нивоу, у овом случају на нивоу Европске уније.

То се ради путем подучавања деце о њиховим правима уз упадљиво одсуство дела о дужностима и обавезама, уз подстицање деце да пријављују родитеље уколико по њиховој процени дође до кршења ових њихових права. Основ за ово се даје и кроз усвајање одговарајућих закона, попут оног који је ступио на снагу 01.01.2012. године по којем родитељ не може да има увид у здравствени картон детета старијег од 15 година, без његове сагласности. Даље, преднацрт новог Грађанског законика предвиђа забрану физичког кажњавања деце, при чему се физичко кажњавање и физичко насиље поистовећују. Додајмо овоме и то да се деца на часовима грађанског васпитања уче да, осим физичког, постоји и говорно насиље. У питању је уџбеник за први и други разред основне школе под називом “Ја и други: грађанско васпитање- сазнање о себи и другима”. У Приручнику за наставнике се каже да “ученици треба да коментаришу одговоре родитеља или укућана са којима се не слажу и да изнесу свој став о томе шта им смета у тим захтевима”. Затим се каже: “у зависности од одговора које деца дају могуће је анализирати и дечија права која крши неко од одраслих (родитељ или неко други).”

И коначно, за родитеље су предвиђене и казне а најдрастичнија је свакако одузимање деце. Са овим проблемом су до сада били суочени имигранти у земљама Запада, а могуће је да ћемо се врло брзо са овим проблемом суочити и у самој Републици Србији, захваљујући процесу евроинтеграција.

Познат је случај српске породице Настић, Вука и Верице, који живе у Калифорнији, којима су одузета деца због фотографија деце током купања у кади, о чему се писало крајем 2010. године. На пример, директорка словачког Центра за међунардноправну заштиту деце и омладине у разговору за недељник PLUS 7 DNI од 15. јануара ове године у којем се говори о одузимању деце у Енглеској, наводи да је у овом тренутку у евиденцији Центра 98-ро одузете деце а 114-ро словачке деце се налази под контролом енглеских социјалних органа.

Као добар пример докле све ово може да доведе је и вест коју је пренео Глас јавности 12. децембра 2004. године, о Кет и Харлан Бернард који су подигли шатор испред своје куће на Флориди окитивши прилаз кући транспарентима с натписом “Родитељи у штрајку”. Госпођа Бернард за Асошиејтед прес каже: “Кап која је препунила чашу десила се кад је мој син хладнокрвно одбио да ми помогне око прања посуђа, иако ми је лекар препоручио да се после операције што више одмарам.”

4) Држава, а посредством ње наднационалне институције, у великој мери преузимају на себе функцију друшвеног васпитања деце у складу са владајућом идеологијом, између осталог и путем образовног система.

Нови Закон, под називом Закон о родној равноправности, који се припрема и чији предлог се већ налази на страници тзв. Заштитника грађана Саше Јанковића, управо то и омогућава – да се родна и друге идеологије не само могу, већ морају промовисати у школама.

Сексуално васпитање

Овде посебно треба скренути пажњу да то почиње још у предшколским установама где се традиционалне приче замењују дечијом, од вртића обавезном родном односно гендер литературом у којој принц тражи принца, да би га узео за мужа, а наставља се часовима сексуалног васпитања у основним и средњим школама. На тај начин до деце прерано долазе непримерене информације које нарушавају њихову целомудреност – дакле чистоту душе и тела.

Карактеристичан пример, када је реч о високом образовању, је и уџбеник Социологије Ентонија Гиденса који се користи на приватном Универзитету Сингидунум и на факултетима Београдског универизета. Узимајући све околности у обзир, нисам изненађен да је овај уџбеник усвојен за наставу у српским школама, али сам забринут да није изазвао никакву реакцију оних којима је стало до традиционалне породице и државе, и светосавских вредности. На страни 201, у поглављу “Породица и брак” се каже: “Породични дом је, у ствари, најопасније место у модерном друштву. Када је реч о насиљу над женама, може се рећи да је жена изложена далеко већем ризику од напада мужа или блиских познаника, него од непознатих особа.”

5) На децу се, дакле, делује пропагандом и кроз образовни систем, а на ширу јавност пропагирањем погледа на свет, система вредности и културе Запада путем медија, електронских и штампаних, филмова, књига, различитих манифестација на националном или наднационалном нивоу, попут тзв. Параде поноса или Евровизије на којој је победила или победио трансвестит Кончита Вурст, рођен као Том Нојвирт, затим путем државних институција нпр. застава дугиних боја, симбол хомосексуалаца на прозору канцеларије тзв. омбудсмана или заштитника грађана у Београду, поводом тзв. Дана поноса 2010. године итд.

Кончита Вурст

Наведимо и тзв. “Розе шетњу” из октобра 2014. годне коју је финансирала амбасада САД, а у току које је, као део програма који је наводно имао за циљ подршку у борби против рака дојке 20 мушкараца у Београду трчало у розе штиклама. Нисам сигуран какве ово има везе са раком дојке, али је веза са родном идеологијом очигледна.

Ирина Силујанова у књизи “Православље и савремена медицина” пише:

“Проблем ослобађања сексуалности не може се посматрати само као медицински проблем. Сексуалност је један од физиолошких система одржавања човековог живота. Али њена разлика у односу на друге функције одржавања живота – варења, функције срца и крвотока, дисајног апарата итд. – састоји се у томе што је она непосредно уплетена у моралне односе практично сваког друштва.

Фебруарски број часописа ,,Браво” .

Штавише, између сексуалности и морала постоји чврста веза и међузависност од које у знатној мери зависи како морално, психичко, физиолошко здравље човека, тако и просперитет културе у целини. С. Фројд је заступао мишљење да ‘друштво не познаје страшнију претњу за своју културу од ослобађања сексуалних нагона.’ Сексуалне циљеве који не подразумевају репродукцију Фројд сматра одступањима који у својој перманентној варијанти воде патологији, а ова опет захтева лечење…

Истраживачи антике често су долазили до закључака да су криза и пропаст те културе били у чврстој вези са духовно-моралном.”

Исти проблем се јавља и данас.

Алексеј Комов, један од челника Светског конреса породица, у разговору за Геополитику од септембра 2014. каже: “Као што рече Шекспир, у том лудилу има система. Јер у последњих двадесетак година не само у ЕУ, него и Уједињеним нацијама и УНИЦЕФ-у ојачале су радикалне идеје чији је циљ да се сасвим разгради традиционална природна породица. (… ) У званичним документима УН и УНИЦЕФ-а препоручује се да се четворогодишњој деци прича о томе како је њихово тело једна велика ерогена зона, с којом се може експериментисати. На Западу тврде да се било кад може променити пол, јер то није биолошко одређење, него друштвена конструкција, ’гендер ’. Ако у осмој години дечак пожели да буде девојчица, нико не сме да га одговара од тога. Чак и обичан разговор родитеља с њим на ту тему може се сматрати психолошким притиском и ’насиљем ’, па дечак може да позове надлежне и да пријави своје родитеље. И тај дечак-девојчица уђе у пубертет, па опет реши да мења пол. То је дечје право на сопствени идентитет. Кад ово слушаш, диже ти се коса на глави. А ја сам то слушао, као делегат Светског конгреса породица у УН, на озбиљним скуповима. (… )

Норвешки уџбеник за децу првог разреда

Идеолози Франкфуртске школе су се залагали за рушење очинског ауторитета, порицање традиционалних улога оца и мајке, лишавање права родитеља да буду кључни васпитачи своје деце, укидање разлике у начинима васпитања дечака и девојчица, укидање традиционалних ’мушких ’ занимања, која воде доминацији (одатле жене у војсци), проглашавање жена ’угњетеном класом’, а мушкараца ’угњетачима ’. Франкфуртски неомарксисти су, преко својих глобалистичких следбеника, успели да наметну свој пројекат ’културне револуције’ и у међународним организацијама.”

6) Присилно наметање западног система вредности путем претњи (имплицитних или експлицитних) и условљавања и препорука од стране званичника Европске уније, упућених властима у Србији. Као на пример када је прошле, 2014. године комесар немачке владе Кристоф Штресер оценио да је за Србију, у контексту европских интеграција, важно да тзв. Парада поноса буде одржана.

Ово често резултира најпре усвајањем одговарајућих стратегија а онда и одговарајућих закона који проистичу и у складу су са овим стратегијама.

Неведимо као пример “Стратегију заштите и подршке људским правима у Словачкој”. Образложење за доношење Стратегије је карактеристично и у њему се каже: “Председништво Словачке у ЕУ године 2016. које се приближава, је историјска прилика да се Словачка представи КАО НАПРЕДНА ЗЕМЉА.”

Овим поводом, Матица Словачка је упутила писмо нама добро познатом министру Мирославу Лајчаку у коме се упозорава на опасности и последице усвајање ове Стратегије, уз навођење конкретних примера, па се између осталог каже:

“Словачкој, као и словенској Русији, су такође стране западне традиције. Исправно је на ову разлику недавно упозорио руски председник Владимир Путин, када је изјавио да, с обзиром на другачију традицију и културу, Русија неће преузимати западне трендове, јер су им страни. Овакав суверен став, као значајној политичкој личности и представнику Словачке, дозвољавамо себи да Вам наведемо као пример погодан и за Словачку. ”

И ја себи дозвољам да овакав став председника Путина наведем као погодан за Републику Србију.

Сада ћемо навести и конкретне примере, а пошто је овај систем вредности заједнички за цео Запад, примери које ћемо навести неће бити само из земаља Европске уније.

Хрватски Вечерњи лист пише о гимназији Мамиани у Риму, у којој је у ђачким књижицама, на местима резервисаним за потписе родитеља, уместо “мајка” и “отац” написано “родитељ 1” и “родитељ 2”. Сличну вест доноси и чешки информативни портал Protiproud о Литванским школама.

У Немачкој је издата публикација под називом “Саветник родитеља за сексуално образовање деце од 1-3 године”. Jош једном: “за сексуално образовање деце од 1-3 године”. У њој се између осталог позивају родитељи да смењују “неопходно са пријатним – голицањем, мажењем и љубљењем деце на местима где их перете”, другим речима да их сексуално стимулишу. (Оригинални назив публикације: Ratgeber fuer Eltern zur kindlichen Sexualerziehung vom 1. bis zum 3. Lebensjahr ).

Једна од књига за децу предшколског узраста у Америци зове се “Тата и његов цимер”. Њен текст гласи: “Тата и његов цимер Френк живе заједно, раде заједно, једу заједно, спавају заједно, брију се заједно, чак се и потуку. Тата и његов цимер врло су срећни скупа. И ја сам срећан са њима.” (Midge Decter: “Homosexuality and the Schools”, The Christian Activist, 3/1994).

Деца првог разреда у школи у норвешком Трондхајму, почела су да уче ново слово „Е“, па је њихов задатак био да пронађу речи са слике које почињу са „Е“. Деца су правилно погодила „Elefant“ (слон) и „Epler“ (јабуке). Али цртеж је садржао и друге речи које почињу са „Е“, и то „ereksjon“ (ерекција) и „ејакуласјон“ (eјакулација). Норвешки министар просвете Torbjørn Roe Isaksen није међутим видео у потпуности проблем. „Можда само одрасли већином реагују негативно при погледу на ову слику, јер они другачије мисле од деце“.

У етичко васпитање за четврти разред основне школе у Словачкој су били уврштени и задаци којима се пропагира родна идеологија. Један од задатаке је гласио: „Замисли да сањаш сан, у којем си се променио у дете супротног пола. Какав/каква би желео/желела да будеш? Шта би у овом сну радио/радила? Како би то доживљавао/доживљавала?”

У немачкој публикацији од 198 страна за средње школе, под називом „Начин суживота хомосексуалаца и лезбијки“ се између осталог нуде и овакви задаци:

„Ти си Петер и имаш 29 година. Желиш да везу са својим пријатељем Кемалом региструјеш као животну везу. Хоћете да данас то кажете његовој мајци“ или „Ти си Евелин Мајер, и имаш 19 година. Желиш да везу са својом пријатељицом Кетрин региструјеш као животну везу. Данас ћете отићи код протестантске пасторке, госпође Шулц, или желите да се узмете у цркви.“

У Намачкој је предвиђена новачана казна или казна затвора уколико родитељи не дозволе својој деци да присуствују часовима сексуалног васпитања.

На пример, познат је случај оца ученице 4. разреда основне школе у Еслохе/Рајсте коме је у Немачкој одређена казна затвора јер је одобрио детету да не присуствује часовима сексуалног васпитања. Девојчица је после састанка са школском управом, насилно одведена у учионицу и тако приморана да присуствује часу.

Вилијам Баер (Wiliam Baer), отац ученице у школи Gilford High School у Њу Хемпширу (New Hampshir), ухапшен је од стране полиције након што се на састанку школског одбора жалио да је школа дала његовој кћерци да чита порнографску књигу без његовог знања или пристанка. У питању је књига Деветнаест минута (Nineteen Minutes) од аутора Џоди Пикоулт (Jodi Picoult).

Ни одрасли међутим нису поштеђени. Информативни портал Протипроуд из Чешке је објавио разговор, који смо и ми пренели, са ИТ техничарем из Брна, који је радио у међународној фирми, а који је остао без посла након што је у једном е-маилу изразио неслагање са хомосексуалном идеологијом и стао у одбрану традиционалне породице.

Шта се заправо подразумева под идеологијом хомосексуализма и родном идеологијом?

Родна идеологија прави разлику између пола и рода, односно према овој идеологији рађамо са полом а развијамо род. И не само то, у међувремену се јављају и теорије које тврде да и род и пол треба сматрати друштвено конструисаним производима. Или, како се тврди, људско тело и пол нису дати, већ су подложни личном избору, тј. појединци могу да бирају како да конструишу или реконструишу своја тела на начин који желе – на пример могу да се подвргну пластичним операцијама или мењају пол.

Према аустралијској комисији за људска права, већ имамо 23 рода: мушкарци, жене, homosexuál-ци, bisexuál-ци, transgender, trans, transsexuál-ци, intersex, Androgyn, agender, crossdresser, drag king, drag queen, genderfluid, genderqueer, intergender, neutronu, pansexuál, pan gender, third gender, third sex, sistergirl a brotherboy.

Аустралијски Апелациони суд у Новом Велсу, је први законски признао нови род за оне који не могу да се идентификују ни са женским ни са мушким полом. За њих је у документима предвиђено ново поље, и то под називом „неодређено“.

Из тог разлога је 13. октобра 2014. године директорима свих вртића, основних и средњих школа Словачке Републике било достављено „Мишљење и апел лекара, психолога и других стручњака о утицају родне идеологије на душевно здравље деце“, којим су их информисали на тему родне идеологије и указали на ризике које представља за душевни и психосексуални развој деце и омладине.

„Оспоравање сексуалног идентитета деце представља незанемарљив ризик од изазивања поремећаја родног идентитета, што је у ствари душевни поремећај и налази се у међународној класификацији болести“, рекла је лекар и високошколски педагог Ева Греј овим поводом.

Да подсетимо да је у Калифорнији донет Закон о заједничким (транссексуалним) тоалетима за мушкарце и девојке у школама („The School Success and Opportunity Act“).

Хомосексуализам је спадао у „сексуалне перверзије“, једну од позиција психичких поремећаја Међународне класификације болести.

„Практично сви научници разликују два облика хомосексуализма – активни (урођени, „стварни“) и пасивни (стечени, условљен средином или „култорални“). Активни хомосексуализам чини основну групу коју чини измађу 1 и 4% код мушкараца и од 1 до 3% код жена. Степен ширења хомосексуализма, тј. пораст показатеља „стечених“ хомосексуалних девијација непосредно зависи од културних утицаја у које спадају позитивне либералне друштвене оријентације, „мода“, негативизам у односу на традиционални морал заснован на Старом и Новом завету и сл. “ – пише Ирина Силујанова у већ цитираном делу. Поставивши питање узрока хомосексуализма, медицинска наука одговара на њега полазећи од седам ставова.

Једно од права која се законом дају хомосексуалцима јесте и усвајање деце. Правило је да мушкарци усвајају дечаке, а жене, односно лезбејке, девојчице. Познат је у овом смислу недавни случај Марка Њутна и Питера Троунга са Новог Зеланда, који су усвојили руског дечака када је био стар две недеље и силовали га и подводили другим мушкарцима све док није напунио 6 година. На нашој страници смо објавили чланак под насловом „Од нас су направили социјални експеримент“: Драма и ноћне море деце из хомосексуалних породица, где смо навели неколико прича од оних које објављује амерички професор Роберт Оскар Лопез који је и сам одрастао у једној таквој породици.

Такозвана права, такозваних ЛГБТ особа су, међутим, само први корак. Након тога су на реду „права“ осталих сексуално девијантних особа – педофила, зоофила и других.

На пример, апелациони суд у холандском граду Leeuwarden је пресудио да холандска организација која се бори за легализацију полних односа између одраслих и деце, дакле за педофилију, не може бити кривично гоњена јер не представља ризик да подели друштво.

У Данској зоофили потпуно легално могу да оду у јавну кућу са животињама. До недавно је зоофилија била легална и у Немачкој у којој су зоофили основали и своју организацију скраћено ZETA, (Zoophiles Engagement fur Toleranz und Aufklarung) али и у Шведској. На страну оваквих зоофила стају и неки психолози и научници. Године 2006. је дански професор Peter Sandoe, шеф данског Савета за етику при животињама, издао студију где је писало да неке животиње могу и да уживају у полном односу са људима.

Дневни лист Blic од 3.12.2010. доноси вест о аустралијанцу Џозефу Гизоу који је оженио свог пса – женку лабрадора по имену Хани.

Рецимо нешто и о феминизму. У основи радикалног феминизма стоји уверење да су мушкарци одговорни за експлоатацију жена, од чега имају корист. Оне сматрају да мушкарци експлоатишу жене захваљујући бесплатном раду који жене обављају у кући, и често истичу породицу као један од главних извора угњетавања жене у друштву. Неке од њих сматрају да је еманципација жена могућа само кроз укидање породице и односа моћи који је карактеришу. Како оне сматрају, мушкарци, као групација, женама одричу право на приступ позицијама моћи и утицаја у друштву.

Из тог разлога је и код нас донет закон по којем од укупног броја посланика у Скупштини 30% морају бити жене.

Владимир Димитријевић пише:

Текстуално, „реформисани“ буквар Вука Милатовића и Анастасије Ивковић остао је скоро исти. Кажемо „скоро“, јер су у њему учињене извесне измене у складу са захтевима једног од нових рецензената, познате активисткиње радикалног феминизма. Она је инсистирала на уклањању тзв. „родних стереотипа“ (у прошлогодишњем буквару је било, рецимо: „Мама кува“, „Мама пегла“, „Мама спава“, а сада је „Мама чита“, „Мама трчи“, „Мама спава“.

И на крају, поставља се питање – који су разлози за пропагирање родне идеологије, хомосексуализма и феминизма?

Један део одговора је у вези са проблемом наводне пренасељености планете.

У том смислу, подршка и пропагирање родне идеологије, хомосексуализма и феминизма је део глобалне популационе поплитике и један од начина за ограничавање рађања.

Када је у питању хомосексуализам, довољно је послужити се логиком – из везе мушкарца и мушкарца или жене и жене не може бити потомства. Једна од основних друштвених улога жене и мушкарца јесте улога супружника и родитеља које се стапају у једну. Уколико код њих изазовете несигурност по питању рода, тиме доводите у питање и њихову улогу супружника и родитеља. Отуда подршка родној идеологији.

Неке друштвене улоге се стапају, као улога супружника и родитеља, али неке улоге се сукобљавају, па тако на пример, политичар или особа на руководећем месту обично занемарују породичне улоге на рачун успеха у каријери. Одатле обавеза о одређеном проценту жена у Скупштини. Да не би биле супруге, да не би биле мајке.

Још једно од питања на које се односи западни систем вредности јесте и питање еутаназије.

Парламент у Белгији је донео закон који омогућава еутаназију за децу, без старосне границе. У Холандији, северном суседу Белгије, еутаназија је легална за децу преко 12 година, уколико постоји пристанак родитеља. Осим у Белгији и Холандији, еутаназија је дозвољена и у Луксембургу од 2009. године.

Наведимо и један пример из Белгије како бисмо видели докле све ово може да доведе.

Nathan Verhels се родио у белгијском месту Hamme као једина ћерка у породици са тројицом синова. Његов сан је међутим била промена пола. Нажалост, операције се нису завршиле онако како је он очекивао. Због тога је донео одлуку да оконча свој живот еутаназијом.

У спремност власти да прихвате и културне обрасце Запада у процесу приступања Србије Европској унији не треба сумњати.

Курир од 08.03.2013. доноси следећу вест:

„Вучић је јуче разговарао у Лондону с британским министром иностраних послова Вилијамом Хејгом (… ) Вучић је, како је саопштено из његовог кабинета, на почетку разговора истакао значај стварања вредносног система у Србији који би допринео, не само уласку Србије у ЕУ, већ и промени начина размишљања (… )“

Овде се заправо ради о покушају враћања на 1054. годину, и преиначења одлуке Стефана Немање и Светог Саве, односно покушај културне, политичке, економске и војне интеграције у Западни део људске цивилизације. Ово је уједно и тачно и потпуно значење термина „европске или евроатлантске интеграције“. Не ради се дакле о само о формалном приступању Европској унији или НАТО пакту, путем потписивња уговора, већ о потпуној интеграцији, културној, политичкој, економској и војној у Западни сектор људске цивилизације. То не значи, међутим, да бисмо постали равноправни члан – напротив, били бисмо доведени у подређени, или ропски положај у политичком, економском и војном смислу, и у положај опонашаоца или имитатора Запада у културном смислу.

Aва Јустин Поповић

Отац Јустин Поповић каже:

„Хвале се човеком, европским човеком оваквим какав је; но проверите га, процените га Богочовеком, и хвала ваша претвориће се у стид ваш и жалост вашу.

Пронесите дух времена нашег кроз Дух Вечности: шта остаје што није поцрвенило од стида, шта остаје од наше културе и цивилизације, шта од науке и моде, шта од демократије и револуције?

Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе.“

И коначно закључимо ово поглавље речима Светог Владике Николаја Охридског и Жичког:

„Шта је то Европа?

Религија без правога Бога, брак без морала, друштво без милости, држава без вишег смисла од разбојничке отмице. Једном речју: живот без смисла и смрт без наде…

Јер када мишљаше Европа да је културна, онда подивља. И кад мишљаше да је врло јака, онда беше ништавна као паучина. И кад мишљаше да све зна, онда оглупи…

А ти Србијо, куда си пошла за Европом?“

________________

Већи део овог разматрања изложен је на трибинама под насловом «ЕВРОПСКА УНИЈА -НАЈВЕЋА ПРЕВАРА 21. ВЕКА», које су 6. и 7. марта ове године одржане у Бајиној Башти и Ужицу у организацији Српског Покрета Двери и Покрета Реци не ЕУ. Садржај је подељен на 5 целина:

1) Превара
2) Приступање Србије Европској унији са аспекта система вредности
3) Приступање Европској Унији са економског аспекта
4) Приступање Србије Европској унији са политичког аспекта
5) Алтернатива и Закључак