Др. Љубомир Т. Грујић:

Власт Србије припрема промену Устава. Одмах при конституисању Народне скупштине неки народни посланици су то најавили. Кад власт буде изнела свој предлог Устава на јавну дискусију, по обичају, биће мало времена да се реагује. То ме је нагнало да поново проучавам садашњи Устав и поредим с оним што треба, по мом мишљењу, да буде добар наш Устав. Потом сам почео да припремам предлог Устава. Када сам га уобличио, послао сам га разним људима на мишљење и молио их да ми изнесу своја запажања, предлоге, допуне, што год желе. Позвао сам их да учествују у састављању коначног текста предлога. Одговорила су четворица. Тројица су учествовали у састављању текста предлога.

 Кликните на ПРЕДЛОГ УСТАВА СРБИЈЕ ако хоћете да га прочитате.

 Кликните на ПОТПИСИВАЊЕ ако хоћете да потпишете Предлог Устава Србије

***

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ПРЕДЛОГА УСТАВА СРБИЈЕ

1. Човек, народ, Устав и држава

Државотворност Србског народа има миленијумске корене. Његова државност је била споља подвргавана ишчезавању и уништавању. Сада је под спољним притиском да изгуби своју независност. У ранијим србским генерацијама су сваки Србин и свака Србкиња своју слободу и своју независну, самосталну, државу сматрали светим народним вредностима. У садашњим србским генерацијама та јединственост у поштовању ових светих националних вредности губи своју општу и заједничку вредност. Међутим, још увек суштински корен србске државности и државе чини Србски народ. Он је носилац србске државности, и са свим пријатељима с којима заједно живи, је суверен србске државе. Њу организује да би она свим њеним држављанима обезбеђивала слободан, миран и успешан живот. Народ своја хтења и своја опредељења утврђује општим изјашњавањем у писменом облику који се зове Устав. То Србију чини народном државом.

Сврха Устава државе је да одреди мере за остваривање народног опредељења, да обезбеди слободан, миран и безбедан живот целог народа и сваког појединца, да сваком омогући равноправне услове за лични развој, рад и стварање, да утврди равноправност свих пред целим народом исказаним као равноправност пред применом његових мерила и критеријума записаних у самом Уставу и у закону, да утврди односе међу држављанима државе, међу институцијама и организацијама у држави и те државе према другим државама и народима, између власти и народа, њихова права и обавезе, да успостави државне институције које су обавезне да штите и развијају трајне вредности народа и државе, да обезбеди одговорност власти према народу. Устав исказује основна народна мерила и критеријуме. Зато је Устав државе врховни и основни акт у држави из кога и на основу кога се доносе закони, правилници, уредбе, наредбе и други акти. Народ Србије одлучује о њеном Уставу. Србија чува свој карактер народне државе. На основу Уставa и у складу с Уставом се изводе све радње, сва деловања, сва иступања у име народа и државе. Сваки акт који није у складу с Уставом је ништаван, неважећи те и неприменљив. Свака радња супротнаУставу је кажњив прекршај.

Трајне вредности народа су: његова деца; слобода и равноправност; безбедност; земља и природна богатства; морал, култура, језик и писмо, вера; створена умна, духовна, културна и материјална богатства; својина, наслеђе и држава. Трајне вредности и задаци државе су: очување територије; одбрана, очување и развој народа и државе, одбрана, очување и развој слободе, права и својине човека, народа и државе; самосталност – независност државе; непрекидност државности државе; уставност и законитост, њихово остваривање, оживотворење и заштита; очување и развој трајних вредности народа и државе; развијање пријатељских односа с другим народима и државама.

Садашњи Устав у неким својим деловима добро испуњава своју сврху. Ти делови треба да остану непромењени или, евентуално, још побољшани. Други делови могу да се промене у смислу и ради њиховог усавршавања да би Устав још боље испуњавао своју сврху. Зато јасно треба да буду изложени разлози зашто неки делови Устава треба да се престилизују, допуне или промене.

Утврђивање и поштовање, спровођење, критеријума и мерила је од кључног значаја и за народ и за државу. Што је функција вишег друштвеног, професионалног или државног положаја критеријуми и мерила треба да буду строжији, обавезе дубље и одговорност већа, а у складу с тим и да буду посебна права и награда. Код нас је и у друштву и у држави обратно. Толико обратно да је постало накарадно. Очигледни примери су следећи. Ако ученик преписује од другог ученика на писменом испиту у школи он треба да буде строго опоменут и прекинут у томе. Ако студент преписује на испиту он треба да буде удаљен с испита, а ако то понови три пута онда треба да понавља годину. Ако неко плагира у својим радовима он не може да буде ни члан Српске академије наука и уметности – САНУ, ни универзитетски наставник (од асистента до професора), а ако је већ постао па се касније то утврди онда мора да буде искључен из САНУодносно са универзитета. Нажалост, у нашој стварности је обратно. Блаже се кажњава студент за преписивање него ученик. САНУ штити плагијаторство, уместо да га искорењује.

Два универзитетска професора су била поднела наставно – научним већима два факултета Универзитета у Београду и САНУ необориве материјалне доказе, јавно објављиване, о плагијаторству њиховог професора и дописног члана САНУ. Од њих је тражено да јавно заузму став о том плагијаторству. То је био елементаран и основни задтака постављен пред те институције. Оне су по суштини свог постојања и по закону биле, и остале, обавезне да заузму став. Никада то нису урадиле. Прошло је двадесет и девет година. То је вероватно најобимније плагијаторство у историји науке, не само у Србији већ у целом свету. Око три године касније, од дана када је САНУ добила потпуну документацију од та два професора о нечувеном плагијаторству њеног члана, од САНУ су 41 (четрдесет и један) научник, од њих су многи универзитетски професори, тражили да јавно објави свој став о том плагијаторству. САНУ се оглушила да директно одговори. Њен индиректан одговор је био њен избор тог врхунског светског плагијатора за редовног члана – за академика – САНУ. Ово је и пример, не само изигравања закона већ и дубоког неморала на највишем академском врху.

Критеријуми за избор треба да буду строжији што је ранг виши. Сада је обратно. Ученик осмогодишње или средње школе понавља разред ако у два рока не добије све позитивне оцене. Аномалија је да се студенту дозвољава да уписује следећу годину студија и ако у три рока није положио све испите из претходне године. Аномалија је да се ученик кажњава недовољном оценом, а студент уз то и удаљује с испита и дисциплински одговара, за преписивање, а доказани плагијатор постаје, или и даље остаје, члан САНУ. Чак бива и унапређен! Материја која се излаже на докторским студијама треба да је дубља, сложенија и свеобухватнија од оне на последипломским студијама, а ова од оне на додипломским студијама, која је дубља од средњошколске, а ова од осмогодишње.

Строгост критеријума и мерила треба да расте у складу с рангом функције, положаја, дужности. Ако се човек кажњава за саобраћајни прекршај онда и члан Владе, народни посланик и председник Републике морају да буду кажњени за противуставно деловање и/или за кривично дело. У нашој стварности је обратно. Председници државе, чланови Владе под руководством председника и подпредседника Владе и многи, чак и већина, народних посланика, не само да вербално иступа, већ и делује супротно Уставу, шта више доноси општа акта којима обезвређује Устав и ставља га ван снаге извршавајући тиме државни удар. Уместо да буду смењени и да сносе одговорност за то, они остају и даље на тим врховним положајима демонстрирајући своју моћ, уводећи страховладу, самовлашће своје олигархије, уништавањем људских слобода, права и саме државе. Последице су општи пад морала на свим нивоима и у свим срединама. Човек који се опире том паду, који му се не подчињава, подвргнут је свакојаким малтретирањима, омаловажавањима, деградирањима. Чак и подсмеху.

Многим нашим људима није јасно зашто је морал појединца и народа важан. Морал није директно опипљив, видљив. Он је врло суптилан. Ни ваздух није видљив. Човек ипак не може без ваздуха да живи дуже од неколико минута. Када се ваздух узнемири и покаже своју силину и моћ ветровима, бурама, ураганима, орканима, онда он у веома кратком временском интервалу уништава све што му је на путу. Исто тако, и човек без морала не може да се дуго одржава у животу у моралном друштву. Историја народа света показује нестанак сваког народа и сваке државе који су изгубили морал, пали у неморал, којима је завладао неморал.

Национални, родољубиви, патриотски, лични, друштвени, привредни и војни морал је одржавао Србски народ и доводио до његовог ослобађања од окупација и ропства, до васпостављања његове самосталне, независне државе. Нажалост, деценијама се у нашим врховима одвијају супротни процеси.

Политички неморал је када кандидати за највише државне функције у предизборним кампањама народу излажу своје ставове и тврде да ће да се заложе за њихова остваривања, а када добију те функције онда не делују у складу са својим предизборним ставовима, или чак делују супротно њима.

Државни неморал је када власт захтева од сваког држављанина не само поштовање Устава и закона, већ и њих самих, а она, та власт, истовремено, чак и јавно, па и осионо, делује супротно Уставу, руши Устав и закон. Уништава државу.

Државни неморал је када власт крије од народа међудржавне уговоре које је склопила са странцима у име државе и народа.

Неморал наше власти је што се повинује лажима коришћеним за демонизовање Србског народа спровођен годинама применом незапамћене пропаганде, што прихвата и продубљује последице организованог међународног оружаног тероризма изведеног бомбардовањима Републике Српске, Савезне Републике Југославије тј. Републике Србије и Републике Црне Горе. Тај неморал је практично неограничен јер је супротан ономе што су ти исти људи народу говорили док су били опозиционари и/или кандидати у предизобрним кампањама.

Државни неморал се огледа и у односу на одбранбене снаге Републике Србије. Власт им не дозвољава да извршавају своју уставну и међународно прихваћену обавезу да штите слободу, безбедност, мир и људска права држављана Републике Србије на Косову и Метохији и да границу Републике Србије према Албанији чине неповредивом, а истовремено власт упућује припаднике Војске Србије на ратишта ван њених граница!

Државни неморал су произвољна тумачења Устава, од стране државних органа, и њихово усвајање за меродавна при одлучивању. На пример, Уставни суд одбија да оцени уставност кључних општих аката тврђењем, на пример, да је самовољна пријава тадашњег председника државе Бориса Тадића и председника Владе др Мирка Цветковића за учлањење Републике Србије у Европску Унију, или Резолуција Народне скупштине од 13/01/2013. године, општи акт за који Суд није меродаван да оцени његову уставност, наводећи да то нису општи правни акти и да је Суд меродаван само за опште правне акте упркос томе што у тачки 1. члана167 Устава јасно пише да Суд „одлучује о сагласности закона и других општих аката с Уставом“ не ограничавајући се само на опште правне акте. Секундарно је питање зашто ти општи акти нису општи правни акти, јер је несумњиво да јесу.

Корупција (примање мита за радње супротне дозвољеним) је изразит неморал. Државну корупцију спроводи власт која делујући на уништавању Устава и рушењу државе, за то добија подршку, било од моћних у држави било из других држава, и тако успева да финансира војску, полицију и жандармерију, све државне службенике, чиме њих себи подчињава и приморава их да делују супротно Уставу и да ћутећи прихватају уништавање државе, слободе народа и људска права.

Аномалија је да се за кандидовање за председника Србије дозвољава више од два кандидовања у истом процесу избора (два круга кандидовања, кандидовање у првом и другом кругу, у једном изборном процесу). Понављач, чак вишеструки понављач, може да буде кандидат за председника Србије, али не може ученик понављач ни у основној школи да пређе у виши разред. Какав парадокс!

Садашњи Устав (Чланови 1-3 и 5) исправно не дозвољава његову промену ради задовољавања личних и групних, страначких интереса. Кршење ове уставне одредбе је државни неморал.

Није оправдано ни прихватљиво да се Устав мења или изиграва ради задовољавања личне амбиције. Пример је промена критеријума за избор Председника да би се њему омогућило да буде поново биран. 3. став Члана 116 Устава јасно утврђује: „Нико не може више од два пута да буде биран за председника Републике.“ Значи да нико не може више од два пута да буде кандидован за председника Републике. Ублажавање ове уставне одредбе значи директно задовољавање личне амбиције. Изигравање ове јасне одредбе се остварује тумачењем да „бити биран“ има исто значење као „бити изабран“! Шта више, то је озакоњено. У Члану 12 Закона о председнику Републике пише, као што је било у ранијем Уставу из 1990. године: „Нико не може више од два пута да буде изабран за председника Републике, без обзира на то колико су му трајали први и други мандат.“ Уставни суд је одбио да оцени уставност овог члана Закона о Председнику. Ово је дубок државни неморал.

Није оправдано ни прихватљиво да се Устав мења ради задовољавања групне амбиције и интереса. На пример, да се делу Србије додељује статус виши од онога који имају други њени делови. Таквим додељивањем виших права држављанима с једног подручја у односу на држављане с другог подручја потпуно руши начело равноравности људи пред Уставом и законом и делује на срозавању њихових слобода и права. То је такође пример државног неморала.

Државни неморал је да се мењају председничка заклетва и заклетве чланова Владе, народних посланика и судија, да би се смањила њихова одговорност народу, да би је се они ослободили.

Садашњи Устав има међусобно супротстављене одредбе. На пример. Правилно утврђује равноправност свих пред Уставом и законом. Утврђује јединство Србије. Утврђује јединствен правни систем. Истовремено парадоксално утврђује већа и посебна права аутономним покрајинама и људима који у њима живе у односу на остале ван њих у Србији.

Садашњи Устав не утврђује одговорност највиших државних органа према народу. Самим тим не обезбеђује како да они одговарају народу. На пример, ни Устав ни Кривични законик не препознају велеиздају или издају као кривично дело.

Садашњи Устав не поштује потпуно вековну државност Србског народа и Србије. Она је била монархистичка. Републиканска траје само последњих неколико деценија.

Садашња власт, позивајући се на Устав, се заклиње у европске вредности али истовремено без народне сагласности гура Србију у Европску Унију – ЕУ, упркос томе што власти већине држава ЕУсматрају да неоправдиво бомбардовање невиног и недужног, мирољубивог, Србског народа, Републике Српске, Србије и Црне Горе, представља заштиту европских вредности.

Садашњи Устав не захтева испуњење основне обавезе Војске Србије: заштиту суверенитета, целине и уставног система Републике Србије; очување безбедности, слободе и људских права њених држављана.

Исправно није дозвољено да се врше промене основних делова Устава (Прембуле, Начела, одредби о људским имањинским правима и слободама уређењу власти, проглашавању ратног и ванредног стања, о промени Устава: Члан 203 Устава) без народноог потврђивања на референдуму.

2. ВЛАСТ ЗА НАРОД УМЕСТО НАРОД ЗА ВЛАСТ

Подређивање народа властодршцима је у Србији постало толико одомаћено да веома велика већина људи мисли да другачије не може да буде, да тако мора да буде, да је безуспешан, те и несврсисходан, сваки мирнодопски покушај заснован на Уставу и закону да се то заустави.

У предизборним кампањама, појединачни кандидати и странке кандидати за највише државне глобалне и локалне функције и положаје се надмећу у убеђивању народа да се боре за добро народа и државе, за испуњавање народне воље и спровођење народног опредељења. После избора раде и делују супротно. Потпуно се суштински отпаде од народа.

Власти у Србији изразито ниподаштавају народно опредељење. Оно је званично, службено утврђено и међународно признато у Уставу Републике Србије. Осионост власти се исказује њеним деловањима супротним Уставу. Примери су стављање Устава ван снаге и тиме извршен државни удар Резолуцијом Народне скупштине од 13. јануара 2013. године, на њој заснованог тз. Бриселског споразума, и из ње проистеклог преношења суверенитета Републике Србије на Косову и Метохији терористичкој организацији УЧК претвореној у институције које преузимају статус државних органа тамо. Власти то приказују као свој успех. Диче се тиме. Демонстрирају своју осиону самовољу.

Власт прихвата и подржава уништавање појединачног, народног и државног достојанства својим саглашавањем с лажним оптужбама против Србског народа и Србије да смо геноцидни. На пример, саглашавање с оптужбама да смо извршили геноцид у Сребреници, да смо терорисали и убијали невине Шиптаре. Председник Владе данас тврди да су Срби изазвали Први Светски Рат, поптуно игноришући чињеницу да је Аусторо-Угарсака царевина извршила својевољно нелегитимно припајање себи и окупирање Босне и Херцеговине и да је посета престолонаследника Франца Фердинанда требало да и симболички утврди и учврсти ту окупацију југословенских народа у Босни и Херцеговини, као и да се војно припремала за даља освајања на Балкану много пре Принциповог атентата који је био симболични вапај народа за слободу у својој земљи. Окупација једног народа и једне државе нису европске вредности, већ значи њихово рушење. Срамотно је да се власт заклиње у европске вредности и да се тако јадно понаша, да делује супротно њима.

Зар треба Европска Унија да прими у свој састав државу коју воде такви људи и чији народ то прихвата? Не, не треба да је прими.

Зар треба Србија да се укључује у Европску Унију која својим народима представља Србе и Србију као угњетаче народа, уништаваче људских права, покретаче ратова, као геноцидан народ? Не, не треба. То је засновано на лажима и представља обману ецропских народа. Учлањењем у такву Европску Унију Србија би прихватала да учествује у рушењу европских вредности и себе саме.

Први услов да Србија постане члан ЕУ и да ЕУ има Србију у свом саставу јесте, не само да Србија испуни услове ЕУ, већ и да Европска Унија испуни Србији услове одређене Повељом УН, општељудским и европским вредностима, а то је пре свега поштовање истине о Србском народу, добронамеран однос према Србском народу, према Републици Српској и Србији, поштовање Устава Србије. На то су све чланице ЕУ међународно обавезале одржавањем својих амбасада у Београду.

Власти у Србији доносе законе који онемогућавају остваривање основних уставних начела или делују против њих. На пример, закон утврђује институцију „овлашћеног лица“, која не постоји у Уставу, а која једино има право да предложи Уставном суду да покрене поступак оцене уставности рада председника Републике или политичке странке. Држављанину Републике Србије је законом одузето уставно право да предложи Уставном суду да Суд покрене тај поступак!

Власти у Србији не осећају никакву одговорност према њеном народу. Оне користе народ само као маску за стварање утиска да оне остварују демократију. Каква обмана!

Власти то постижу подршком из иностранства за њена противуставна дела којима се понижавају народ и Србија, растура држава, уништавају људска права и слободе.

Власт себи одређује лична примања без знања народа. Власт не дели судбину народа.

Класа привилегованих створена на основу партијске припадности још од 1945. године до данас представља организовану класу политичара који узурпирају највише државне положаје. Они се богате распродајом, без народне сагласности, свега што је народ стицао, чувао, градио вековима.

Једна група, од неколико стотина активних водећих политичара, потпомогнута људима који су стекли богатство у најтежим условима за народ: током осмогодишњих санкција, бомбардовања и лажне демократије, је претворила комунистичку олигархију КПЈ/СКЈ у нову класу повлашћених људи – у политичку класу. Углавном у том кругу се они смењују с једног на други врховни државни положај. Донели су и доносе законе који их чине недодирљивим. Онемогућавају другима да се представе народу, да их народ упозна и пружи им поверење за избор на највише државне функције. Онемогућавају да народ истинито и правовремено буде обавештаван. Они успешшно изигравају Устав. Садашњи Устав није довољно обухватан да то спречи. Нови Устав треба то све да онемогући и да учини да се власт бори, да ради, за народ и државу, а не да народ ради за власт, и да држава не служи за богаћење властодржаца док држава и народ срљају због тога у економски и финансијски колапс, у губитак свог идентитета и својих светих вредности, у нови тип ропства.

3. СРБ

Даље реч Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т. д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т. д. државним пословима. Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т. д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењима, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота. Ето какав значај садржи у себи име Србин и. т. д. којим се зваху некада сви народи славенски. Да Срб означава, и слободу и да се овим именом само онај зове из Србског народа, који је слободан, то сваки Србин зна.

[Милош С. МИЛОЈЕВИЋ (19. век)]

Нисмо ми , који смо вековна већина у Србији, ни СРПи, ни СРПови, ни СРПкиње, ни СРПски народ, већ смо СРБи , СРБкиње и СРБски народ.

Зашто да ми прихватамо туђинска изопачавања нашег имена уместо да задржимо и чувамо оно које су имали наши давни преци и преци све до краја 19. века и онако како су они себе називали: СЕРБи и СЕРБски народ односно СРБи и Србски народ па Вуковом реформом се претвори, дајући сву предност изјадначавању сугласника по звучности, над другим, важнијим, правилом., у СРПски народ?

Зашто онда да наш језик називамо СРПски, наше цркве, државе и све друго што је наше, називамо СРПско? Зар је правилно рећи СРПска православна црква? Није то црква српова, српа, него православних СРБа. Како неком ко не познаје правило о једначењу сугласника по звучности објаснити да је Република СРПска – Република коју су створили Срби, а не српи или српови, да то није република српова? Низ је разлога да изведене речи од речи СРБ имају у свом корену СРБ, а не СРП.

Друго правило у Србском језику, које има предност над правилом о изједначавању сугласника по звучности, гласи:

Када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оргиналном облику, тј. не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски, и све остале изведене речи од имена (од властите именице) СРБ.

Када се правилно изговарају слогови СРБкиња, СРБство, СРБски, онда нема никаквих тешкоћа за изговор и истовремено са наглашава суштина смисла и значења речи. Синоним за Србски народ је СРБи, а не СРПи нити СРПски народ.

С обзиром на наведено, у овом предлогу Устава, се задржава корен СРБ у свим речима које су изведене од СРБ.

Великим словом се пише почетно слово имена, властите именице. То важи и за имена народа: Аустријски народ,…, Бугарски народ,…, Грчки народ, … , Македонски народ, …, Словеначки народ, …, Србски народ, …., Хрватски народ, …, Шпански народ.

4. Србски језик

Иако је Вук Стефановић Караџић своју реформу језика Србског народа настојао да уведе још у првој половини 19. века штампањем Српског буквара у Бечу 1827. године, све до увођења његове реформе (у другој половини 19. века) уредбом Кнез Миахила Обреновића, језик Србског народа је био Србски језик. То доказују следећа документа:

1816. година: НОВИНЕ СРБСКЕ

1827.година: Вуков ПРВИ СРПСКИ БУКВАР избацује суштински корен придева изведеног од СРБ.

1835. година: НОВИНЕ СРБСКЕ

1836: СРБСКИ БУКВАР

1838: СРБСКА ГРАМАТИКА

1862: СРБСКИ ДНЕВНИК

О значају језика за народ још је Стeфан Немања оставио дивну поруку Србском народу, коју он масовно омаловажава под дејством силе власти која је 1957. године, позивајући се на Зкључке Новосадског договора* од 10. децембра 1954. године, званично укинула постојање језика Србског народа – Србског језика, тј. по Вуку: српског језика, што је трајало да усвајања садашњег Устава, 8/11/2006. године :

(* „Правопис српскохрватскога књижевног језика“, Матица српска-Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1960, стр. 7 -10.)

О особинама Србског језика је Сипријан Робер, професор славистике у Паризу, написао 1852. године (пре увођења Вукове реформе) следеће на страни 95 у својој књизи „СЛОВЕНСКИ СВЕТ“.

„On peut du moins affirmer que, par l’abondance des voyelles, par l’heureuse fusion des sons doux et des sons rudes, la langue serbe est à la fois la plus harmonieuse et la plus héroique, la plus douce et lq plus male des langues slaves. Elle commande avec plus de fermetè que le russe, elle flatte, caresse et gémit avec plus de doucer que le polonais; elle sait au besoin heurter entre eux les sons avec plus de rudesse expressive que le boheme.“

Превод на Србски:

„У сваком случају можемо да тврдимо, да својим богатством у самогласницима, срећним спајањем меких и тврдих гласова, Србски језик је у исто време најхармоничнији и најодважнији, најнежнији и најенергичнији од свих словенских језика. Он наређује одлучније него Руски језик, он ласка, милује и јадикује са више благости него Пољски језик; он зна када треба да међусобно судари гласове са више изражајне оштрине него Чешки језик.“

5. Подсећање и мотив

Свака промена треба да буде унапређење, побољшање постојећег стварањем новог. Промена ради промене може да буде веома штетна, па и катастрофално трагична. Потребно је да се утврди шта није (довољно) добро у постојећем и шта и како треба да се промени бољим и да се утврди шта је то боље. Зато се предлаже усавршавање садашњег Устава уместо његовог потпуног одбацивања, јер је и он био побољшање претходног. Тиме се добро остварује непрекидност државности.

Србска државност и држава новог доба су биле слободне, независне и монархистичке. Све до 1918., односно 1945. године. 1918. године је, без народне сагласности, једнострано укинута србска Монархија – Краљевина Србија ради стварања Краљевине СХС, касније прерасле у Краљевину Југославију. Тиме је 1918. године престала да постоји независна и самостална србска држава. Србство је у Србском народу замењено Југословенством. Србски народ је збг тога доживљавао страховите патње, подносио нове жртве, изгубио се у свом природном развоју, доживљавао трагедије и катастрофе. Генерације су преваспитаване толико да оне рођене после 1949. године тешко схватају да Срби имају свој сопствени, оригиналан, јединствен језик, правопис и писмо. Тешко схватају да је природно да барем 85% Срба на својим земљама живе слободно у својој јединственој, независној, самосталној држави, већ мисле да то мора да буде југословенска држава упркос свом стварном односу других југословенских народа према Србском народу од 1941. године до данас.

Пошто није тада, 1918. године, донета одредба да се слободна, независна и монархистичка србска држава аутоматски васпоставља у тим и тим границама, ако се разједињује заједничка држава Краљевина СХС/Краљевина Југославија, и пошто се дотадашња србска династија Карађорђевић (Петровић по вожду Ђорђу Петровићу од Турака названог, за њих, Кара Ђорђе што значи Црни Ђорђе) одрекла србског престола, трона и Круне да би постала југословенска, онда је она и остала само југословенска.

КПЈ је у току рата имала задатак да уништи легитимну војску Краљевине Југославије и саму монархију и имала циљ да на тај насилнички, терористички, начин преузме власт. За то је користила ослободилачку борбу против Хитлеровог нацизма да би је подвргла својој борби против монархије.

Насилничким путем, кроз „Ћораву кутију“, је после Другог светског рата власт Јосипа Броза Тита – власт КПЈ укинула монархистички карактер заједничке државе Краљевине Југославије и докрајчила уништавање слободе и самосталности србске државности у 20. веку.

Почетак прве реченице Устава СФРЈ из 1974. године јасно и недвосмислено утврђује да се и сам Устав и СФР Југославија заснивају на праву сваког народа на самоопредељење укључујући и право на отцепљење. Ово су ниподштавале све власти република СФРЈ, целе СФРЈ и власти држава у којима за нас залази сунце. Лагале су народе да у Уставу пише „право на самоопредељење до отцепљења“ упркос томе што у Уставу јасно стоји: право сваког народа на самоопредељење укључујући и право на отцепљење! Све наше власти и водећи политичари то ниподаштавају! Зашто? Уместо да се боре за откривање истине да Срби нису започели рат нигде у СФРЈ, оне се приклањају лажним оптужбама против Срба и Србије да смо ми покренули тај рат! Не штите народ и државу!

Противуставна насилничка отцепљења 1991./1992. године, прво Словеније и Хрватске, потом Босне и Херцеговине и Македоније од СФР Југославије, супротно њеном важећем Уставу из 1974. године, је ставило Србски народ у ситуацију да покуша да васпостави своју слободну и независну државност и државу. Србија и Црна Гора су, по свим критеријумима, природно одлучиле да чине једну државу, на основу референдума одржаног у Црној Гори. Власт те државе није могла да се ослободи лажног југословенског братства и јединства и искључивог комунистиког републиканског карактера заједничке државе. Створена је СР Југославија, па потом, под иностраном присилом, Државна заједница СЦГ. Њеним распадањем, одлуком Црне Горе, је Србија доведена у ситуацију да је остављена сама себи те је почела трагање за изгубљеним својим идентитетом, богатствима, језиком, моралом, културом и државношћу, за отетом својом територијом.

Нова држава је названа Република Србија (у предлогу за њен Устав 1990. године је било предвиђено да се зове Социјалистичка Република Србија и да њен званичан, службени језик, остане, од 1957. године званично уведен, српскохрватски језик, исто тако, тада, званичним укидањем постојања Србског језика / српског језика. Формално су у њему постојала два равноправна писма: хрватска латиница и србска ћирилица. Од тада се, на пример, србска имена и презимена у свим документима за иностранство пишу искључиво хрватском латиницом по хрватском правопису. Последица је ужасно изопачавање изговора србских имена и презимена у иностранству. У отвореној, слободној, јавној дискусији, је Скупштини било предложено 1990. да се идеолошко: „социјалистичко“ опредељење изостави из имена државе и да званични, службени језик буде (макар) српски језик са српским писмом. Прво је било прихваћено, а друго је било одбијено).

Стигли смо до Републике Србије са садашњим Уставом у коме је службени језик српски, а службено писмо: ћирилица. То је био напредак ка васпостављању слободе Србског народа на његовој сопственој земљи. Задржан је комунистички републикански карактер државности и државе. Генерације Србског народа су у том духу васпитаване и образоване у школама и ван њих.

Родоначелник србске династије је био творац србске државности, вођа-ослободилац Србског народа и оснивач слободне, самосталне, независне, србске државе. као што су били у Србији велики жупан Стефан Немања, па после вишевековног прекида, велики вођа и војсковођа Ђорђе Петровић – Карађорђе и Милош Обреновић, потекли из поробљеног, измученог, вековима потлачиваног, Србског народа у Србији. Они су следбеници родоначелника старијих србских држава.

Слободна, независна, самостална, србска држава се стварала, уздизала, развијала и остваривала у вековној непрекидности као монархија, зато је природно да Србски народ, и с њим у пријатељству живећим људима из других народа у Србији, успостави србску династију Србије и изабере Монарха с монархистичким наследним правом.

Да ли данас постоји династија која за себе може оправдано да тврди да је србска династија и да има наследно монархистичко право на србску Круну, на србски престо, на србски трон? Чланови југословенске династије србског порекла Карађорђевић треба да одлуче да ли се они осећају да су србска династија, да ли су спремни да се боре свим својим природним снагама и способностима, за ослобађање Србског народа, за васпостављање слободне, независне, сједињене, целовите, и у многоме с монархистичким карактером, србске државе, или нису. Ако јесу, онда је природно да се народ изјасни да ли је сагласан да она буде династија државе Србије и (поново) србска династија – династија Србског народа. Ако нису, онда народ треба да види да ли је нека друга србска фамилија сада то заслужила. На пример династија Петровић која потиче од србског Монарха Николе Петровића у Црној Гори, или ако има директних потомака од Милоша Обреновића, а поготово од Стефана Немање. Ако их нема, онда да се чека да нека нова србска фамилија заслужи да постане нова србска династија.

6. Захвалност и закључак

Захваљујем се господину Бранку Миловановићу, Анси, Француска, на изложеном мишљењу о једном делу овог предлога Устава.

Дубоко сам захвалан господи др Благоју Ристовићу и Душану M. Стојановићу, Дипл. Инж, и Дипл. Економисти, на прихватању позива за учешће у састављању овог предлога Устава и на њиховом раду на њему.

Веома сам захвалан и многим људима које нисам питао за име и презиме када сам их молио за мишљење о односу највеће плате према најмањој плати у Србији. Нисам их питао ни на истом месту, ни у истој ситуацији, те ни истовремено. Нисам се интересовао за њихов посао ни за њихово материјално стање. Ни за њихово образовање. Иако су потпуно независно одговарали један од другог и не знајући кога сам све до тада питао, њихова мишљења су била веома усклађена и утицала су да се првобитно предложени однос највише плате према најнижој плати у Србији од 50 (педесет) према 1 (један) сведе на 8 (осам) према 1 (један) као што је сада предложено. Тиме се обезбеђује веома добро да врховни државни органи деле судбину народа и да добијају плате према резултатима њиховог вођења државе. Овај однос исказује степен сложености посла, значај посла за државу и народ, допринос држави и народу, степен одговорности према држави и народу. Ако се најнижа плата повећа или смањи за 1000 (хиљаду) динара, највиша плата се повећава или смањује, следствено, за 8000 (осам) хиљада динара. Да ли тај однос треба да буде 8 (осам) према 1 (један), већи или мањи нека се провери у јавној дискусији. Суштина је да се утврди и фиксира у Уставу тај однос највише плате према најнижој плати у Србији. Њега треба да прихвати народ. Треба да се спречи да власт себи произвољно и самовољно повећава плате без народне сагласности. Утврђивање и фиксирање тог односа је један вид, један начин, обезбеђивања одговорности власти према народу и метод да власт дели судбину целог народа. То стимулише власт да се труди да што успешније води државу и народ. Такође, инспирише и све друге запослене, како у државној тако и у приватној служби, да се труде да најнижа плата у Србији буде што виша, а незапосленост што мања.

Истина је да је Србија сада подвргнута (изразито) непријатељском односу влада скоро свих суседних држава и водећих западних држава; нажалост и влада нама традиционално савезничких народа. Србија то није изазвала. Каква је то власт која се томе повинује?

Истина је и да власти једног мањег броја држава ЕУ и највећег броја држава у свету имају добронамеран и пријатељски однос према Србији и Србском народу. Многе од њих су спремне да помогну Србији и Србском народу у праведној борби за своје ослобођење и очување своје државе у целини у складу с Уставом Србије. Власт која то занемарују, или чак одбацује, чини дело против државе и народа, Треба за такво своје понашање, за такав свој однос према држави и народу да буде санкционисана онако и онолико како и колико заслужује, тј. према Уставу и закону.

Природна богатства Србије омогућавају да у Србији не буде сиромашних и незапослених који у редовима вапе за храном из општих казана. Природа Србије омогућава да цео народ у њој живи добро. Устав треба то да омогућује, а Власт је обавезна да на основу Устава организује државне институције да Србија буде земља у којој практично неће бити незапослених, која ће бити ћиста, здрава, средина, лепо уређених паркова и насеља, у којој ће народ да ради с вољом и еланом, у којој ће људи у миру моћи спокојно да се образују, уздижу и веселе. Морал ће, по природи стања у Србији, да влада у свим срединама и на свим нивоима. Деца ће имати безбрижно детињство. Млади неће напуштати Србију. Старији ће бити поносни ониме што остављају младима. Хоћемо такву Србију!

С обзиром на све изложено, а ради унапређивања наше државности и државе у циљу побољшања животних и радних услова, слобода и права човека и народа, очувања и развоја србских националних вредности, развијања пријатељских односа са другим народима и државама, користећи демократско уставно право предлажемо Народној скупштини да размотри предлог новог Устава с надом да ће бити прихваћен да буде изнет народу на референдумско одлучивање.

Београд, од 20. априла до 25. августа, 2014. године
Др Љубомир Т. Грујић
Џона Кенедија 31/15
11070 Београд