Србија јесте правна наследница Савезне Републике Југославије и, као таква, носилац свих права и обавеза везаних како за Косово и Метохију тако и за Републику Српску. Било би, најблаже речено, неодговорно да било ко на домаћој политичкој сцени оспорава ову неспорну чињеницу, било из незнања, страха, стицања политичких поена или постизања било каквих политичких циљева.
Тема је емисија била руска спољна политика у српским земљама и начини решавања српског националног питања на територији целог Балкана.
Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, био је политички аналитичар Александар Павић. Тема емисије је била могућа издаја Косова и Метохије од стране владајућег режима СНС-СПС, односно Вучићева и Дачићева предаја Косова Албанцима.
На крају пута збацивања окова лажне и лажиране „српске кривице” ће нужно морати да се нађе и права прича о томе ко је истински започео рат у СФРЈ, ко је одбацивао разне мировне планове, ко је стварно имао намеру, од самог почетка, да направи репризу НДХ и нацистичке окупације. Односно, ко је, по Нирнбершким начелима, био одговоран за злочин против мира, што је највећи и најозбиљнији ратни злочин, из кога произилазе сви остали.
Тог процеса се, изгледа, сви плаше осим Срба.
У Прес Центру УНС-а у Београду данас је јавности представљена књига аутора Стефана Каргановића и Ратка Шкрбића: „Сребреница – раскринкавање лажног самооптуживања”. Ова документована књига у издању предузећа Филип Вишњић говори о Извештају комисије Владе РС о Сребреници 2004. године, који је својевремено нанео неизмерну штету Републици Српској и њеном народу.
Ово је још један пример на којем се види колико је танка и провидна та Вучићева маска ”протестантског реалисте”. Он је заправо селективни реалиста. Прихвата ”реалност” која му одговара – или коју је задужен да прихвати – а одбацује ону која му се не допада – или коју је инструиран да не прихвати.
…када Вучић закука својим британским пријатељима да је „опседнут Косовом”, ту му треба веровати. Још није испоручио оно што је обећао, не зна како то да уради а да не изгледа као највећа издаја у историји, а они с којима је потписао свој фаустовски уговор неће да му дају ни мрвицу с којом би могао да изађе пред народ и представи то као своју „велику победу” или „историјски компромис”, а све више им се жури.
Треба ли, после свега, да мирно, филозофски прихватимо тезу да пожаре треба сад да гасе дојучерашњи запенушани заговорници хапсбуршке подметачине о „Великој Србији“ који су преко ноћи постали исто тако запенушани безалтернативни еуропејци и новопечени протестанти, чији је врхунац „пркоса“ и „храбрости“ једнострано грађење „институције“ (ЗСО) по „законима“ тзв. Косова, творевине коју они (сад) систематски називају терористичком, бандитском и/или лажном државом?
Штавише, из Саветодавног мишљења МСП произилази да се садашња творевина која се представља као „Косово“, а која је производ једностраног чина самопрокламоване групе грађана обзнањеног 17. фебруара 2008. у Приштини у форми тзв. „Декларације о независности Косова“ – налази изван оквира Резолуције 1244, односно изван правног поретка којег је успоставио Савет безбедности УН. А, као што се зна, нико до дан-данас није укинуо нити променио ни Резолуцију 1244, ни правни оквир који је она дефинисала.
У светлу горе наведеног, какав би, дакле, могао да буде одговор на питање: да ли су Србија и Српска руски савезници? Укратко – постоје јаке индиције да је одговор позитиван, али и довољна доза неизвесности због које тај одговор не може да буде до краја изричит.
Таман како и колико треба.
Данашњи амерички републиканци, на челу са Трампом (али и сви иоле нормални људи) треба да знају да наследници Клинтонових и даље вуку конце у све нефункционалнијој БиХ и на КиМ, и даље инсистирајући на насилном спровођењу једног пропалог, али врло опасног експеримента „грађења државе“ уз помоћ екстремиста, терориста и џихадиста
Колико смо далеко од онога што би требали да будемо, што би морали да будемо, од сопственог идентитета, од онога што нас је одувек описивало као народ и појединце? На ком се нивоу тренутно налазимо и колико смо далеко сами од себе?
Званичници ЕУ стално помињу да Србија треба да усклади своју спољну политику са спољном политиком ЕУ, али до сада је то питање остављано за крај преговора о приступању. Међутим, Стратегија ЕУ за Западни Балкан позива на што хитније решавање свих питања, па и овог.
Да, окупљање и јединство су нам преко потребни – али не у лажи, полуистини или прећуткивању истине. Не у бежању од суочавања са последицама досадашње политике. Не под политичким монополом оних који су, први у историји Срба и Србије, добровољно укинули државне институције на Косову.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…