Проф. др Александар Липковски

2. август 2017. usprv.org.rs

Позадина захтева за моју смену с места председника Националног просветног савета (НПС) није у вези с ефикасношћу, стручношћу и квалитетом рада, нити с оптужбама изнетим на недавној седници скупштинског Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво.

Она је веома једноставна. Министарству просвете, као ни владајућој већини у Народној скупштини, није потребан НПС као независан просветни орган који не би био под контролом министра, нити политичких партија и који би доносио промишљене одлуке усаглашене са српском стручном просветном јавношћу.

Свој анимозитет према Националном просветном савету министар просвете Младен Шарчевић показао је већ у свом првом јавном интервјуу, објављеном у „Политици“ у августу прошле године. На све моје предлоге о сарадњи, Министарство просвете одговарало је ћутањем, а сам министар је на седницу НПС-а дошао само једанпут.

Посебно треба истаћи да је у деловању министра просвете, али и целе владајуће већине у дужем временском периоду, присутан анимозитет према Универзитету у Београду и другим државним универзитетима, као и тежња додатне подршке приватним универзитетима и школама. Довољно је само погледати кадровску политику Владе. Не знам да ли су за то криви финансијски разлози – огроман новац који се из европских претприступних фондова врти у српској просвети изван регуларних буџетских токова и који треба контролисати, директно учешће проевропског фактора у Министарству просвете (паметни Срби у Србији, изгледа, Европској унији нису потребни), или амбиције из младости (неостварене универзитетске каријере и завршени трећеразредни универзитети).

Владајућа већина просто не жели било какву независну критику и корекцију курса којим иде. Ако буду усвојене измене просветних закона, а сви су изгледи да ће бити, министар просвете ће у позицији апсолутисте управљати комплетним стањем у просвети. Он, наравно, може вући и демагошки позитивне потезе (рецимо, ванредна контрола полагања мале матуре коју је, узгред, тражио и НПС). Али је јасно да ће преко њега власт имати апсолутну контролу у просвети: директоре свих школа бираће и постављати министар, а Влада ће именовати чланове Националног просветног савета, Националног савета за високо образовање, као и директоре Завода за унапређивање образовања и васпитања и Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања.

Да је министар Доситеј Обрадовић у времену стварања модерне Србије то би можда и било добро, иако сам сигуран да сам Доситеј тако нешто данас не би желео. Али данас, то је апсолутно неприхватљиво и иде у правцу лажно реформског (а у ствари бољшевички револуционарног) мењања просвете и свести српског народа. Остаје нам да се, као у роману „Фаренхајт 451“ Реја Бредберија, повучемо у осаму и учимо књиге напамет, јер их ускоро неће бити.

Председник Националног просветног савета
Александар Липковски

Извор: Политика