Председник САД, Барак Обама поводом окончања борбене „мисије“ америчких трупа у Авганистану, обратио се војницима у морнаричкој бази на Хавајима речима:

„Захваљујући изузетном служењу мушкараца и жена у америчким оружаним снагама, Авганистан има шансу да поново изгради своју земљу. Безбеднији смо. Авганистан неће поново бити извор терористичких напада“.[i]

Ово је, ваљда, требало да значи да су терористичке ћелије „ликвидиране“, и да се у ову окупирану земљу на коју је пре тринаест година Америка извршила инвазију (ловећи Осаму бин Ладена и Ал Каиду) вратио мир са све стабилношћу. Или, је „талентовани“ амерички председник мислио да терористичке ћелије више нису претња за САД. Јер није апсолутно јасно како то „Авганистан има шансу да поново изгради своју земљу“ кад је само крајем новембра (2014), дакле месец дана пре Обаминог божићног обраћања војницима на Хавајима – у једном дану (27.11) извршен серијал напада у дипломатској четврти у Кабулу за које су одговорност преузели Талибани наводећи да су погодили само срце непријатеља; док је током дана бомбаш самоубица аутомобилом пуним експлозивом ударио у возило британске амбасаде. Само током овог напада погинуло је шесторо људи – један Британац и шест Авганистанца.[ii]

Једанаестог децембра (2014) бомбаш самоубица дигао се у ваздух у гимназији Истиклал у којој се налази француски културни центар. Током овог напада погинула је једна особа, док је петнаест рањено. Истог дана, „десио“ се још један самоубилачки напад у Кабулу током којег је погинуло шест авганистанских војника. Талибани су преузели одговорност и за овај напад.[iii]

Дакле, све то уочи римокатоличког Божића када се амерички председник захвалио војницима који су служили у Авганистану „за мирнији свет“.

Да подсетимо: после напада Ал Каиде, 11. септембра 2001. САД је покренула кампању „Рат против терора“, извршила инвазију на Авганистан, и после 13 година и уложених хиљаду милијарди долара, до краја прошле године повукли су већину борбених снага из Авганистана.  Само 2014. у сукобима је погинуло скоро 10 000 цивила и око 5 000 авганистанских војника. Током тринаест година неславне инвазије и окупације, у Авганистану погинуло је око 2 200 америчких војника [iv].

У складу са споразумима које је ратификовао авганистански парламент, САД и НАТО ће моћи да задрже у оквиру операције „Одлучна подршка“ око 12.500 војника у Авганистану текуће (2015) године.[v] Укупни број припадника међународних трупа који ће остати у Авганистану после 2014,  кретаће се између 17 и 18 000 трупа.[vi] Према плановима НАТО и САД, нова мисија у Авганистану требало би да буде окончана крајем 2016. године.

И, како смо чули од америчког председника, САД су „безбедније и Авганистан више неће поново бити извор терористичких напада.“ Јасно је, дакле, да Америка не „осећа“ претњу од терориста из Авганистана. Верујемо, да иза таквог осећаја стоје и чврста „уверења“ попут „споразума о ненападању“. Јер, ваљда је јасно да је Авганистан миљама далеко од безбедне зоне.

С друге стране, ко осећа (јер зна) потенцијалну опасност из ове земље?

„Постоје извештаји да су њихови (ИСИЛ) емисари уочени на северу Авганистана, што значи да се приближавају Централној Азији па тако и руским границама“ нагласио је руски шеф дипломатије Сергеј Лавров у прошлогодишњем интервјуу за Комерсант.[vii] И, управо овде долазимо до заплета који ће, верујемо, обележити годину у коју смо тако неизвесно закорачили.

Нова жаришта, ескалација сукоба на постојећим кризама „ниског интезитета“ чини се да ће пунити медије бруталним призорима терора насталим као неминовна последица „најтраженијег“ извозног артикла САД – „демократије“!

Какве везе имају терор и демократија, рецимо да је најбоље објаснити примером који је крајем претходне године тресао политичку елиту САД а јесте Извештај ЦИА поводом програма притварања и истраге осумњичених за тероризам а који је објавио обавештајни комитет америчког Сената.

Ко је краљица тортуре(?)

– Очи и уши припадника седме силе (понајвише у САД) биле су током осам месеци прошле године усмерене ка правом рату који се иза „затворених“ врата водио на линији Бела кућа – ЦИА -Конгрес. Питање око кога се сукобила америчка политичка елита било је – да ли ће обавештајном комитету америчког Сената бити допуштено да користи псеудониме као средство идентификације ликова у једном од најбизарнијих извештаја рада обавештајне службе на терену. Коначно, Сенату није дозвољено да користи псеудониме, ЦИА је цензурисала извештај, а све у страху од „могуће одмазде“. И медији су по објављивању извештаја и сазнали због чега је донета таква одлука.

Петсто двадест осам страна дуг, пет година рађен, по бруталности сличан експериментима ин виво др Менгелеа у конц-логорима током Другог светског рата Извештај о програму притварања и истраге над осумњиченима за тероризам, некима је потврдио слутње, другима продубио претпоставке – али је све који покушавају да „схвате“ данашњу корпоративну Америку оставио без коментара и с врло горким укусом. На почетку.

Убрзо после почетног шока, од Њу Јоркера, НБС-ја, Форбса, Венити Фера новинске странице вриштале су од анализа које су преобликовале, иначе, дубоко подељено америчко друштво. И додале температуру на којој се већ подуже крчка „мелтинг пот“. До кључања.

Делове невероватне приче, први је уклопио продуцент и новинар истраживач с НБС-ја Метју Кол који је открио да је високи официр ЦИА за борбу против тероризма, и даље на високој функцији у овој обавештајној агенцији, у ствари жена без имена али с надимком: „краљица тортуре.“

Испоставило се да је ова жена извор ужасних и погрешних одлука са трагичним последицама по САД као и да је управо она лепак коцкица мозаика целог извештаја. Њена прича иде целим путем дугим 528 страна бизарног текста.

Нечувене грешке тако високо рангираног обавештајца с изванредним овлашћењима, почињу од 11. септембра када је ЦИА добила информацију на основу које су терористички напади могли бити спречени; преко директног учествовања у сесијама тортуре над осумњиченима, погрешно протумачених информација са „терена“ и иницирања хајке за наводним „спавачима“ Ал Каиде у Монтани до обмањивања назорног комитета америчког Конгреса да је тортура (провођена током испитивања) имала успеха.

Уместо, очекиване одговорности за, признаћете, невероватне професионалне грешке, краљица тортуре уместо санкција унапређена је у чин генерала и води јединицу „глобал џихад.“[viii]

Које методе су чиниле програм испитивања осумњичених за тероризам, како су потплаћиване владе држава у којима је ЦИА формирала тајне затворе пре одвођења у Гвантанамо, колико је невиних било отето и притворено у тим постројењима, колико су износиле наднице за страх и претрпљене муке невино осумњичених, ко су архитекте програма мучења и зашто је приватна фирма ангажована у те сврхе и коначно колико ће обелодањени извештај коштати Америку која је уместо терора уништила темеље на којима је некада почивало друштво ове прекоокеанске земље – теме су којима ћемо се бавити док у потпуности не разоткријемо везу терора и демократије коју су САД брендирале у кампањи „поробљавања“ света. Или, како би још неки рекли, успостављања униполарне композиције света.

Једно је сигурно  -обелодањивање извештаја показало је да је незванична (али и критично масовнија) Америка подељенија него што се мислило и да у позадини букти сада већ безскрупулозан рат између корпоративне и грађанске Америке.

Наставиће се…