Ослобођење 1912. године – оглед за будућност (поука за поколење)

СРБСКИ КОЊАНИЦИ ИЗ БАЛКАНСКИХ РАТОВА

За историју кажу да је учитељица живота. Међутим, за историју кажу и да је скуп професор, па сваки следећи пад и грешка све скупље коштају. У том контексту веома је важно сагледавати историјске догађаје – како су се тачно они десили, шта им је све претходило и какво наравоученије се може из њих извући.

Један од највећих догађаја у историји рода србског је Први балкански рат (1912–1913) и ослобођење Старе Србије – Косова и Метохије, Старе Рашке, Скопско-тетовске области. Много сличности, мада и разлика постоји између те јуначке 1912. и ове наше 2012. године, стога тај догађај за нас данашње Србе није важан само због ослобођења вековних србских крајева, већ још више због свега онога што је претходило том великом историјском догађају.

Има неколико веома битних чињеница из тога доба које ми данашњи Срби треба да имамо у виду. Пре рата 1912. г. Срби су сагледавали све могуће погубне последице због евентуалног пораза. Стога Србија није јурнула у сукоб, већ, пратећи геополитичку ситауцију и правећи реалну слику о снази противника, Србија се стрпљиво припремала за ослободилачки рат, тражећи неопходне савезнике. Тежње Србије поклопиле су се са тежњама Грчке и Бугарске. Сачекавши погодан историјски и геополитички моменат, кризу и слабљење Османског царства, Србија у савезу са другим балканским православним народима, а све под покровитељством Царске Русије креће у ослобођење. Западне силе нису ни подржавале, нити помагале ослобођење Балкана. Стрпљење и чекање праве прилике се показало оправданим. Ризик пораза је смањен на минимум и у релативно кратком периоду, од октобра 1912. до маја 1913. године, Косово и Метохија, Стара Рашка и Скопско-тетовска област су ослобођени и враћени под окриље мајке Србије. Само шест година касније на крилима ове ослободилачке победе и друге вековне србске територије – Црна Гора, Босна и Херцеговина и србска Војна крајина – су дошле под једну, србску круну. Само осам година касније поново је успостављена србска  патријаршија и све србске митрополије и епархије су дошле под омофор србског патријарха. Вишевековна косовска тежња да се сав србски народ и сви србски крајеви, слободни, нађу под једном, србском круном је остварена.

Међутим, да ли се ослобођење Старе Србије 1912. г. и касније обједињење свих србских земаља десило случајно и/или услед случајних историјских околности?

Нити су ослобођење и обједињење стигли случајно, нити су се могли десити случајно. Ослобођењу 1912. г. претходила је велика пре свега духовна, морална и културна припрема. Од половине деветнаестог века почело је ново снажно уздизање свете косовске идеје и велике мисли о слободи и јединству србског народа сатканој на поруци Светог Кнеза Лазара: Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. Није било ни једног значајнијег србског писца, песника, научника и политичара који није писао, који се није хранио и уздизао идејом ослобођења и слободе србског народа, сазданој управо на завету и самој сржи косовске идеје. У то време ниједна политичка партија није могла опстати уколико као основну водиљу свога програма није наглашавала слободу Косова и Метохије. Тада је настала једна хришћанска високоморална србска елита, веома свесна свог порекла, свог постојања и неопходне жртве за вишње циљеве. Та и таква елита сопствену снагу и свест није црпила из филозофских учења која би долазила из западних престоница, већ из славне и мученичке историје својих предака. Србска елита тога доба је била спремна на сопствену жртву и на голготу ради виших циљева и као таква била је одлучна и неодступна у борби за високе хришћанске, општенародне иделе. Она је целом народу била пример, не само речју, већ и делом и као таква имала је веома снажан и одлучујући утицај и на Србску Цркву и на саму власт. Ту сјајну елиту су чинили одиста високосвесни Срби тога доба: Јован Дучић, Јован Скерлић, Алекса Шантић, Милан Ракић, Јован Жујовић, Надежда Петровић, Николај Велимировић и многи, многи други који су истинску љубав према Отаџбини показали полажући своје животе на самом фронту. На самом врху такве елите налазили су се високочасни и високоморални краљ Петар I Карађорђевић и митрополит Димитрије.

О томе колико је била висока свест о насушној потреби за слободом и ослобођењем своје браће на Косову и Метохији, Старој Рашкој и Скопско-тетовској области најбоље говори беседа србског митрополита, потоњег патријарха Димитрија казана 18. октобра 1912. године у Саборној цркви у Београду: „Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше пресвете славе. Идемо да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе и да око њега окупимо све србске душе, жедне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом у коме се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо ропске вериге са робља које за нама чезне. Идемо да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом са светога извора слободе сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо да понижене људе из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову да се поклонимо јуначким сенима честитога кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова који с њима изгинуше да вечито живе.“

Следујући митрополиту Димитрију, истог дана и сам краљ Петар I Карађорђевић је Прокламацијом србском народу обзнанио да Србија креће у рат за ослобођење својих вековних територија и своје поробљене браће. Пастири и вође србске тога доба – и црквене и државне – су непоколебиво следовали светосавском путу да као први за Истину и Правду положе своје животе на олтару Отаџбине. Верни и добри србски народ их је на том путу беспоговорно следио. Какво величанствено Немањићко једнодушије, једномислије и сагласје је бивало између Србске Цркве и Србске државе те 1912. године. Духовна снага укрштена са високом свешћу о слободи и прожета државничком одговорношћу, војничком чашћу и моралом повела је Србију у ослободилачку победу. Цео народ, предвођен својим вођама, дисао је једним духом и био прожет истом мишљу о слободи светог Косова и Метохије и целе Старе Србије. Стога је то цело поколење златним словима уписано у историју рода нашег.

То је била часна, блага, хришћанска и непобедива Србија, која је дисала духом светосавским и духом косовским. И то пре само сто година.

Од тада до данас шта се десило са децом србском, децом Светог Саве и Светог Кнеза Лазара?

Током двадесетог века Срби скренуше са светосавског и косовског пута на пут сатанског комунизма, одрекоше се вере и своје свете славе. Почетком двадесет првог века наставише Срби путем западног модернизма, глобализма и антихришћанске демократије и не вратише се истинској вери отаца својих. Резултат тога је губљење свих вековних територија ослобођених 1912. и обједињених 1918. године. Србијом је завладао кукавичлук, лицемерје, мито и богохулство сваке врсте. Уместо пастира и вођа по примеру из 1912. г., Срби данас имају пастире и вође однарођене и изнарођење, који су себе душом одвојили од народа и народног живота, који не разумеју ни народну муку, ни народну жељу за својом славном прошлошћу и за својим светим царевима, краљевима и кнежевима. Уместо србске светосавске елите по примеру 1912. г., имамо кукавичку квазиинтелектуалну елиту која ни речју, још мање делом сведочи своју везу са светом србском историјом.

Да, данашњи пастири, вође и учитељи се стиде славне и свете прошлости народа свог. Стиде се поштења предака својих, па би радије да прошлост прећуте, да о прецима не говоре, да окрену главу од истине како се не би морали суочити са собом и својом савешћу. Бришу и прећуткују историју како би скратили памћење код деце србске, мислећи да ће тако бити прећутано њихово антинародно понашање. Уместо величанствене прославе ослобођења Старе Србије и светог Косова и Метохије, данашња власт у Богородичном Београду народу Светог Саве нуди скарадну и богохулну изложбу содомиста из Западне Европе којом се исмевају сами Господ Исус Христос и Пресвета Богородица. Квазиелита ћути, пастири се немушто оглашавају, партијаши (позиција и опозиција) меркају свој интерес. А где је против овог богохулства Света светосавка литија предвођена пастирима црквеним?! Ој кукавно србство угашено! 

Само сто година после златног поколења из 1912. г. чему се нада данашње србско поколење?!

На почетку смо казали да је историја учитељица живота, али и да је скуп професор, па сваки будући пад и грешка све скупље коштају. Да бисмо избегли понављање грешака које нас као народ све више коштају и како бисмо сазнали чему би могли да се надамо у будућности ми не требамо обећања и прорачуне који нам стижу из антихришћанских Европске уније, САД или ММФ-а. Нама је довољно да погледамо у своју прошлост, која нам јасно каже – кад год су Срби поштовали и славили Бога, победе су односили, државу су имали, слободно су живели. Кад год је Србин од Бога одступао, губио је и слободу и државу. Прво Бог и вера православна, па онда остало. Да ли то могу да схвате данашњи србски пастири, народне вође, партијаши (позиција и опозиција) и квазиелита? Изгледа тешко, јер уместо да се труде како да угоде Богу, светим прецима и народу своме, данашњи пастири, вође, партијаши (позиција и опозиција) и квазиелита, свако на свој начин, се труде како да угоде антихришћанској белосветској фукари, вођама  и слугама антихристова Новог светског поретка.

Не треба много мудар бити и приметити да су само два пута пред данашњим србским поколењем.

Први пут којим данашње поколење може да иде јесте пут богохулних комунизма, социјализма, глобализма и антихришћанске демократије. Уколико крене овим путем, богопротивно и однарођено поколење Срба одиста се нема чему надати. Таквог поколења ће се одрећи и Свети Сава, сви свети преци и сам Бог, а кад га искористи за своје приземне циљеве, одрећи ће га се и згазиће га и овај свет, што сав у злу лежи.

Други пут којим данашње србско поколење може да крене јесте светосавски пут, јединства, Истине и Правде, којим су ходили свети преци наши. То је пре свега пут личног и свенародног покајања којем је круна света косовска жртва одакле се рађа непоколебљива нада на вечну победу, вечну слободу и вечни живот. Пример за овај пут дало нам је оно славно бесмртно поколење Срба из 1912. године.

Управо по примеру светих предака из 1912. г. и ми данашњи Срби треба да поступамо мудро у овом времену како бисмо избегли замке лукавога и извојевали победе. По њиховом примеру, пре свега треба да уложимо све напоре како бисмо корз покајање ми сами духовно и морално ојачали и како бисмо ту духовну снагу пренели на што већи део народа нашег. Тако духовно и морално ојачани морамо да дамо све од себе како би се стабилизовала унутрашња друштвено-политичка ситуација у Отаџбини. Уз све то, треба да будемо стрпљиви, да ослушкујемо геополитичка дешавања на Балкану и шире у свету и да чекамо слабљење окупатора и његових савезника да бисмо искористили најпогоднији моменат за ослобођење. Као и Србија 1912. г., тако и ми данас требамо савезнике. И онда и сада то су најпре православни народи на Балкану и велика православна Русија, стога сви ми треба да уложимо максимум труда ка православном балканском зближавању са чврстим наслоном на Русију. Будемо ли мудро пуступали, са љубављу и трпљењем, такве ће напоре и сам Бог наградити.

Дакле, онима који се питају има ли наде да Србија и србски народ опет пођу светосавским и косовским путем Истине и Правде одговарамо: „Светла прошлост је путоказ и нада за будућност.“

Онима који се питају има ли наде да Срби поврате свето Косово и Метохију и да све србске земље опет дођу под једну, србску царску круну одговара сам Господ Бог преко Светог владике Николаја Србског:

Буди храбар и слободан,

Бог ти збори, Србине,

Ја ћу за те војевати,

Само држ’ се Истине.

Драги Брате и Сестро, будемо ли се покајнички држали Истине и Правде, светосавља и косовског завета побеђујемо. Будемо ли се држали лицемерја и лажи овога света, нема нам спаса. На нама је!

Земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијека!

Мирослав Вујанић

ПРАВОСЛАВНИ ГЛАС