Ево нас поново на Косово у Метохију питому. Слушам старог ђеда Илију, па како он говори формирам слику… Збиља ме вратио на неки почетак и објаснио какав би требало да буде крај.

И раније је било глади и ужаса празних трбуха. И раније су се чули јауци и сиротиња.
И раније су соколови плијен тражили. И раније се од сиротог тражило и крало.

Нема разлике од раније до данас. Различити су само људи.
Само се људска промијенила ћуд, али је иста остала жеља.

Заборављени су хероји што су остали далеко. Баш тамо ђе смо и ми некад били, док нијесмо заборавили ко смо и одакле смо… Док нијесмо почели да се опуштамо и да не мислимо много.

Неко нас је тако научио. Да заборављамо. А ми брже-боље прихватили. Једва дочекали.

Баш ти златни примјери, заборављени хероји, у овој су нашој ери забораву предати.
Као да никад нијесу живјели – а захваљујући њима данас живи поколење.
Ја вјерујем да због њих данас нас сунце грије.

Крвава су била раније времена, страдања су записала трагове и чувала од заборава јунаке… оне јунаке који су данас непознати, без имена и дјела.

У тим ранијим временима живјели су другачији људи, са другачијим схватањима и љепшим погледом на будућност.

На будућност.

У будућност су вјеровали. Ради ње су и гинули.

Прошлост једног народа диктира будућност тог истог народа. Прошлост је истина која се не да промијенити. Од те истине увелико зависи трајање народа.

Како смо се одржали до данас, ако нијесмо захваљујући прецима?
И ко би нас опомињао ако не прошлост, тешка али поносна?

Није ваљда да су нам преци залуду крв просипали… И није ваљда да се тих страдалника данас потомци не сјећају, иако знају да је земља којом ходају крвава и света?!

Цијена земље је крв и живот. И том цијеном су границе бранили они које заборављамо, ми који живимо захваљујући њима и њиховим херојским животима, датим за будућност нашу и наше ђеце.

Ђе год да закопамо – нађемо неки незнани гроб. Ђе год да кренемо видимо споменике, гробнице, јаме и стрељане, стратишта и логоре, крваве пољане и шкрипове, крстове и цркве.

Сваки темељ почива на крви јунака заборављених, јунака што сањаше слободу и достојанство свог народа.

Имамо толико примјера, чојских и сојских, које никако да споменемо… а имамо и оних трагичних савременика које свакодневно пратимо и слиједимо.

Шта је то са нама?

Како се један непокорни народ покорио, и зашто се покорио богањима и новопеченим лажовима, онима што су се некад са њима спрдали јунаци?

Дође такво вријеме кад потомци јунака зазиру од потомака фукара…

Сјећање на крвавије али слободније вријеме је наша једина шанса, наши ‘идоли’ су у прошлости закопани.

Наша будућност зависи од сјећања. Ако заборавимо ко смо и чији смо, наша ђеца ће бити туђа а наша земља ничија. Или оних народа што нијесу баш славни били али сложни јесу.

Рачуница је једноставна и лака. Лакша од било које свакодневне обавезе и морања.

Ми смо народ већ покорен и понижен ако забораву предамо живот. Како сијемо, тако ћемо жњети.

Ајде са се запитамо, шта смо посијали, и ако јесмо – ђе смо и ради чега смо?

Имамо снове и амбиције, сањамо. Много брате сањамо, у снове нам прође живот. Никако да се саберемо и начинимо први корак, отпочнемо копање темеља и зидање Истине.

Закопавамо се у могућностима и правима. Једу нас морања и сналажења. Трују нас технологије и доказивања. Лажу нас телевизије и људи без образа и одраза животног.

А вријеме, то скупо злато, трпи и пролази. Поред нас. Док ми маштамо о луксузу и отпаду, и отрову који нас односи далеко од кајања и истине.

На сваки корак богомоља, зидана, рушена па обнављана, чека да застанемо и вратимо се вјери, љубави и нади.

Зидали преци, за будућност своју, чували и бранили душманима да скрнаве и пале.

Данас у долини мира звона јецају а народа нема.

Звона нас буде, испраћају и дочекују.
Опомињу нас да се прекрстимо и поклонимо.
Покоримо и коначно приђемо ближе до олтара.
Вјера чува од заборава и сјећање освјежава.

Цркве чекају народ свој, оне су доказ неког срећнијег времена, управо оног које смо преспавали. Опомињу нас ови крши и врлети. Природа нас зове и дозива. А ми сањамо градове и послове, станове и јазбине, бјежимо од истине а лаж нам кичму ломи.

Ми смо отровани отровом опасним, отровом новим.

Овај отров што нас у заборав носи није само физички. Овај отров је производ душевног и духовног стања једног народа и он је дошао полако. Исто тако се шири и мори лаковјерну рају.

Некад смо читали па понешто записивали, биљешке вадили и памтили. Данас листамо и пратимо, „лајкујемо“ и слушамо. Много информација пролазних и тужних, много прифила лажних и ружних.

Истину смо дубоко закопали… Не знамо ни шта је истина, али зато знамо да користимо кутије и брзине свијетске окупације ума. Док листамо информације, и туђе животне авантуре, наш ум умире, полако али дефинитивно.

Модеран човјек. Говорио један мудар старац, Никола „вријеме пуљке бато“.
Сликовито објаснио. На пуљку оћемо даље.

Ми сањамо живот на пуљку (на дугме)

„Младост заборавила како су стари ринтали да их прехране, колико су патили и суза пустили да би они данас снове сањали. И ето ђе смо дошли, покорили смо се материји, још мало ћемо клањати пред телевизором и телефоном.

Али тешко ћемо страдати, ако будемо тако сањали.

Ево, за ово деведесет година, никад нијесам мислио ништа до како да прехраним породицу, никад нијесам будан сањао, надао сам се али нијесам сањао.

Дочеках да моју земљу душмани обрађују.

Стар сам али се сваке неђеље некако довучем до сеоцке цркве и молим се само за једно, молим се да никада не заборавимо ко смо, чији смо и одакле смо.“

Лука Вукадиновић

————-

19.1.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић