– Стављен је у собу Озне за мучење и ту је задржан 74 часа.
– Његови јауци су се чули у многим деловима зграде.
– За време „испитивања“ потпредседник (југословенске) владе Едвард Кардељ два пута је посетио зграду (централу Удбе у Београду).

Према овом документу, овај систем мучења смислили су шефови београдске и загребачке полиције, Лазић и Бедековић, „ранији Михаиловићеви пријатељи“.

Мучења су била језива:

– Зна се само за два човека да су успела да издрже (мучења) – да одбију да говоре. То су били један Павелићев помоћник и један македонски курир ВМРО.
– Обојица су (после тортуре) умрли.
– Михаиловић се одупирао до последње неописиве тортуре (не може бити написано – примедба преводиоца са енглеског језика).
– Тада је проговорио. Однет је натраг у своју ћелију го и сасвим измењеног лика.
– Сада је на лечењу ради опоравка да би се могао појавити на суђењу.
– Речено му је да ће ако буде повукао једну реч из своје (изнуђене) изјаве поново претрпети ова мучења.

Три месеца пре суђења генералу Михаиловићу југословенски министар финансија Сретен Жујовић је дописнику Ројтерса у Београду рекао да суђење представља „техничко питање“. И да ће се на њему одлучивати: „да ли га треба обесити или стрељати“.

И преписка која је уочи суђења вођена између Тита и Александра Ранковића, који су се тада налазили у Москви, и Едварда Кардеља и Милована Ђиласа, који су били у Београду, показује да је процес био политички, а не судски. Из депеша, писаних на руском језику, види се како је политички монтиран процес: Кардељ и Ђилас три пута вршили „политичке корекције“ у оптужници, па је она три пута мењана и прерађивана.

Американци су понудили да се на процесу појаве њихови војни изасланици у Михаиловићевом штабу, а када су Тито и његови сарадници то одбили, у држави Њујорк је организован паралелни процес, на коме се појавило 27 сведока. По завршетку суђења, које је трајало шест дана, Истражна комисија америчког Комитета за праведно суђење Дражи Михаиловићу написала је свој извештај и проследила га у Београд:

– Пред комисију није изнет ниједан доказ на основу кога би се могло закључити да је било сарадње између генерала Михаиловића и сила Осовине.

– Не само да се може извести закључак да није било сарадње између генерала Михаиловића и сила Осовине, већ се може установити да је генерал Михаиловић са својим људима наставио борбу против Немаца и против Италијана чак и пошто су савезници престали да му шаљу војну опрему и своју помоћ пренели искључиво на маршала Тита.

– У случају да је сарадње било, америчко војно особље које је сведочило пред комисијом би се у то уверило, јер је било у одличном положају да се у то увери, а дужност му је била да о свакој таквој појави извештава своје штабове.

Пуковник Роберт Макдауел, шеф последње америчке војне мисије код генерала Михаиловића додао је извештају комисије и свој коментар:

– Генерал Михаиловић, познат још пре рата као огорчени антинациста, био се потпуно посветио задатку да Немце и њихове сателите истера из Југославије. Што у томе није више успео треба приписати околностима које су биле изван његовог домашаја, а нарочито грађанском рату који је југословенска комунистичка партија потпиривала.

Међу доказима који су коришћени на суђењу било је мноштво крајње проблематичних докумената, који су приписивани генералу Михаиловићу и многим његовим командантима. Нека од њих уопште нису била потписана, нека су откуцана на писаћим машинама са латиничним словима, а нека су, уместо оригиналних печата Михаиловићеве Врховне команде или појединих четничких команданата, оверена жиговима Војног тужилаштва Титове војске!

Чак већина докумената које је користио тужилац, нису били оригинали, већ преписи. Имена вештака, који су преписе „сравњивали“ са оригиналима, била су исписана само иницијалима, а ниједан од тако аранжираних докумената није потписан, а камоли оверен.

Петнаест година касније, у лето 1961. године, Слободан Пенезић Крцун, организатор хапшења и суђења генералу Михаиловићу је у трпезарији Титове виле на Златибору свом младом сараднику, правнику Миливоју Драшковићу, у највећем поверењу рекао:

– Међу нама у српском и југословенском руководству дошле су до изражаја суштинске разлике о правој политичкој улози Драже Михаиловића. Постоје две тезе о улози Михаиловића које се не могу измирити. По једној, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нема шта да се дода. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију. Дража је мрзео Немце као и ја!