РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11000 Београд, Змај Јовина 15 – Тел. 34-27-044, vladarsk@gmail.com
Бр. 1763/15 – 4. И 7523 (2015)

СУД ПРАВДЕ – ПОДРЖАО ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД

Влада и Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству оцењују, да одлука Међународног суда правде у Хагу, у вези с оценом хрватског злочина геноцида над Србима у Другом светском рату и у време разбијања Југославије, од 1990. до 1995, није заснована на правичности и на одредбама међународног права. Једноставно, Међународни суд правде у Хагу је подржао хрватски злочин геноцида над Србима и то непобитно намеће закључак, да је своју одлуку подвргао наредби чланица НАТО и ЕУ, које су помагале Хрватској прогон око 800.000 Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Хрватске, од 1990. до 1995. Ниједном реченицом се у одлуци суда не спомиње, да су УН гарантовале безбедност српског народа, па чак и примену сопствених српских закона у Републици Српској Крајини. Све је то лепо наведено у Резолуцији Савета безбедности 743/1992.

Суд, ниједном реченицом, није навео да су Срби у Републици Српској Крајини живели на својој етничкој и историјској земљи и да међународно право повеље УН не одобравају прогон целокупног народа с његове земље – уз заплену покретне и покретне имовине сваке прогнане породице! А Хрватска је све то учинила – прогнала српски народ и запленила му целокупну имовину, мада је приватна имовина ненарушиво људско право.

А ево непобитних европских података о српској историјској и етничкој земљи, на којој никад није живео хрватски народ, нити је на њој икад постојала хрватска држава (у њој су живели у мањини само Срби католици – које су Аустрија и Ватикан, у 19. столећу, прогласили припадницима хрватске нације – што је, део злочина геноцида, јер није дозвољено један народ пребацивати у другу веру и у другу народност):

– историјско државно право крајишког народа почива на елементима државотворности у Војној Крајини из 1471. године – у Угарској, у Аустрији од 1630. године, Аустро-Угарској од 1867. године, слободно израженој вољи крајишког народа да, као слободан, равноправан и државотворан народ, приступи Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918.године, односно Краљевини Југославији;

– Срби Крајишници су чинили више од 90% антифашистичких бораца од 1941. до 1945, у току Другог светског рата, због чега је, на заседању ЗАВНОХ-а у Топуском, усвојена резолуција којом је Србима установљен и зајамчен суверени и државотворни статус у новој федералној двонационалној јединици Хрватској – у саставу Југославије;

– одредбе Устава Социјалистичке Републике Хрватске из 1947, 1963. и 1974. године, су гарантовале крајишком српском народу право на државотворност, равноправност и право на самоопредељење – с правом на отцепљење;

– одредаба „Венсовог плана“ из децембра 1991. године успоставља посебан међународноправни статус на простору РСК, и признаје фактичко постојање већ установљене државне власти српског народа у РС Крајини;

– у оваквим приликама, где је међународно право било у складу са стварањем државе Републике Српске Крајине, Хрватска, у августу 1995. године, геноцидним методама, уз свесрдну логистичку подршку НАТО снага и политичку помоћ САД и ЕУ, окупира Републику Српску Крајину (Зону под заштитом УН). Тиме су, између осталог, повређене одредбе Резолуције бр. 260 А, Генералне скупштине ОУН од 09. децембра 1948. године и њене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

Суд није узео у обзир ни чињеницу, да је у Хрватској, претњама и уценама, приморано 30.000 Срба на прелазак из православне у католичку веру, а и овај поступак се рачуна у одредбу злочина геноцида – на основу Члана 2. У њему јасно пише: „У овој конвенцији, геноцид значи било који од ових дела – извршених с намером да се потпуно или делимично уништи национална, етничка, расна или религиозна група, као таква: а) убијање припадника групе (одређеног народа); б) Узроковање тешких телесних и менталних повреда припадницима групе; ц) Намерно подвргавање групе таквим животним условима, који проузрокују њено потпуно или делимично уништење; д) Успостављајући мере с намером спречавања рађања у оквиру групе; е) ПРИНУДНО ПРЕМЕШТАЊЕ ДЕЦЕ ИЗ ЈЕДНЕ У ДРУГУ ГРУПУ.

У ових пет одредби Члана 2. Резолуције 260/1948. налази се све оно што је Хрватска чинила Србима у Другом светском рату и у време разбијања Југославије, од 1990. до 1999. године.

Међународни суд правде у Хагу није узео у обзир у потпуности ни међународно право ни савремене међународне односе. Да је то учинио, не би могао, а да не осуди Хрватску за злочин геноцида, јер она није смела да прогони српски народ из југословенске федералне јединице (Хрватске), која је имала два државотворна народа и равноправна – Хрвате и Србе. Ако је Међународни суд правде у Хагу дозволио Хрватима прогон Срба, да ли би дозволио, да у Белгији Фламанци прогнају Валонце? Да ли би дозволио, да у Швајцарсккој Италијани и Французи прогнају Немце? Да ли би дозволио, да у Британији Шкоти прогнају Енглезе?

Ако би ове мере у Западној Европи биле осуђене, зашто није осуђен прогон Срба из Хрватске и милионско убијање Срба у Хрватској у Другом светском рату, кад су Хрвати имали и концентрационе логоре смрти за децу Срба, Рома и Јевреја?

Међународни суд правде у Хагу је морао, између осталог, имати у виду и оцену америчког председника Франклина Рузвелта, који је рекао: „Хрватску треба ставити под међународну контролу!“

С поштовањем,
Милорад Буха, премијер
Дипл. инж. Рајко Лежаић, Председник Скупштине