Ми не желимо да будемо сечени на комаде

26.09.2012, 19:31

Сада када је за случај црне трансплантологије на Косову поново прикована пажња како јавности, тако и многобројних истражитељских структура, чини се важним да се вратимо ономе од чега је све почело – тајном реферату УНМИК-а који је 2004. године био представљен тадашњем Главном тужиоцу Међународног трибунала за бившу Југославију Карли дел Понте.

У документу стоји да је током 1999. године од сто до 300 становника Косова било отето, пребачено на север Албаније, између осталог у злогласну Жуту кућу, где су им радили нелегалне операције. Фотокопије овог реферата, заснованог на изјавама сведока, појавиле су се у српским медијима 2010. године, на енглеском језику. Тада га је главни уредник интернет-издања Србски ФБ Репортер Миодраг Новаковић превео на српски и преузели су га патриотски сајтови, мада званични медији су игнорисали документ, као уосталом и званична лица. Сада, враћајући се том реферату, чије је многе ставове потврдио и Дик Марти, поставља се разложно питање: зашто се процес активизирао тек последњих година, зашто је била сасвим изгубљена прва половина 2000-их, пропуштено драгоцено време…

Уз љубазну дозволу господина Новаковића, објављујемо неке фрагменте:

Очевидац који је учествовао најмање у пет транспортовања заробљеника са Косова у Жуту кућу на северу Албаније сећа се:

Срби су стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор). У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога, приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли.

У мају или почетком јуна 2000. године сведок је превозио око 20 жена из Источне Европе и бивших совјетских република.

Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране.

У каквом је страху пред црним трансплантолозима живело српско становништво, сведочи сећање о томе како је Албанац возио мушкарца и жену:

Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела.

А ево како су припремали жртве „за клање“.

Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензиван активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! „Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили.

Аутор превода, истраживач случајева црне трансплантологије и главни уредник СРБског ФБРепортера Миодраг Новаковић одговорао је на питања Гласа Русије:

1.

Т.Б. Господине Новаковићу, у свом чланку пишете: Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници. Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу, да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел…Молим вас, објасните каква је улога међународног фактора у истрази злочина црних трансплантолога?

М.Н. „У току својих истраживања ове теме прочитао сам стотине, ако не и хиљаде страница писаног материјала, из више десетина разних извора. Jедан број тих, по мени, кредибилних извора, управо и потврђује тај пасус који сте издвојили из мог чланка. Навешћу само неке:

Београдски медији: РТС, Вечерње новости, Б92, Прес и други су током 2008 објавили извештаје српских државних органа који су још током 2001 године доставили међународним органима из Унмика, Кфор-а и Хашког трибунала, прецизне информације о око 300 киднапованих Срба који су по завршетку илегалног НАТО рата против Jугославије транспортовани на север Албаније и тамо били убијани, њихови органи насилно вађени и продавани на црном тржишту широм света.

У свом интервјуу РТС-у марту 2008, тадашњи шеф координационог тима Србије за Косово, Небојша Човић је изјавио да је Карли дел Понте, тужитељки Хашког трибунала доставио детаљне мапе са локацијама на којима су држани киднаповани Срби на северу Косова и у Албанији. Ове информације су биле резултат истраге Српских истражних органа. Те наводе су потврдили и тадашњи шеф Српског истражног тима Милорад Пејчиновић, као и шеф војне службе безбедности генерал Момир Стојановић. У то време ове информације су се појавиле и на Русији данас.

Да је та информација достављена Карли дел Понте од стране Српских државних органа и да она није реаговала на њу потврдила је у свом интервјуу Франкфуртским новостима, 26 марта 2008 и бивша представница за штампу Хашког трибунала Флоренс Хартман.

(Касније је сама Карла дел Понте у интервјуу италијанској Ла стампи изјавила да се Хашко тужилаштво у свом раду руководило политичким интересима и притисцима, а не дељењем правде, и да у то време просекуција албанаца, бивших и садашњих нато савезника, није била дозвољена.)

Најдрастичнији пример такве предрасуде према Србима јесте случај из тог времена, када су Карли дел Понте достављени докази о локацијама где се налазе заточени Срби. тада је шпански контигент КФОР-а послат у Косовско село Врело да ослободи заточене Србе, али и пре него што су почели акцију ослобађања- наређено им је да се врате на почетне позиције. Наравно, након тога ти киднаповани људи су нестали без трага и гласа. Тај случај је описао израелски новинар Сет Френцман 25 новембра 2010, на сајту за Балканске студије, задужбине Лорда Бајрона.

Можда најпотресније сведочанство о игнорисању проблема несталих Срба од стране Унмика и КФОР-а је обезбедио председник удружења за откривање судбине несталих Срба са КиМ, Сима Спасић. Русија данас и други медији наводе његову изјаву како су представници Кфор-а игнорисали њихове захтеве да им се помогне у проналажењу живих или мртвих чланова породице, више од 2,000 несталих Срба, све док удружење није организовало јавне демонстрације. Спасић наводи како су га тада представници КФОР-а одвели на једну од многобројних локација масовних гробница побијених Срба и других нелбанаца.

Спасић сведочи да је међу побијеним људима видео и леш једне мале бебе. Касније је сазнао да је међу убијенима био и његов брат Милош, кога је киднаповала терористичка ОВК.“

2.

Т.Б. Зашто на основу реферата УНМИК-а није било покренуто ни једно кривично дело?

М.Н. „По мени, постојали су политички, али други разлози, неки чак и криминални по свом карактеру.

Непосредно пре и у току илегалног НАТО рата против СР Југославије терористичка ОВК и НАТО су били практично војни савезници, који су се борили против заједничког непријатеља – Срба. Током тог илегалног рата, и једни и други су починили ратне злочине против цивилног становништва тадашње  Jугославије.

ОВК на терену дефакто у функцији НАТО пешадије- НАТО снаге са безбедне даљине, боље рећи висине, бомбардујући углавном цивилну инфраструктуру бивше Jугославије и Србије.

Након рата само су променили ознаке на униформама НАТО је постао КФОР- терористичка ОВК је постала такозвани Косовски заштитни корпус и полиција- у суштини на окупираној територији КиМ су и даље остали сепаратисти и окупатори- односно стари ратни савезници.

Дакле по мени објашњење је веома једноставно- имплицирањем ОВК у ратним злочинима против срба, НАТО (сада прерушен у КФОР и ЕУЛЕКС) би имплицирао и сам себе.

Чак и да НАТО није директно починио ратне злочине, мада сви знамо да јесте, не би могао да избегне одговорност за те страшне злочине својих Албанских савезника, јер је по међународним конвенцијама као супериорна окупациона војна власт на територији КиМ био одговоран за безбедност и имовину свих цивила, а не само Албанаца.

Ипак овде бих издвојио и неке друге разлоге:

Поред „савезничког мотива“ постојао је и други: предрасуда према Србима- пре свега добро документовани лични анимозитет тадашњег шефа УНМИК администрације Бернарда Кушнера. Најбоља илустрација његовог антисрпског сентимента је била одлука организације Доктори без граница, коју је он основао, да се из ње избаце грчки лекари, зато што су у току илегалног НАТО рата против Jугославије 1999 дошли у Србију да лече жртве НАТО и ОВК злочина. Дакле овде говоримо о господину Кушнеру, лекару који ји положио Хипократову заклетву, и који ју је на тај начин бар идиректно погазио, да не говоримо колико је то био дубоко неморалан чин.

Иначе Кушнера за предрасуду према Србима и ометање истраге у вези киднапованих срба и других неалбанаца је оптужила и бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте у својој књизи „Лов на ратне злочинце и ја“.

Карла дел Понте је у својој изјави италијанској Де ла стампи 2008 изјавила да није било дозвољено да се ови тешки злочини ОВК и албанске мафије над киднапованим неалбанцима раније обелодане, јер би то онда довело у питање проглашење Косовске независности- ова њена изјава упућује на политичке мотиве заташкавања истраге овог злочина столећа. По мени то је и био главни разлог да Швајцарско тужилаштво забрани промоцију књиге „Лов на ратне злочинце и ја“ Карле дел Понте непосредно пред проглашење независности илегалне Косовске државе, због садржаја књиге који је обелодањивао трговину органима. Наравно та забрана је касније укинута.

Да је Бернард Кушнер лично заташкао истрагу о киднапованима и трговини органа потврдила је у Хашком трибуналу, током процеса Слободану Милошевићу, и бивши судија Окружног суда у Приштини Даница Маринковић. Међутим Хашки трибунал и тужилаштво су игнорисали и ову информацију.

Према писању Вечерњих новости у мају 2008 постојао је и криминални мотив заташкавања судбине несталих Срба. Наиме српски тужилац за ратне злочине Бруно Векарић је изјавио да је он лично доставио УНМИК-у доказе о директној умешаности једног високог званичника УНМИКа у илегалну трговину органа киднапованих Срба, и да је тај инкриминисани званичник претходно учествовао у илегалној трговини људских органа у БиХ.

Иначе тај званичник УНМИКа је по професији био форензички експерт. УНМИК не само да није покренуо истрагу против овог човека, већ је истом омогућио да побегне у Jужну Америку- тврди Векарић.“

3.

Т.Б. Из реферата УНМИК-а постаје јасно као прво да је у трговину органима умешана „елита“ терористичке ОВК, а као друго да многи Албанци који су сарађивали са овом војном формацијом чинили су то под притиском и често су били жртве својих сународника?

М.Н. „Умешаност ОВК елите су поред известиоца Европског парламента Дика Мартија, добро документовали УНМИК и неке западне обавештајне службе, пре свега умешаност Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Проблем је што је албанска заједница на КиМ племенског типа, која функционише по принципу италијанске „коза ностре“. По мени на много суровији начин.

Видели сте у овом УНМИК-овом извештају да се у њему директно- односно преко његовог брата Даута, који је командовао затвореничким логорима на северу Албаније, имплицира и бивши командант ОВК Рамуш Харадинај. Он је и изведен пред Хашки трибунал, између осталог и на основу неких доказа наведених у овом УНМИК-овом извештају, да би потом услед недостатка доказа био напрасно ослобођен. А тај недостатак доказа је у ствари био „недостатак сведока“, који су сви напрасно поумирали на разне начине, или буквално нестали са лица земље. Овим примером се најбоље документује претходно цитирани „коза ностра“ карактер албанске племенске заједнице на Косову.

Известилац савета Европе Дик Марти је веома добро документовао тај мафијашки карактер ОВК елите у свом извештају, он се највише фокусирао на најкрупнију рибу, такозваног премијера, бившег ОВК команданта Хашима Тачија. Марти је веома добро документовао рад Тачијеве мафијашке организације. Проблем је што се овде не ради само о локалној албанској мафији. Косово је постало један од главних центара за дистрибуцију хероина у Европи и свету, и ту се укрштају интереси разних интернационалних мафија, укључујући и припаднике окупационих НАТО трупа, и вероватно неких корумпираних ЕУЛЕКС званичника. То је један од главних разлога зашто је извештај Дика Мартија гурнут под тепих.

Што се тиче другог питања, у праву сте један број албанаца, припадника ОВК је био присиљен на разне начине да учествују у тој мрачној операцији. Неки су били насилно регрутовани у ОВК, неки су били уцењени, углавном због материјалних дугова локалним командантима ОВК, или шефовима албанске мафије. Углавном су ти моћници били у двострукој улози- и мафијаша и лидера ОВК.

Навешћу сведочанства новинара ББС-ија Макла Монтгомерија и Ника Торпа. Мајкл Монтгомери је успео да сачува видео запис форензичких доказа из „жуте куће“ у Бурелу у Албанији.Он је 2003 и 2004 пратио УН истражни тим и том приликом разговарао са више заштишћених сведока и једном преживелом жртвом трговине органа. Верујем да данас ниједан од тих сведока није више жив, али Монтгомери је сачувао видео и аудио записе њихових веома потресних сведочанстава.

Ник Торп је интервјуисао једину преживелу жртву трговине органа, ево извода аудио транскрита изјаве те жртве- на питање Торпа како је ова албанска жртва знала- да су друге жртве које су биле убијане и мрцварене пред њом били Срби, он је изјавио- почетак цитата: Када некога муче… он запомаже на свом матерњем језику- „о мајко“…. ноћу кад је била тишина могли смо да их чујемо како плачу- за време мучења и након… завршен цитат . Ово сведочанство је публиковано 9 априла 2009 на ББЦ радију 4.

Такође у априлу 2009 ББЦ  радио 4 је емитовао аудио сведочанство заштићеног сведока трговине органима, које је забележио мајкл Монтгомери- почетак цитата:

Видео сам свашта… видео сам мучене људе, заклане, пребијене шипкама. Видео сам људе којима нису дали да једу по недељу дана. Видео сам како на заробљенике стављају непробојни прслук и затим пуцају у њих да би тестирали пробојност. Видео сам како их бацају у раке, видео сам убијене људе... крај цитата.

На крају бих хтео да додам да одговор на ово ваше друго питање, односно сугестију да су неки албанци против своје воље учествовали у овим радњама, лежи у самом УНМИКовом извештају CKX103 који сам ја превео на српски у децембру 2010. Из тог извештаја се јасно види да су скоро свих осам заштићених сведока Албанаца били присиљени на разне начине да учествују у томе.

Иронично, још један тежак злочин је почињен и над њима самима и то од стране УНМИК-а и Хашког трибунала, као што знамо више скоро ни један од тих сведока данас није жив. Они су побијени или нестали због неспособности трибунала и УНМИК-а да им пружи заштиту. Какву правду онда треба да очекују Срби од тих истих органа, који нису у стању да заштите ни „заштићене“ сведоке…

*

Пред нашим микрофоном био је истраживач случаја црне трансплантологије и главни уредник Србског ФБ Репортера Миодраг Новаковић који је одговорао на питања Гласа Русије.

http://serbian.ruvr.ru/2012_09_26/ne-zelimo-da-budemo-seceni-na-komade/ 

*

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

———————————————————————————

РУСКА ВЕРЗИЈА ИНТЕРВЈУА:

Многие пленные сербы могли бы быть спасены, если бы МТБЮ своевременно отреагировал на информацию, содержавшуюся в секретном докладе миссии ООН о преступлениях „черных трансплантологов“, утверждает автор перевода этого документа на сербский язык Миодраг Новакович в интервью „Голосу России„

Сейчас, когда к делу о “черной трансплантологии” в Косово вновь приковано внимание общественности и следственных структур, важно вернуться к тому, с чего все начиналось – к секретному докладу UNMIK (United Nations Interim Administration Mission in Kosovo, миссия ООН по делам временной администрации в Косово), который в 2004 был представлен тогдашнему Главному прокурору МТБЮ Карле дель Понте.

В документе говорится, что в течение 1999 года от 100 до 300 жителей Косова было похищено и переправлено на север Албании, в том числе – в печально известный “Желтый дом”, где им делали нелегальные операции. Фотокопии этого доклада, основанного на показаниях свидетелей, появились в сербских СМИ в 2010 году, но на английском языке.

Тогда главный редактор интернет-издания „Србски ФБ Репортер“ Миодраг Новакович перевел его на сербский. Текст документа “разлетелся” по патриотическим сайтам, однако официальные СМИ обходили его вниманием, как, впрочем, и официальные лица.

Многие положения из доклада затем подтвердил и Дик Марти, но на один резонный вопрос до сих пор не найдено ответа: почему процесс активизировался лишь в последние годы, почему была совершенно потеряна первая половина 2000-х годов, упущено драгоценное время.

– В деле о „черных трансплантологах“ появился новый свидетель

Вот лишь некоторые фрагменты из переведенного Новаковичем доклада.

Очевидец, который участвовал как минимум в пяти транспортировках пленных из Косова в “Желтый дом” на севере Албании, вспоминает:

„Сербы постоянно спрашивали, куда мы их везем. Охранники их заставляли замолчать. “Мы везем вас рубить дрова и работать на ферме”. В Призрене нам было сказано: бить пленных ни в коем случае нельзя, относиться к ним нужно хорошо. Я тогда подобное услышал впервые и удивился, так как всегда нам позволялось их бить, ломать руки и ноги, как нам угодно.

На следующий день мы их отвезли в дом юго-западнее от албанского местечка Бурел. Там передали доктору сумку с черной папкой. Думаю, там были какие-то документы. Каждый раз мы передавали докторам такие папки, которые привозили вместе с пленными. Албанский доктор Джамил, осматривая пленных сербов, особое внимание уделял брюшной полости и спрашивал нас, били ли мы их“.

В мае или начале июня 2000 года свидетель перевозил около 20 женщин из Восточной Европы и бывших советских республик. Он вспоминает, что в транспортном средстве не было окон, вентиляция оказалась неисправной, поэтому, когда открыли двери грузовика, несколько женщин были без сознания. Пять отправили в “Желтый дом”. А затем свидетель сопровождал авто, которое везло части тел и внутренние органы в аэропорт Ринас около Тираны.

В каком страхе перед “черными трансплантологами” жило сербское население, свидетельствует воспоминание о том, как албанец вез мужчину и женщину:

„Сербы были испуганы и в отчаянии. В какой-то момент мужчина попросил нас убить их тотчас же со словами: “Мы не хотим быть разрезанными на куски”. Мы также отвезли их в „Желтый дом““.

А вот как жертв готовили “на убой”:

Некто „Ц“ говорил, что многих сербов отправляли в высокогорье, поправлять здоровье. Их хорошо кормили, они работали на фермах и рубили дрова. После того, как поступал “заказ” на органы, их везли на место. От первых двух сербов “взяли” только две почки, а затем их убили.

– „Черная трансплантология“ в Косово: новые обстоятельства дела

Автор перевода, исследователь случаев “черной трансплантологии” и главный редактор „Србски ФБРепортер“Миодраг Новакович ответил на вопросы “Голоса России”.

– Г-н Новакович, в своей статье вы пишете: „То, что делает МТБЮ, – по сути, соучастие в этом кошмарном преступлении против похищенных сербов.  Факт, что во время подготовки доклада, согласно источникам, заслуживающим доверия, на севере Албании все еще были живые сербские пленные. МТБЮ и НАТО не только ничего не сделали для того, чтобы их освободить, но и препятствовали расследованию, чтобы затем в Трибунале уничтожить и доказательства, собранные в местечке Бурел“. Пожалуйста, объясните, какова роль „международного фактора“ в расследовании преступлений „черных трансплантологов“.

– Сербские СМИ в 2008 году опубликовали доклад сербских следственных органов, который еще в 2001 был передан UNMIK, KFOR и Гаагскому трибуналу. Он содержал точную информацию о примерно 300 похищенных, которые после завершения войны НАТО против Югославии, были доставлены на север Албании, где у них были изъяты органы, проданные затем на черном рынке по всему миру.

В 2008 году тогдашний шеф координационной группы Сербии по Косово Небойша Чович заявил, что генпрокурору МТБЮ Карле дель Понте были предоставлены детальные карты с обозначенными местами, где удерживались сербские пленники.

Эта информация была результатом расследования сербских следственных органов. То, что она была передана, и что МТБЮ не отреагировал на нее, подтвердила в своем интервью немецким СМИ в марте 2008 года бывший пресс-секретарь МТБЮ Флоренс Хартман. Позже сама Карла дель Понте в интервью итальянской прессе заявила, что Гаага в своей работе руководствовалась политическими интересами, а не принципами правосудия, и что в те времена судебное преследование албанцев было просто запрещено.

– Дело Medicus в Косово: глобальная трансплантология

Страшный пример – Карле дель Понте были предоставлены свидетельства о точках, где находятся пленные сербы. Тогда в косовское село Врело был отправлен испанский контингент KFOR, но не успели они начать операцию по освобождению, как им было приказано вернуться на исходные позиции. Естественно, эти пленные исчезли без следа. Этот случай описал израильский журналист Сет Френцман в 2010 году.

Председатель объединения семей похищенных и убитых в Косово и Метохии Симо Спасич заявлял, что представители KFOR игнорировали их требования помочь найти членов своих семей, а это более 2000 сербов. Объединение начало организовывать акции протеста, и только после этого представители KFOR отвезли Спасича на одно из массовых захоронений. Спасич говорил, что среди убитых видел и труп малыша. А затем он узнал, что среди убитых был и его брат Милош, похищенный террористами из Освободительной Армии Косово.

– Почему же на основании доклада UNMIK не было возбуждено ни одного уголовного дела?

– Я считаю, что существуют причины как политические, так и криминальные. Как известно, до военной кампании и в ходе войны НАТО против Югославии террористы из ОАК и Альянс были практически союзниками, которые вместе сражались против общего врага – сербов. ОАК выполнял, по сути, функцию пехоты НАТО.

Таким образом, обвинив ОАК в военных преступлениях, НАТО бы тем самым обвинило себя. Даже если Альянс напрямую и не совершал военных преступлений (хотя мы все знаем, что совершал), он не смог бы избежать ответственности за страшные преступления своих албанских союзников, так как, выполняя функции оккупационной военной власти на территории Косово и Метохии, Альянс отвечал за безопасность всех гражданских лиц, а не только албанцев.

Назову и еще причину – предрассудки в отношении сербов. Прежде всего хорошо известную ненависть тогдашнего шефа администрации UNMIK Бернара Кушнера. Лучшая иллюстрация отношения Кушнера – решение основанной им организации „Врачи без границ“ исключить из своего состава греческих врачей, так как в ходе войны НАТО против Югославии они приехали сюда, чтобы оказывать помощь ее жертвам.

То, что Кушнер лично препятствовал расследованию, подтвердила Гаагскому трибуналу в ходе процесса над экс-президентом Югославии Милошевичем и бывший судья окружного суда в Приштине Даница Маринкович, но эту информацию суд проигнорировал. И Карла Дель Понте в своей книге „Охота. Я и военные преступники“ обвиняла Кушнера в том, что он мешал расследованию дела о похищении сербов.

– 100 тысяч долларов за новую почку 
– Новые аресты в деле «черных трансплантологов» в Косово

В одном из интервью она говорила, что ранее не позволялось писать про страшные преступления „черных трансплантологов“, потому что это поставило бы под сомнение провозглашение косовской независимости. Я считаю, что это и было главной причиной, почему швейцарская прокуратура запретила презентацию книги непосредственно перед провозглашением независимости Косово. Естественно, затем этот запрет был снят.

В мае 2008 года заместитель прокурора Сербии по военным преступлениям Бруно Векарич заявил: он лично передал UNMIK доказательства того, что один из высокопоставленных представителей этой миссии, по профессии судебный эксперт, замешан в торговле органами, более того, он участвовал в нелегальной торговле и в Боснии и Герцеговине. Но UNMIK не только не начал расследование, но и позволил ему уехать в Южную Америку, утверждал Векарич.

– Из доклада UNMIK становится понятно, во-первых, что в торговле органами замешана “элита” террористической ОАК, а во-вторых, что многие албанцы, которые сотрудничали с этим военным образованием, делали это под давлением и зачастую оказывались жертвами своих же соотечественников.

– Замешанность элиты ОАК, помимо Дика Марти, засвидетельствовали UNMIK и некоторые западные разведывательные службы. Прежде всего речь идет о Хашиме Тачи и Рамуше Харадинае. Проблема в том, что албанское сообщество в Косово функционирует по принципу итальянской „Коза Ностры“, а может быть еще и страшнее.

Вы можете прочитать в докладе UNMIK – в нем, при упоминании брата Даута, который командовал лагерями на севере Албании, фигурирует и бывший комендант ОАК Рамуш Харадинай. Он, как известно, представал перед МТБЮ, но затем был освобожден ввиду отсутствия доказательств. А недостаток доказательств – это, на самом деле, отсутствие свидетелей, которые либо погибли, либо пропали.

Дик Марти доказал мафиозный характер элиты ОАК в своем докладе и сфокусировал внимание прежде всего на “самой крупной рыбе” – премьере Косово Хашиме Тачи, также бывшем коменданте ОАК. Проблема в том, что речь здесь не идет только об албанской мафии. В Косово пересекаются интересы различных международных группировок, включая и представителей НАТО и, вероятно, некоторых коррумпированных чиновников миссии EULEX. Это главная причина, почему доклад Дика Марти пытаются замолчать.

Что же до албанцев, вы правы – определенное число албанцев принудили участвовать в этих страшных делах. Некоторых насильно рекрутировали в ряды ОАК, шантажировали – в основном, из-за долгов местным комендантам ОАК, то есть шефам мафии.

Британский журналист Ник Торп в свое время взял интервью у выжившего после „черной трансплантологии“. Это был албанец. Когда Торп спросил его, как он понял, что другие жертвы, которых мучили и убивали, были сербами, он ответил: “Когда кого-то пытают, он просит помощи на своем родном языке “Мама…” (О, Мајко).

– „Мы все были в крови, она била ручьем“

Вот в чем парадокс. В отношении этих албанцев, которых заставляли работать на ОАК, совершено еще одно тяжкое преступление, но уже со стороны UNMIK и МТБЮ. Почти никого из этих свидетелей сейчас нет в живых, они погибли или пропали без вести из-за неспособности этих организаций защитить их. Какой справедливости тогда могут ожидать сербы от этих же самых организаций, которые неспособны защитить даже “защищенных” свидетелей?

————————————-

http://rus.ruvr.ru/2012_09_26/Mi-ne-hotim-bit-razrezannimi-na-kuski/