Љубиша Марковић

Још од насилне промене Монархије и убиства краља Александра, у Београду се константно води анти-србска политика столујућих властодржаца. Значи од Петра Карађорђевића, његовог сина Александра, Пашића па унука Петра II, преко кроато-комунисте Броза па до ових никоговића новијег датума. У суштини се и не види разлика између К. Поповића, А. Ранковића, Д. Марковића, Стамболића, Милошевића, Драшковића, Ђинђића, Тадића, Динкића, Јовановића, Вучића,…, говорећи о новијој гарнитури велеиздајника србских националних интереса.

Тако испада да су рушење темеља нове србске државе, нажалост покренули потомци онога који је покренуо стварање нове Србије, потомци великог Вожда. Највећу одговорност у томе носе  А. Карађорђевић, Пашић и тадашња елита србске краљевине. Јер, ако народ преко Дрине и Саве није знао(разумео) позадину југословенске идеје и стварање Југославије, ако србски народ у самој Краљевини није питан, владајућа гарнитура је знала, зашто? Зашто смо рушили темеље здраве државе и градили фикцију на темељима илузија југословенске идеје? Јер, нису Југославију створиле велике силе, Југославију је створио србски народ уз истовремено убијање две здраве србске државе. Велике силе су најзад пристале да дозволе уједињење скоро свих срба под једном заставом и излаз на море, Лондонски споразум из 1915. -Али не и Карађорђевић, Влада и тадашња србска елита, зашто? Сви су знали да словенци и хрвати желе Југославију као прелазну форму за остварење својих националних и државотворних циљева, што су и остварили. Исто тако се већ тада знало за србофобију тих двеју  “братских“ народа. А ми? И не пишемо ми сада о овим стварима ради распаљивања мржње или којечега, не! Ми пишемо и писаћемо о овоме ради демистификације југословенске идеје, која на жалост још живи у нашим испраним главама.

Читајући поједине београдске медије, стиче се утисак као да смо под медијском пенетрацијом нашег западног комшије илити суседа. Култура, уметност, политика, шоу-бизнис и медији говоре да је Београд одавно кроатизован. Чак и образовање! Нажалост, кроатизација културног миљеа Београда, спровођена још од 1945-е па наовамо даје своје резултате. Хрватски квази-интелектуалци са шеширима и тзв. манирима, шетају Београдом и на један духовит начин тумаче наше односе и намећу нам клише као да је управо одштампан у бечком прес-бироу. Нашим квази-културњацима је то све наравно симпатично, и све што је анти-србско за њих је очигледно постало као свето писмо. Елита онда, елита пређашња, елита садашња, сви о истом послу. Аферим браћо те вас одшколовасмо да нас сатирете!-или ми то “не разумемо“ ваљано?

Јер како протумачити да је познати словеначки политичар, правник и песник др. Марко Натлачен спевао чувену песму Србе на врбе (бојни гром) а ми га касније поставили за бана дравске Бановине, да нам што лепше дочека Мусолинија и Хитлера ваљда? Или, хиљаде официра аустро-угарске војске, што након великог рата постависмо више од наших јунака, те изнесоше бреме рата. Како разумети постављање осведочених србомрзаца и оних који су прогањали, убијали и пљачкали србе на високим положајима новостворене краљевине? Како протумачити стварање бановина од нашег врлог нам тадашњег краља А. Карађорђевића и потоње стварање посебне хрватске бановине? Јер је та иста бановина касније послужила као мустра за стварање НДХ, по речима њихових историчара:

ХРВАТСКА БАНОВИНА (извор: Википедија)

Бановина пред Априлски рат

Хрватско-амерички економиста и војни историчар Јозо Томашевић тврди да су захваљујући посебном положају Бановине створени основи целокупне државне инфраструктуре НДХ, а што закључује из следећих података:

1. законодавна делатност је потпуно самостална;
2. бановински закон не узмиче пред државним;
3. потпуно аутономно правосуђе, од првостепених до апелационих и касационог суда;
4. над бановинским судовима нема више инстанце ван Бановине, ниједан писани чин краљевске власти из надлежности Бановине није пуноважан, нити се може извршити, ако га бан није премапотписао;
5. бан директно општи са краљем;
6. бановина има у административном и законодавном погледу надлежност над свим приходима на њеној територији (пуна финансијска самосталност);
7. стварање наоружаних одреда мачековаца (Грађанска и Сеоска заштита), који су били основ касније усташке жандармерије, итд.^[1]

Бан новостворене хрватске Бановине је постао др. Иван Шубашић, носилац карађорђеве звезде, коју му је уручио краљ Александар Карађорђевић лично. Занимљиво да је Иван Шубашић био саборац Ј.Б. Титу у великом Рату, где су се обојица борили против Срба на Дрини. Ах, умало да заборавим, будући бан се је касније престројио. У бановини којом је он столовао се је отворено водила анти-србска политика, где су угледне Србе пљачкали, прогањали их, убијали и уништавали им имовину (извор: В. Ћоровић). Та бановина је имала и грб и заставу, аферим Карађорђевићи! Како год, млади Карађорђевић га у Лондону по черчиловом савету намести и за председника владе и министра скоро свих министарстава затим за преговарача са бившим саборцем Титом где у новој, комунистичкој влади поста подпредседник и министар исте, све до краја 1945 године, када се повукао у Загреб и ту живео до краја свог живота. Зашто толика реч о др. Ивану Шубашићу? Бивши титов саборац се испоставља као кључна фигура на релацији југословенски краљевски двор-Черчил-Рузвелт-Тито-КПЈ-коминтерна и др.

Стварање бановина  у новоствореној краљевини није следило национални кључ, поштовање србских националних интереса и историјског права србског народа на овим просторима, него је било предмет политикантских калкулација. У таквим играма компромиса, Срби смо захваљујући нашим и пре свега нашим представницима остали кратких рукава. Јер, стварање тадашњих бановина је предходило потоњим републикама и покрајинама, где смо спали на пројекте фамозног аустријанског прес-бироа.

Још један банов саборац из ХСС-а је заузимао високи положај у избеглој краљевој влади у Лондону, Јурај Шутеј је сво време рата био министар финансија.

Занимљиво да је код кроато-комунисте Тита још један бан нашао ухлебљење, Душан Сернец. Душан Сернец је био бан дравске бановине а од 1943-1945 министар финансија код Ј.Б.Тита.

Дакле, финансијама су сво време другог светског рата управљали хрвати и словенци , па било код Краља било код Тита. А где смо ту били ми? И после рата су у временима највеће инфраструктурне изградње и задуживања бивше СФРЈ, финансијама упарављали хрвати и Словенци: Душан Сернец, Јанко Смоле(и као гувернер и као мин. Фин.), Јоже Флоријанчич, Владо Клеменчич, Маријан Дермастија, Сергеј Крајгер, Војин Гузина, Иво Перишин. У суштини је питање финансија касније постало најважније питање, проблеми су настали када је требало почети са враћањем дугова. Централна планска комисија је градила Словенију и Хрватску а дугове распоређивала сразмерно величини . Питању наслеђа бивше СФРЈ, дугова, сукцесије, испумпавања динара из Словеније и Хрватске приликом распада СФРЈ, имовине на Јадранском мору и по словеначким бањама, пљачка банки, смо на жалост приступили лаички и наивно. Касније добисмо и “калашњиков гувернера“ Динкића, који се поред осталих пљачкашких бисера “истали“ са словенцима па до нашег садашњег  премијера који од словеначког колеге потражује титове аутомобиле. Аферим браћо Срби!

Важно је напоменути да су се многи припадници усташког покрета, при крају рата, попут бана И. Шубашића раније, престројили у кроато-комунистичке партизане и до данашњег дана нам судбини скројили. Проблем на жалост није код “њих“, ми већ преко 100 година имамо проблем у Београду, односно политици београдске администрације. Па била то раније краљева, кроато-комунистичка или садашња нео-либерална, те елите нам не пишу добре књиге. Са још живућом југословенском идејом у нашим главама, смо осуђени на историјски нестанак. И врло је важно, коначно демистификовати улогу Карађорђевића како у брисању србских држава (краљевина Србија и краљевина Црна Гора) тако и потенцијала који се акумулирао током 19-ог века и кулминирао Лондонским споразумом, где смо могли заокружити нашу територијалну, етничку и сваку другу националну самобитност и целовитост. Исто тако је битно демистификовати југословенску идеју и комунистичку касније, која се је тако лепо примила за наше православно биће. Демистификација улоге Карађорђевића, елита србских, југословенства и комунизма постаје императив нашег  опстанка или изгинућа.

Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

———–

1.11.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић