Ово је извод из необјављене књиге „Дневник једног Змаја“ Александра Милошевића Шумеровића, који се односи на априлски рат 1941. године у Посавотамнави.

 Дневник једног Змаја…

 9 април 2012, за ФБР припремио Бранко Станић

Понедељак, 7. април. Зором пробудише нас некакви громогласни далеки и потмули тутњеви. Тамо негде у правцу преко Малога Бошњака. Трајали су више од једног часа. Нико није знао шта је то. Људи дођоше да питају, али Радио Београд се није могао чути. Друге станице само певају.

Уторак, 8. април. Баба посла стрину Лепосаву у Шабац да поведе моју мајку, брата и сестру. Она се с њима случајно нађе на Думачи. Пошли у Лојанице са тетка Лепом Максимовић њеној браћи Радоњићима. У Лојаницама преноћи и дође и донесе грађанско одело за оца, које су му послали Јевреји Ото и Марта. Здравко, слуга Радоњићев, извезе је до Шевића. Даље није.

Четвртак, 10. април. Дође стрина, преморена, подбијених ногу, са превеликом торбетином на леђима. Ја и она смо у овој кући одређени да носимо и путујемо. Како дође одмах леже на сред дворишта испод јабуке. Само рече:

– Дајте ми воде!

Брзо потрчим и донесем јој пуну кофу.

Попила је три чаше, а ја одмах ведра и похитам на Митров бунар. Она само гледа, а после све казује куда прође.

Субота, 12. април. Бабиној кући око ручка дође Спасенија, Милована Теодоровога, и казује:

– Била сам у Радуши, а у Коцељевој сам чула да је Београд бомбардован од авиона немачких.

Уторак, 15. април. Надирањем немачке војске из Срема ка Шапцу и од Шапца ка Ваљеву прати огромна до тада нечувена грмљавина. Земља се тресе, а чује се и тутањ. Не од паљбе многог оружја, већ је то тутањ тенковских гусеница, гусеница борних кола, камиона, аутомобила. Некаква три тенка без војника наишла су вероватно од Драгиња ка Каменици. На средњем је отворена купола и на њој седи подофицир. Он с времена на време гледа у један картон и преко звучника каже:

– Српска војник баци пушка! Иде кућа!

Ја сам тада стајао на ивици шуме повише дућана Јуришића К/Љ. Чедомира. Тенкови отутњаше ка Коцељеви, а ја сиђем на пут. На Мандића вратницама од пашњака преко шуме заметнуте узде од два коња. Један је кулаш, а један белац. На њима сабље, пушке, шињери, крила … Одмах појашем кулаша, а белца вежем за облучје уларом, па хајд путем за тенковима, од Батине колибе уза пут и Шеварицу и Дубоку јаругу бабиној кући до пред прелаз и вратнице. Испод ораха баба и стрина шишају овце. Када ме угледаше баба повиче:

– Шта ћеш са тим кљусендарама? Коњи могу пола пласта сена у једноме једењу појести. Они само жваћу. Још могу попити и пола баре у једноме пијењу. Ко ће их појити, ленчуго једна. Ни сам себи нећеш воду да донесеш.

Да бих је мало као одобровољио, слажем је да су ови коњи очеви и његовог посилног. Њега заробили, а он коње мени дао и теби послао. А на њима и карабини и шињери и сабље. Одмах је могла видети да то није истина, да је гледала, али није гледала па није ни видела.

Око коња начини се гужва повелика. Јер баба, како је кукала за стрицем Милојем, удари у кукање за мојим оцем и његовим посилним. И то овако:

– Зар мајка једнога сахранила, а другога у робове да спрема!

Мало по мало искупише се све жене из ових наших седам кућа. Бабе Милева и Даринка, тетка Мица, Станислава, Стана, па чак и Спасенија Милованова из Дубоке јаруге.

Ја после кажем – лажем, али не вреди, не верује ми се више. Баба већ све више и тужније запева, али шишање не напушта. Још ме тетка Стана, мајка Гагина, одазва мало до прелаза и пита:

– Је ли сине Ацо, је ли да си лагао?

– Јесам, да коњи ми остану.

Онда поскидамо пушке, опрему, торбе, сабље и маске, а коње низа пут најуримо. После их узео Павловић Драгољуб Дража. Његове су у војску узели да вуку топове.

За опрему увече дође Михаило Жуња, Гагин старији брат. Као послао га наредник и посилни да као они не долазе. Баба узе једно, а стрина једно седло, да му дају, а ја кажем:

– Тебе послали!

– Ја, да они не долазе.

– Нећемо чекати ни наредника ни посилнога. Нисам ти ја ни Анђелија ни Лепосава да се бојим. На караули сам ја одрастао и под топовима проходао. Узмем карабин и напнем.

– Хајде уђи, па узми сам!

Он пође. Карабин плану. Метак зукну преко главе, а шешир паде. Не знам како је прелетео преко ограде. После и он казивао:

– Ни сам не знам како сам се код моје стаје обрео.

Од данас нисмо говорили, јер ми је и мајку, када никога нема, псовао и мрзео ме што се ја са Гагом дружим. Моме другу никада нисам ни помислио, а не да сам казао какву безобразну реч. Могу да кажем да сам је за сестру сматрао.

Среда, 16. април. Ујутро, после умивања, ја више нисам ни ишао на бару, јер се нисам ни умивао, док баба и Мића одоше, дође чика Драгољуб и пита. Лепо пита:

– Сине Ацо, беше ли шта од опреме од коња.

– Бејаху седла и све остало. (Оружје сам већ био склонио на магазу.)

– Па били ми шта од тога дао. Моја су два коња одведена, а са њима и цела опрема.

– Хоћу, даћу све, кад не могу овде да буду коњи. Јер они само жваћу – и погледам на бабу која се од умивања вратила – мени ћу оставити само гас маску, једно шаторско крило и торбицу једну. Све носите. И седла и ћебад и сву осталу опрему.

Када ове две дођоше мало после од бунара, баба каже:

– Ниси требао дати ћебад.

– Моје је било. Ја сам дао и крај.

Четвртак, 17. април. Спарисмо нашу краву Цветуљу и чика Петрову Варошку. Узајмисмо дедина кола и осванусмо у Коцељеви са четири вреће кукуруза, ја и стрина Лепосава. Ја нејак, она болесна преболесна. Само, млин не ради. И док смо се предомишљали да идемо кући или стрининој браћи у Свилеуву наиђе једна немачка тенковска јединица, и прође, али нам запречи пут ка Свилеуви, те пођемо нашој кући. Чим кренемо угледамо жалостан призор. Народ провалио у војна складишта и узима шта коме треба: брашно, одело, двопек … У томе затутњаше тенкови и наиђе немачка војска. На тенковима, борним колима, мотоциклима, трициклима, аутомобилима и камионима, који возе војнике и вуку топове. Они само пролазе. Изгледа да у таквим јединицама нема мноштво војника као у нашим јединицама. Све су некакви као послужиоци. Њихова војска је изгледа само моторизована.

Понека коњска кола пуна наших војника без оружја. Показаше белу хартију, а иду супротно, то јест ка Шапцу. Немачки подофицир са борних кола само им махну руком и показа да иду својим путем, то јест поред пута, те ови ошинуше коње и одоше ка Каменици.

На Илијиноме крсту, а поред пута за Каменицу, сложено је десет наших пушака у купу. На једанаестој, постављеној на врху, натакнут исукан бајонет. На њему плочица са натписом: naht falevo. Иза купе преврнут наш топ. Испред тога стоје два војника саобраћајци, трећи седи у корпи трицикла иза митраљеза окренут ка Каменици. Свима врпце око леве руке. Један од оне двојице упита ме руком и речима: Wo hin?

Ја одговорих прибрано: lincs! и он ми показа прописно десном руком у којој је саобраћајни знак док леву руку држи на средини груди. Ја рекох danke shen! и скидох капу, јер ми је на глави ђачка капа. Тај се осмехну.

Уклањајући се од разних војски зађемо и ми у војни круг горњих коцељевачких складишта. И док стрина држи порожја узмем одбачени пушкомитраљез и уђем у складиште. У њему народа као на Тржници. Повичем: halt! и повучем обарач. Он по таваници избљува једно петнаестак метака. Народ побеже на доња врата газећи једни друге. Једни се и повратише.

Ми приведемо наша кола и преко једне даске наваљамо: врећу од преко 70 килограма брашна; два сандука са по пет пушака; други са 1.800 метака пушч-аних; сандук са 1.800 пиштољских метака; пун сандук равно десет војно државних пиштоља; десет котурева телефонског проводника; телефон; добош и трубу. Преко свега ставимо пушкомитраљез, и то незакочен, и његове оквире. Све то покријемо изгаженим шаторским крилом и нашом вашљивом шареницом. Начупамо сена и пођемо.

На самом мосту преко речице Борине говеда хтедоше на појило. Морадосмо их напојити и положити сено. Краве једва дочекаше. Оне се не боје, не знају шта је то рат. Њима се не жури, а ми би да идемо. Ту пробависмо око два часа, докле се не отканише. Не умеју да се живцирају. Успут где год погледамо оно бачена пушка или фишеклије. Разбацани празни сандуци, кочићи од шатора…

Бабиној кући стигли смо у поноћ, краве опет напојисмо, у кошару их уведосмо, повезасмо и сена положисмо.

Све ово подигнемо у магазу. Помажу и баба и Мића, сви.

Петак, 18. април. Велики петак. Лежемо без вечере или доручка. Бог зна који нам је оброк. И тек што ме сан поче хватати, а свитање још не наступа, неко залупа на прозорчић. На њему је само једно окно стаклено. По осталим три хартија новинска.

– Ко је? – виче баба будна у свако доба.

– Ја сам!

Она скочи.

– То је мој Дуја! – буди и мене, али чује се и жагор. Више од 30 људи. Устасмо сви, сви смо будни.

Отац и ови људи су обезбеђење и комора Војног округа и дошли су преко брда, планина и долина чак од Малога Зворника, од моста на реци Дрини, нису стигли да га пређу. Разорен, бачен у ваздух, пао у Дрину. Они који су прешли сви су заробљени, па и пуковник Гачић П. Јован. Он и сви ови људи, један наредник (резервни), каплар, остали редови (сви резервни). Они заостали и сада су овде.

Отац и они казују: издали нас Хрвати, Македонци, Муслимани, Црногорци и комунисти. Сви ови војници су из Прова.

Они код нас ручаше. Спремају им тетка Добрија и баба Даринка, па и они сами. Деда Милорад донео пуну корпу куваних кромпира и три вруће проје. Један каже:

– Ех, да је скорупа или барем сира!

Деда му Милорад каже:

– Остани до сутра. Даћу ти пун чабрић, а данас је Велики петак, грех.

Онај:

– Зар прекосутра Ускрс? Боже, баш сам се изгубио, опрости чико.

Деда рече:

– Бог да прости и само знај у швапскоме рату који није постио, нећу да слутим, али знам, лоше је прошао.

Иза ручка се спремају да иду. Оца упиташе шта ће са оружјем.

– Носите – рече отац – и прикријте! Неће се то код нас олако овај рат завршити.

И одоше према Драгињу. Само, нису стигли ни до Грмчарског гробља, надлети из правца Коњских гробова ка Драгињу авион. Није се чуло да је Провце опазио. Прикрили се када је налетио.

– Хвала Богу – рекосмо сви – зар пред кућом да страдају.

После подне окупе се око оца скоро сви мушкарци нашег засеока. Он седи на столици, они око њега. Баба Анђа стала му уза наслон столице. Ставила руку на раме и само плаче, а са њом и ја. Ни она ни ја ништа не говоримо. Само сузе теку.

И када сви касно одоше и вечерасмо, ја и отац пођемо на бару у шљивику. Мени преко леве руке је одело које је стрина донела из Лојаница. Рубље, убрус и сапун.

Отац скиде шајкачу, пољуби круну, на блузи пољуби еполете и заплака се гласно и рече:

– Давно је била 1915. година у Скопљу.

Ја се окретох, а он стаде на бабин камен.

Било ми је врло тешко, али сам био свестан шта је се за ово неколико дана све са нама десило.