12. октобра 1873. године у Чачку је рођена Надежда Петровић. Отац Димитрије Мите Петровић је био учитељ цртања и лепог писања а мајка Милева, рођена Зорић, сестричина Светозара Милетића, је била учитељица. Била је једна од тринаесторо деце, од којих је 9 преживело.

Породица се сели у Београд где су им чести гости била позната уметничка имена тога времена. Због утицаја надарених родитеља и сталног уметничког окружења, не чуди што Надежда брзо развија свој таленат за сликарство, нити што њена сестра Милица Мишковић и најмлађи брат Растко Петровић постају књижевници.

Надежда Петровић прераста у најзначајнијег српског сликара с почетка века и у једно од најзначајнијих имена српског сликарства уопште.

Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Затим следе многобројне изложбе у Србији и свим тадашњим важним сликарским центрима у Европи.

Ова енергична и предузимљива жена је била један од покретача Прве југословенске уметничке изложбе, 1904. године, оснивач уметничког удружења Лада и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком.

Поред уметности, у њеној породици негована је и љубав према отаџбини. Ово ће у Надежди Петровић бити трајно усађено. Нагнаће је да учини много за своју земљу када је то било најпотребније.

Као и у области уметности, избио је на површину њен покретачки дух и није седела скрштених руку. За време прогона хришћанства у Старој Србији, након Илинденског устанка 26. августа 1903. године, са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара. Надежда је са Милицом Добри крајем 1903. чак отишла у Македонију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило.

Аутопортрет Надежде Петровић

Али ту није крај. Са њима је под маском пратиоца ишао и и војвода Војислав Танкосић. Наша храбра Надежда, одважни војвода и људи окупљени око њих су мудро одлучили да оснују покрет који ће помоћи српском напаћеном народу у тим крајевима. Тако је, веровали или не, настао српски четничке покрет а један од оснивача је сликарка Надежда Петровић. Она је своје утиске са овог опасног путовања оставила у драми Војвода Мицко Поречки, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Драма није објављена за њеног живота.

Надежда наставља са делима којима показује како се воли земља. Одмах, на почетку Првог балканског рата пријавила се као добровољна болничарка на фронту.

Са српском војском је поново 1913. и 1914. Иако јој је понуђено да буде у члан Црвеног крста у Швајцарској, она је то одбила и јавила се на дужност у пољској болници Дунавске дивизије. Видајући ране нашим јунацима, преживела је све страхоте рата о чему је и писала. Није престајала са сликањем. То је био њен израз, њен говор, њен доживљај света и потреба. Тада су настала нека од њених најпознатијих дела.

Надежда као болничарка 1913. године

Почетак пролећа 1915. године је затиче у Ваљеву, граду који је био претворен у карантин, у који је Надежда отишла добровољно. Радила је даноноћно али се и сама заразила. Боловала је седам дана и сликала до последњег тренутка. Пегави тифус је победио и кичица је пала.

Остале су слике, много виданих рана и подељених речи подршке, љубави и осмеха. Остало је Коло српских сестара које и дан данас помаже и спаја српски народ широм света. Остао је четнички покрет који је увек био уз српски народ. Остаје Надежда Петривић, српска хероина, жена којој се треба дивити.

Вечно хвала Надежда.

За ЧУВАРЕ ЋИРИЛИЦЕ, Невена Татић Карајовић