Електронска петиција „е-1837“, за доношење закона о кажњавању свих у Канади који поричу да је оно што се десило у Сребреници геноцид, ушла је у прву фазу процедуре у парламенту ове земље на основу потписа 3.500 муслимана из ове земље.

Др Радомир Батуран у редакцији „Вести“

Др Радомир Батуран, угледни научник из Торонта и иницијатор контрапетиције, заједно са Стефаном Каргановићем и Борисом Мишићем, признаје за „Вести“ да је српска заједница у Канади дочекала неспремно ову иницијативу босанских муслимана, али и да ће, поред тога, учинити све да овакав закон ипак не буде изгласан.

– У марту смо завршили са прикупљањем 3.500 потписа Срба из Канаде за својеврсну контрапетицију на независном сајту ОРГ, али она још подигнута на сајт парламента Канаде зато што, по канадским законима, мора да је предложи неко од парламентараца. Десетак српских организација из Јужног Онтарија је подржало ову српску петицију и представило је једном парламентарцу који ће бити њен спонзор и биће ускоро на сајту канадског парламента. Биће то нова прилика да Канађани чују праву истину.

*Зар није било логично да Срби много раније одговоре на муслиманску петицију?

– У праву сте, али проблем је што у канадском парламенту нема ниједног Србина, нема нас чак ни у скупштинама провинција.

*А зашто нема?

– Зато што ми међу собом никада не бирамо најбоље. Тужна је истина да ниједна власт у Србији никада није подржала ниједног независног интелектуалца у Канади. Увек се ослањала на „трговце патриотизмом“, оне који глуме зарад сопственог интереса. Да ли вам је логично да је један наш успешан инжењер, притом изванредан патриота, добар за канадску владу, а да га нико из Србије никада није позвао и замолио да помогне и својој матици. Али, зашто би то чудило када Србија својој дијаспори никада није признала оно што јесу и Хрватска или Русија. Уколико Србија заиста жели нешто да промени набоље, тада би требало да нас укључи у парламентарни живот, а не да нас заноси са Скупштином дијаспоре што је, показало се, било млаћење празне сламе. Да не буде забуне, није ово проблем само последњих година или деценија. Дијаспора је одувек била добра за матицу само док доноси паре.

*Ове године се обележава 20 година од НАТО агресије. Чини се да се у дијаспори, посебно у Канади, све ређе сећа на тај датум?

– Заиста је то тачно. Ранијих година смо излазили много масовније, протестовали смо срцем, а сада се све свело на иницијативу појединаца или мањих група људи. Ту сам и према себи критичан. Последњи пут сам изашао да протестујем пре око пет година и тада нас је било не више од педесетак.

*То каже човек који је због НАТО агресије изашао из канадског ПЕН центра?

– Тако је. Признајем да сам се уморио од приче и доказивања. Из ПЕН центра сам изашао оног тренутка када сам схватио да не желе да осуде бомбардовање РТС и страдање 16 радника те телевизије, а претходно су осуђивали хапшења или протеривања новинара из Африке, Кине… Пре извесног времена сам организовао предавања Србе Живановића о Јасеновцу и то и на српском и на енглеском језику. На крају сам доживео да ми пошаљу коментар да је „Јасеновац превазиђена прича“. Јасеновац то никада не сме да буде.

*Није ваљда то једини разлог за равнодушност?

– Свакако да није. Живот у дијаспори није нимало лак, посебно за ону популацију Срба који су стигли деведесетих. Стигла су им деца, а притом се ради од девет па док газда не каже. Руку на срце, узрок је и непрежаљено „југословенство“ међу Србима. Мада су се тога одрекли и Хрвати и муслимани, Срби и даље имају ту југоносталгију и сећање на СФРЈ.

*Када сте изашли из ПЕН центра да ли су вас после позвали да се вратите?

– Никада више ме нико није контактирао. Једноставно, то је тај систем бешчашћа на коме функционишу ствари. Уколико од вас имају користи тада ће вас позивати. У супротном, не занимате их. Да сам хтео да се „прилагођавам“ у Центру за руске и источноевропске студије, био бих предавач, али својевремено сам одбио да се сусретнем са групом наводних албанских интелектуалаца на челу са Ибрахимом Руговом јер сам био свестан да сам им био потребан, не због дијалога, већ да бих том скупу дао легитимитет. Нисам желео да упрљам 13 година свог рада у два научна центра на Универзитету Торонто, мада сам одлично био свестан да бих на тај начин и те како допринео својој каријери. На крају сам и формално напустио тај Центар када су за потребе канадске владе издали брошуру у којој су историју темељне српске покрајине Косово Метохија почели од Бајазитове управе над њом. Ето на који начин они гледају нашу историју. То сам им и рекао.

*Тврдите да Канађане не занима истина о Србима?

– То је чињеница. Да ли верујете да средњошколци или студенти појма немају за Србе и Србију. Радио сам са том децом, зато то тврдим. Чак и њихови интелектуалци веома често питају да ли је то „Сибирија“, мешају нас са Сибиром. Једноставно, Канада је до пре 80 година имала само пет милиона људи, а сада има 35 милиона. Циљано су примани искључиво интелектуалци, инжењери, архитекте и то из свих крајева света, а највише је Кинеза, Пакистанаца, Украјинаца, Пољака… Канада је сада озбиљна земља коју покрећу искључиво интереси и ништа више од тога.

*Зар нема светлих примера попут генерала Мекензија?

– Наравно да има тих светлих примера и њих је доста. Бивши амбасадор Џејмс Бисет посветио је свој живот одбрани истине о Србији, а ту је још много других, часних људи. Међутим, већина интелектуалаца служе државном сервису, што је патриотски интелектуално поштено.

*Српска заједница у Канади то не може да промени?

– Питање је да ли уопште постоји српска заједница. Постоје појединци који вуку и док вуку углавном су предмет критика, сем када се нека идеја и оствари. Тада сви присвајају тај успех.

Језик чува ментално здравље

*Да ли је и у Канади највећи проблем асимилација Срба?

– Она прва генерација те нове дијаспоре која је стигла 1992. била је „елита“, деца високих политичара, генерала, директора великих фирми – оних који су имали пара. Они са својом децом у кући говоре искључиво енглески.

*А шта ће им српски?

– Не треба им српски језик због комуникације. Српски им треба због менталног здравља, да би знао ко си и одакле си, да ниси тиква без корена. Али, ако се окренете искључиво материјалној филозофији тада је заиста тачно да вам не требају ни језик ни порекло, ништа, само што више новца у банци.

Неуморни стваралац

– Радомир Антонијев Батуран (71) рођен је у Бабићима у српској Пиви, дипломирао је књижевност на Сарајевском универзитету, а магистрирао и докторирао у Београду.
– Био је научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, Нотроп Фрај центра и Центра за руске и источноевропске студије на Универзитета Торонто, члан је Удружења књижевника Србије и Републике Српске.
– Као слободни емигрант уселио се у Канаду 1996. Сада живи у Торонту и бави се научним, књижевним и наставним радом. Написао је значајне романе о страдању српског и јерменског народа „Кустос Мезезија“ и „Кукасти над Србијом“, оба у издању Катена мунди из Београда. Уредник је двојезичног српско-канадског часописа за књижевност и културу „Људи говоре“, који излази у Торонту.

ИЗВОР: Ђ.Баровић-ВЕСТИ

———–

13.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић