Сима С.Мраовић: СРАМОТА

By РЕПОРТЕР on 14. новембра 2018. • ( 5 коментара )

Стогодишњица примирја у Првом светском рату обележена је у Паризу, 11.новембра 2018.године. Почела је и завршила се онако, како су програмирали идеолози глобализације.

Сима С. Мраовић, фото Печат

Почело је са истицањем заставе терористичке САД-НАТО творевине, лажне „државе Косова“, на незаконито отетој и војно окупираној територији Републике Србије, а завршило се понижавањем и омаловажавањем председника Србије Александра Вучића на завршној свечаности пред Тријумфалном капијом и незапамћено бесрамним говором председника француске државе Емануела Макрона.

Истицање „косовске“ заставе и место представника „Косова“ на видном месту свечане трибине нису били непромишљен пропуст организатора. То није била случајност, нити како неки кажу, кривица азбучног редоследа званица. Биле су то осмишљене казнене мере упућене, још увек непокореној Србији и српском народу, за њихову непослушност пред идеолозима глобализације. Јер, основни циљ глобализације је, између осталог, да сломи јединство националне државе, да га лиши националног поноса и колективног памћења. Видело се то јасно у говору Емануела Макрона у коме, „у име мира“ није било речи о рушењу СФР Југославије у којој је Француска била богато заступљена улогом свог представника у такозваној Бадентеровој комисији. Није било ни спомена о француском учешћу у САД-НАТО агресији 1999.године, и почињеним злочинима у Србији. Овога пута, због „успостављања мира“.

Што се тиче Првог светског рата, подсећамо француског председника Емануела Макрона: Србија, по броју погинулих, а сразмерно броју становника, заузима прво место по броју страдалих у Првом светском рату од свих држава учесница. Занемарујући ту чињеницу, председник француске државе је осрамотио не само самог себе, већ и француску државу непоштовањем историјске истине о учешћу Србије, као француског савезника, у Великом рату, како га овде називају.

При завршетку Првог светског рата, „на Версајској конференција мира 1919-1920 утврђено је да је Србија изгубила 1.247.435 становника, што представља око 28% од укупног броја становника, док је 62% мушког становништва страдало, старости између 18 и 55 година. Већина путева, железничких добара, било је уништено. За време Првог светског рата у Србији су оштећени рудници метала са 50%, а рудници угља са 100%. Порушено је 12.000 тона мостовних конструкција, железничке линије. Однето је 24.600 тона бакра, 2.970 тона олова, 150.000 тона пирита, 500.000 тона лигнита, 220.000 тона каменог и мрког угља, 750.000 тона терцијарног мрког угља, 1.610 тона злата и 3.100 тона сребра. За време рата, конфискацијом и одвођењем у непријатељске земље, сточни фонд је уништен за 70%, пољопривредна производња смањена за 70%, а пољопривредни инвентар (објекти, справе, машине, возила) оштећен је за 44% од своје вредности“. (1)

Зар се тај злочин може заборавити?
Зар је неморална медијска пропаганда глобалиста јача од српског колективног памћења?
Реците себи и својим ближњим: НЕ, НИЈЕ!

И док је јесења кишица сипила над Паризом, док су присутни представници држава учесница Првог светског рата, укључујући и изненађујуће присуство представника САД-НАТО лажне државне творевине „Косово“, Тачија, стрпљиво слушали говор председника Француске, и док је готово неприметан, српски председник Александар Вучић, седео стрпљиво негде на зачељу трибине, као непожељна и непозвана придошлица, тешко је било отети се утиску да је бестидан покушај Емануела Макрона да прећути и кривотвори истину о српском народу и Србији, по замисао глобалне елите, упућен не само непослушној Србији, већ и свим другим, још непокореним народима.

Јавни час срамног Макроновог предавања „о миру“ није уважио чињеницу да је Србија била частан савезник Француској у Првом и Другом светском рату, да је упркос томе, Француска била једна од кључних учесника у рушењу СФР Југославије. У току часа Макроновом предавања „о миру“, није било речи о неправедном бомбардовању Србије од стране САД-НАТО савезника 1999.године, у коме Француска није имала безначајну улогу. Наравно „у име мира“.

Те чињенице, упркос масивне „забавне“ пропаганде глобалистичких медија, типа „прање мозга“ и историјских кривотворина, Срби неће заборавити. Глобализација и једноумље у Србији неће олако проћи. Сраман говор Емануела Макрона надахнут глобализмом није на част француској држави, нити је у складу са осећањима искрених француских патриота. Поступак према председнику Србије на обележавању мира у Првом светском рату, српски народ неће заборавити. Био је то непријатељски чин против српског народа и српске државе.

Међутим, руку на срце, велика срамота овог кишног 11.новембра 2018.године, почива и на многим Србима. Пре свега на Влади Србије и њеном председнику што је својим присуством дао могућност да се овај понижавајући и унапред планиран догађај оствари. Тиме су председник и Влада допринели, не само понижењу српских жртава из Првог светског рата, већ су понизили и сопствени народ у данашњој, окупираној Србији.

Срамота је на Амбасадору Србије у Паризу што, колико нам је познато, није јавно уложио дипломатски протест на изношење „косовске заставе“ у цркви Нотре Даме. Једном протестном нотом можда би српски Амбасадор допринео да се присуство представника лажне „државе Косова“ доведе у питање. Зар му то није и била дужност?

Срамота је на Српском Културном Центру који није достојанствено примио председника Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920 Љубомира Марковића, и чланове удружења, и тиме достојно обележио српски допринос Савезничкој победи у Првом светском рату пред многим младим Србима у Паризу.

Срамота је за поједине новинаре, дописнике дневних новина, који често, да би оправдали свој хонорар, представљају самозване појединце као представнике Срба у Француској у обележавању значајних догађаја, обмањујући тиме читаоце дајући им погрешан утисак о колективној важности и организованом присуству Срба у Француској.

Срамота је на српским удружењима у Паризу, имајући посебно у виду Савез Срба Француске и Свесрпску заједницу, што нису ничим допринели да Срби у Француској достојно и родољубиво обележе стогодишњицу сећања на жртве својих часних предака у Првом светском рату. Представници тих организација не представљају Србе у Француској, већ нечасно представљају сами себе и своје личне интересе.

На крају, част изузецима, част појединим родољубивим покретима и појединцима, срамота пада и на онај део српског становништва у Србији који се олако предаје забораву и јефтиним забављачима глобалистичке завере, утапајући се малодушност и у добровољно једноумље, бришући тиме своју сопственост, сматрајући да је у времену у коме живе, то најбоље решење.

Греше. Грдно греше.

Довољно би било само мало напора и упитати се: докле ће то варљиво задовољство трајати? Јер, ако се ништа не предузме, а ко се не пружи отпор, организовани отпор насиљу и једноумљу глобализације, оно ће се већ сутра готово неприметно, претворити у дуготрајно ропство.

Париз, 12.новембра 2018.године