Размишљам скоро сваки дан о томе како се србски народ изродио, а унутар њега и сами Црногорци. То је страшно каква је наказна творевина Монтенегро настала и какве су карикатуре Монтенегрини. Мада, шта су нам све радили, и шта нам све раде, за дивно је чудо да Срби уопште и постоје.

Ове године је и стогодишњица Топличког устанка, која се режимски, ко и све, обесмишљава, али све то мене нагони на једно друго размишљање.

Јуначка Топлица и Косаница. Граничари, ратници, хајдуци и четници.
Упорно се занемарује разлог зашто је то тако.
Историја даје одговор и на то, као и на све.

Крај Топлице и Косанице је у предтурском времену био феуд Стефана Немање, прије него је постао велики жупан. Ту је подигао прве своје манастире, мушки манастир Светог Николе и женски манастир Свете Богородице. Но, када се србско царство распало и Србија пала под Турке, временом србско становништво из тог краја нестаје. Турска малтретирања, прогони и убијања су кроз вијекове довела до тога да Топлица и Косаница постану скоро пусте. Људи су се селили, јер нису хтјели да се турче, да живе ко робови или да би спасили животе своје породице. Турцима није требао празан простор, те они у плодне крајеве брдско-планинске Топлице и Косанице насељавају Шиптаре, Цигане,Турке и друге поданике, током ХVII и XVIII вијека. Тако су се у том србском крају раширили највише Шиптари, о чему говоре и данас многи топоними.

Залуд је све Османлијама било. Дошло је до Велике источне кризе 1875-1878. и србско-турских ратова 1876-1878. Србска војска, између осталог, ослобађа Топлицу и Косаницу. Берлинским конгресом 1878. велике силе признају књажевини Србији независност и проширење на Врањски, Пиротски, Нишки и Топлички округ. Милан Обреновић у спољној политици због своје гордости и самољубља чини грешку у оријентисању на Запад, али у унутрашњој политици чини један врло паметан потез – по узору на коџу Милоша Обреновића, он насељава бројне србске породице из Црне Горе, Херцеговине, Лике, чак и из Баната. Милан их није насељавао широм Шумадије или у западној Србији, као што то је раније био случај, него их насељава углавном у Топлицу, Косаницу и Јабланицу. Једину грешку је направио у области Прешева и Бујановца јер је омогућио локалним шиптарским насељеницима да остану кад су изјавили свечану лојалност Србији. То се у Топлици и Косаници није десило. Сви од Турака насељени Шиптари су се иселили углавном на КиМ, мијењајући презимена у Куршумлија, Топлица и слично, како би, као, нагласили да су то њихови крајеви. Иако су ту дошли ко окупатори и злочинци са Турцима.

Црногорци и Херцеговци су највише населили Топлицу и Косаницу. Замислите сада бројне породице динарских Срба ратника, навикнутих на тежак и борбени живот како добијају плодно и повољно земљиште. Имају довољно воде, шуме, плодне земље, животиња, шумских плодова и планину.

Краљ им даје оруђе и оружје и једину обавезу да чувају границу од Турске. Србија добија најбољи могући живи бедем према Турцима и Шиптарима, који нису смјели да писну. Многочлане црногорске и херцеговачке породице постају још бројније, јер су бољи услови живота и лакше се тући са непријатељем него у крајевима из којих долазе. Обнављају се и граде цркве и градови (мисли се на Куршумлију и Прокупље). Топлица и Косаница су оживјеле. Села су пуна србске дјеце.

У Балканским ратовима 1912-1913. Косаничани и Топличани су први регрутовани и показали се ко најбољи и најхрабрији војници. Ту је тај најчувенији пук србске војске Топлички Гвоздени пук (пук кнез Михаило). Име пуку су дали Бугари током битке на Брегалници, када су их Топличани у контранападу буквално разбили. Гвоздени пук стиче још већу славу током Великог рата.

Застава Гвозденог пука

Војска је током окупације Србије 1915–1918. била у Грчкој, па самим тим и легендарни Гвоздени пук, а народ је жестоко пострадао од епидемија болести и глади. Топлица и Косаница упркос свему тада нису биле пусте као данас. Бугари су увели неподношљив злочиначки окупациони режим и ишли чак на бугаризацију србског становништва. То им у Топлици није могло проћи. Било је појединаца изрода, али то су занемарљиви подаци.

Друга и трећа генерација црногорских насељеника се најбоље одужила Србији, они су чинили војничку основу Топличког гвозденог пука и четника устаника у Топличком устанку. Одлично су се показали и Шопи, који су такође улазили у састав Гвозденог пука, а и у четничке одреде Косте Војиновића и Косте Пећанца.

Србија је окупирана, њена војска и влада прогнане, народ катастрофално пострадао, али се Србија не предаје. Потпоручник Коста Војиновић, који је као рањеник четничког одреда војводе Вука остао у Косовској Митровици током повлачења србске војске у позну јесен 1915., већ у јесен 1916. окупља чету на Копаонику у аустријској окупационој зони и постаје четнички војвода. Доласком војводе Косте Пећанца у касну јесен 1916. авионом са Солунског фронта, долази до организованог четничког дјеловања у Топлици, Косаници, Јабланици и на Копаонику. Спрема се устанак.

Коста Војиновић и Коста Пећанац

Иако је план србске врховне команде био да Коста Пећанац подигне организовани општи устанак у читавој Србији када србска војска крене ка Скопљу, дешавања на терену су убрзала подизање устанка, који је због тога угашен у крви. То је ипак био невјероватно храбар потез и једини устанак у окупираним дијеловима свијета у Великом рату. Четници и устаници су се тукли јуначки, а како и не би када их је предводио витез Коста Војиновић и стари четник Коста Пећанац, чији су најближи сарадници управо били Црногорци, Поп Мита Комита, Миљан Дрљевић, Јован Булајић, Божидар Павловић, Бранимир Милачић и многи други.

Капетан Милинко Влаховић

Назанимљивије је што су на Копаоник код Косте Војиновића дошли Црногорци из Ровачког батаљона – Десетина капетана Милинка Влаховића која се тукла спартански у Мојковачој бици. Након пропасти Црне Горе и четовања под окупацијом, ови јунаци су чули за четнике на Копаонику и пошли да их нађу да би им се прикључили.

Коста Војиновић и Коста Пећанац са овим искусним ратницима оснивају Централни четнички комитет, а капетан Милинко Влаховић, његов брата Тошко Влаховић, водник Ђуро Дрљевић и професор Јован Радовић постају четовође у устанку. Значи, основу Топличког пука и Топличког устанка чине Црногорци, али они прави, Душанови витезови, осветници Косова и оновремени Обилићи. Зато су се тако добро и храбро борили.

Сада, када Србију насељавају са „разном бјелосвјетском олоши“ не можемо очекивати витез јунаке, али… никада немојте заборавити да увијек и када то нико не очекује, може да се појави неки нови Коста Војиновић, а онда…

ФУКАРО, КУКАЛА ВАМ МАЈКА!