..Ако оставимо на страну „шароликост“ ове неформалне политичке коалиције (и са којом се ја „политички не слажем“), која очигледно има за циљ одбрану устава и закона, изнад којих не би смео да буде нико у овој земљи, па ни председник, а нарочито не наш „мушко-женски“ премијер (чија влада има много веће ингеренције и од самог председника државе- што је иначе нормално у оваквом парламентарном систему, попут нашег) који данас суверено, и практично, неограничено влада Србијом, а да „га“ на ту функцију народ није изабрао ни директно (на изборима) ни индиректно (путем парламентарне партократије)– Изнешени аргументи, нарочито народног посланика Радуловића и Нога, итекако „пију воду“..

..Управо западни демократски модели, у које се Вучић и Брнабић свакодневно куну (као у слику Јосипа Броза или „икону“ тетка Меркелке), у овој највећој светској кризи, можемо слободно рећи у модерној историји, доследно поштују свој уставно-правни поредак и неприкосновени, уставни и „законско-надзорни“, суверенитет парламента. У Канади (где ја живим већ четврт века) се управо састао „делегирани састав парламента“, да би усвојио (од владе предложене) ванредне законске мере. То једноставно није могло да прође друкчије..

..Истовремено, премијер Трудо, који се нацији обраћа свакодневно у кратким, концизним и примерено државничким, достојанственим наступима, је сам себе ставио у добровољну и двонедељну изолацију, и „ради од куће“- чим је сазнао да му је супруга позитивно реаговала на Корона-вирус тест. Такође, Трудо се појављује (највише) једном дневно у својим премијерским, кратким и ретко кад дужим од петнаестак минута, телевизованим наступима- препуштајући дугачке и исцрпне државно-медијске конференције (често вишесатне) стручњацима из владе, на којима доминирају здравствени стручњаци. Такође сви ти наступи су стриктно аполитични и потпуно примерени озбиљности тренутка, са фокусом на потпуно информисање и спречавање панике код грађанства..

..Ово што ми данас гледамо у Србији, током телевизованих наступа (и иступа) председника државе (и све више председника владе- „Лажног Шћепана Малог“) више личи на јавне психијатријске сеансе, током којих „(одбегли) пацијент“ приватност терапеутског кауча, замењује државничком говорницом, што потом неминовно, код оних који све то помно и престрављено прате, уместо умирујућег изазива веома узнемирујући ефекат..