Уочи обележавања Дана српске дипломатије 29. маја, др Биљана Ђоровић је разговарала са амбасадорком Министарства спољних послова др Љиљаном Никшић која на изванредан и неупоредив начин поставља традиционалну „српску дипломатију светосавског пацифизма“ на бедем пред ревизијом „културе сећања“, ради очувања „културе мира“. Не може се проценити заслуга др Никшић у успостављању академске и дипломатске сарадње са колегама из Израела на заједничким активностима у циљу заштите културе сећања на страдање Срба, Јевреја, Рома и антифашиста у Јасеновцу и НДХ и постигнутим резултатима у које спадају представљање прве о Јасеновцу и највеће изложбе у УН свих времена, са седам тона опреме, као и објављивање прве компаративне анализе Јасеновца и Аушвица у светској историографији: „Јасеновац – Аушвиц Балкана, Усташка империја окрутности“ коју је написао експерт за Аушвиц и фабрике смрти др Гидеон Грајф.

Др Љиљана Никшић

* Госпођо амбасадор др Никшић, Ви сте каријерни дипломата у Министарству спољних послова Републике Србије. Шта је „каријерни дипломата“? Које школе, стручна знања и вештине су неопходне да би се неко могао сматрати каријерним дипломатом? Да ли у дипломатији има и оних који се не баве каријерно овом струком?

Дозволите ми најпре, да се најискреније захвалим уређивачком одбору Печата и Вама лично што сте се сетили да нам на овај начин ПРВИ честитате Дан српске дипломатије, коју је каријерни дипломатски корпус почео да обележава тек од 29. маја 2015. године, на дан кад је формирана прва чиновничка Књажевска канцеларија иностраних дела 1839. године.

Бојим се да људи када говоре о дипломатији прибегавају стереотипији о неким ликовима који живе удобан и лагодан живот, а не доприносе много и веома често је српска дипломатија изложена критикама. Некада са правом, а некада због великих заблуда о „гламуру“ кога има само у назнакама, а највећи део су „крв, зној и сузе“ од напора и изазова са којима сте стално суочени.

Бити „каријерни дипломата“ српске дипломатије данас, у условима неравноправне и непринципијелне борбе у дипломатској арени, значи више од уобичајене стручне спреме и обучености. Данас, као и у време Немањића, неопходно је да каријерне дипломате  буду „витезови реда змаја“, посебних начела, издржљивости и личних одрицања. У мултинационалним компанијама и међународним организацијама, профил који је потребан за дипломатију, далеко је више плаћен и обезбеђује много мирнији начин живота. Бити каријерни дипломата Републике Србије значи бити спреман на ванредне и изненадне ситуације и околности и бити прави „змај –огњени вук“ који има гвоздену вољу и спреман је да „остане и опстане“ у тешкој служби која само наизглед има низ бенефиција. Каријерни дипломата мора да буде ментално и физички спреман  да се у сваком тренутку бори у изузетно сложеним  ситуацијама.

Бити „каријерни дипломата“, значи посветити не само пуно радно време, већ радити прековремено по највишим професионалним стандардима, у зонама ратних конфликата или изражених здравствених ризика, и тако непрекидно служити отаџбини и свом народу бранећи спољно-политичке интересе Републике Србије свуда и у свакој прилици.

Српска дипломатија данас покрива резиденцијално и нерезиденцијално 178 земаља света од укупно 193 чланице УН. У око 66 земаља имамо више од 100 дипломатско конзуларних представништава. За службу у каријерној дипломатији неопходно је да завршите друштвено-хуманистичке науке и да одлично владате бар са два језика, и то први на VII степену, а други бар на V, као и да имате добре говорничке, преговарачке и аналитичке способности и ширину мултикултурализма. Наравно, пожељно је и да будете и вишеструки полиглота, а има таквих међу нама који говоримо и по више од четири страна језика. То је каријерна дипломатија. Наравно, као и у свим другим дипломатијама света и у нашој постоји одређена тзв. „коалициона квота“ по којој се поставља један број људи који нису у сталном саставу тзв. „каријерне дипломатије“ и не подлежу уобичајеним стручним критеријумима, или се ангажују „експерти“ по позиву. Када сам похађала Немачку дипломатску академију 2002. године у Бону и Берлину, Јошка Фишер из партије Зелених био је министар спољних послова и имао је „коалициону квоту“, по којој је један број именованих људи био у могућности да лично поставља, такав је случај и у америчком Стејт департменту и широм света, тако да ни Србија није никакав изузетак.

Иво Андрић је говорио да „грешка при избору занимања се нигде тако скупо не плаћа као у дипломатији“, јер од вештине дипломата некада зависе веома важне одлуке у центрима одлучивања. Такође, важно је напоменути да је од 1945. године до данас било чак 86 диверзантско-терористичких напада на дипломатску мрежу и да је погинуло више од 100 дипломата и службеника.

Грб Немањића

* Како бисте, као координатор очувања традиције српске дипломатије, дефинисали смисао и значај српске „дипломатије светосавског пацифизма“ у време великих изазова за Вас и Ваше колеге у каријерној дипломатији? Које личности из наше историје видите као кључне у настављању ове изванредно значајне традиције, кроз епохе? Шта представља традиција „дипломатије светосавског пацифизма“ у години када се обележава 800 година од када је Свети Сава, утемељивач српског просветитељства и дипломатије заокружио српску духовност и шта скуп свих дипломатских јубилеја представља у контексту очувања српске дипломатске традиције?

Након распада Југославије, све дипломатије бивших република окренуле су се формирању свог новог идентитета. На пример, Северна Македонија је увела Дан своје дипломатије пре Србије и обележила првих више од две деценије. У свету, на пример, руска дипломатија слави Дан дипломатије, има своју заставу, химну, а амбасадори и данас носе престижне дипломатске униформе, док немачка дипломатија има и обавезно полагање заклетве.

У том смислу, Министарство спољних послова Србије се такође окренуло свом изворишту традиције. Тако је, ППВ и МСП Ивица Дачић, 2015. године на предлог нас неколицине дипломата подржао увођење Дана српске дипломатије, што је 7. маја 2015., и потврдила Влада Републике Србије на чијем челу се тада налазио Александар Вучић. Од тада се сваког 29. маја обележава Дан српске дипломатије која баштини традицију од преко 800 година немањићке дипломатије светосавског пацифизма, јер је то извориште српске дипломатске традиције. Просветитељска, државотворна и дипломатска улога Немањића је несумњива и стога и представља корен српске дипломатске школе.

У Музеју српске дипломатије, чувају се неки од трофеја српске каријерне дипломатије, као на пример аутентични предмети Бранислава Нушића, генералног конзула, затим писаћа машина Ремингтон са ћириличном тастатуром из 1923. и један од првих кобалтних телефона из 1922., као и дипломатска каса из 1870. године марке Теодор Вис из Беча. Наравно, ту су и аутентичне дипломатске униформе из прошлог века, као и реплика Нобелове награде Иве Андрића и његов персонални досије. Организујемо интерактивне радионице за омладину и децу по програму „Кад порастем бићу дипломата“ и „Дипломатија мој прави избор“.

Бранислав Нушић у свечаном оделу са одликовањима, фото Википедија

Прошле године је у Музеју 13. априла формирано и „Удружење знаменитих српских дипломатских породица“ чији је први председник потомак Бранислава Нушића, Небојша Нушић, а чланови су потомци Михајла Пупина, Давида Албале, Аврама Петронијевића, Јеврема и Славка Грујића и други. Ове године српска дипломатија обележава 180 година прве Књажевске канцеларије иностраних дела из 1839. године, 830 година од сусрета Фридриха I Барбаросе и Стефана Немање у Нишу 1189.

Веома ми је драго што сам имала ту част да  октобра 2016. будем члан Радне групе Г4 за ревитализацију Музеја српске каријерне дипломатије Министарства спољних послова при Кабинету ППВ и МСП Ивице Дачића.

У сарадњи са колегиницама из Прес службе иницирали смо израду реплика дипломатских униформи из 20.века, урамили фотографије и урадили реплике Нобелове награде Иве Андрића, поставили витрине за одавање поште погинулима у активној дипломатској служби од 1945. године, израду портрета првих амбасадора и првих жена амбасадора у служби, као и паноа посвећеног Немањићима који су били родоначелници српске дипломатске школе светосавског пацифизма.

Понос српске дипломатије и вредан „дипломатски трофеј“, свакако је, и реплика средњевековног записа који показују да је прва српска дипломатска мисија била 1188. године на царском двору у Нирнбергу као претходница сусрета Фридриха Првог Барбаросе и Стефана Немање 1189. у Нишу, о чему је писао и бискуп Дитполд из Пасауа, а оригинал рукописа је доступан и данас у Минхену. Ове године ћемо обележити са Амбасадом Немачке 830 година. Иначе, 2015. године обележили смо „Дане јоргована“ Немањићке Србије у част 765 године српско-француских савезничких веза, од склапања брака Уроша Првог Немањића и Јелене Анжујске у Краљеву, Београду и Лиону, а ове године је за 19. мај планирано да се настави са традицијом  обележавања „Дана јоргована“ у Београду и Краљеву у сарадњи са Амбасадом Француске, Градом Београдом и Градом Краљевом.

Михајло Пупин

* Прошле године сте 28. јуна у интервјуу за лист „Политика“, анализирајући говор Вудроу Вилсона о Косову, поцртали значај његовог увида да је „Косово, српски Јерусалим. Како је Вашингтон од прихватања да је Косово „српски Јерусалим” пре 100 година, дошао на позицију главног заговорника косовске независности? Срби у САД масовно су председничким изборима у овој земљи гласали за садашњег председника Доналда Трампа. Како то објашњавате и да ли српска каријерна дипломатија може да допринесе повратку Србије на пут који је утро Михајло Пупин?

Мислим да је све у дипломатији дозвољено и потпуно могуће.

Садашњи шеф Стејт департмента је Мајк Помпео, најбољи кадет Вест Поинт академије, који је сигурно имао прилике да се упозна са војнотактичком стратегијом Степе Степановића и Живојина Мишића, чије су војне вештине против десетоструко надмоћнијег непријатеља предмет изучавања војничког стоицизма српске војске. Такође, др Вес Мичел, помоћник државног секретара, докторирао је на теми Хабзбуршке монархије и вероватно су и један и други добро разумели акцију српске дипломатије на обележавању „100 година од када се вијорила српска застава на Белој кући“. У сваком случају, то је била одлична прилика за ресетовање односа и поглед из другог угла на српско-америчке односе који не трају од јуче, већ имају своју историју и створило је услове да се да шанса за анализу и додатне „нове аргументе“ по питању решавања питања Космета.

Та српска дипломатска акција, омогућила је да и чланови Конгреса буду у прилици да у Представничком дому у Вашингтону, тим поводом сазнају више о томе зашто је Вудроу Вилсон наредио да се баш Србији учини таква ретка почаст и то баш 28. јула 1918., поводом четврте годишњице од када је Аустро-Угарска сила од тада 52 милиона становника, напала исцрпљену и опустошену Србију од свега око четири милиона становника, којом приликом се та и таква Србија супротставила 10 пута већем непријатељу и постала симбол херојства и стоицизма у Великом рату.

У то име, у Представничком дому, шеф српског кокуса конгресмен Тед По, уручио је премијеру Србије Ани Брнабић америчку заставу, а Министарство спољних послова је припремило узвратни поклон у виду триптиха, који се састоји од централног дела где је уље на платну са три портрета: Вилсона, Пупина и Албале, као тројице најзаслужнијих за обележавање Српског дана у Вашингтону, када се вијорила српска застава на Белој кући. На триптиху су затим два ручно рађена пергамента са калиграфијом и почетним словима и грбовима Србије и САД. Текст Вилсоновог саопштења, које је било прочитано широм САД, док се српска застава, почев од Беле куће вијорила на свим државним зградама, опточен је 24-творокаратним златом. Рам триптиха израђен је у духу легенде о Џорџу Вашингтону у трешњином дрвету, старом 100 година, у дуборезу са флоралним украсима из Манастира Студеница, чији је ктитор оснивач српске државности, духовности и дипломатије Стефан Немања. Триптих је 55 килограма тежак и величине 2 пута 1 метар.

То је „мека моћ у дипломатији“ где кроз инструменте „културне дипломатије“ шаљете поруку која може бити жива супстанца „подизања свести“ о формату односа који желите да негујете и за који се борите и кроз коју постајете „видљиви“ свом партнеру кроз потсећање на културно историјско наслеђе које слави билатералне српско-америчке односе који у неком тренутку пред изазовима могу доћи и у кризу, али је зато и важно борити се за „културу сећања“ и традицију.

Косово и Метохија – СРБИЈА

* Академски, војни и политички дискурс, савремене ратове назива „хибридним“, и „мрежноцентричним“ у чијем је центру информациони рат. Основна полуга моћи постала је информациона и војна технологија која се заснива на употреби различитих стратегија обмане. Да ли постоји разрађена дипломатска стратегија за заустављање ове савремене ратне машине за производњу и пласман дезинформација, ревизионизма и намерне замене теза – где се жртве проглашавају за злочинце, а злочинци за жртве, а српски народ проглашава за „геноцидан“? Каква је у том контексту моћ „дипломатије светосавског пацифизма“ да се бори за заштиту интереса српског народа?

Дипломатија мора да верује у своју мисију, чак и када се чини да је мисија готово немогућа. Али никада ништа није готово, док све није готово.

Ево примера неких од акција:

1. НЕ-КОСОВО-УНЕСКО
2. НЕ-СРЕБРЕНИЦА- САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ УН
3. НЕ-КОСОВО- ИНТЕРПОЛ
4. ДА-СРБИЈА-ЕУ
5. ДА-ЈАСЕНОВАЦ- УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ

Дакле, у Уједињеним Нацијама 26. јануара 2018.године, представљена је прва о Јасеновцу и највећа изложба свих времена, са седам тона опреме – када су преживела деца логораши први пут говорила у Уједињеним Нацијама после Другог светског рата.

ППВ и МСП води и даље акцију за повлачење признања тзв. независног Косова, доказујући да признање „Косова“ није бесповратни процес, јер је својом дипломатском вештином успео да већ 14 земаља света повуче признања и бескомпромисно наставља акцију и у 2019.

Српска дипломатија је подсетила свет да је прва застава у историји која се вијорила на Белој кући, 28. јула 1918., била српска застава. Наредбу је издао велики амерички председник Вилсон, пријатељ највећег српског лобисте свих времена Михајла Пупина, у знак поштовања према српској жртви, хероизму и војничком стоицизму.

Још један пример борбе против „хибридног мрежоцентризма“ је и српско-јеврејска сарадња. Академска и дипломатска сарадња са колегама из Израела на заједничким активностима у циљу заштите културе сећања на страдање Срба, Јевреја, Рома и антифашиста у Јасеновцу и НДХ и постигнути резултати: прва и највећа у историји УН изложба; прва компаративна анализа Јасеновца и Аушвица у светској историографији коју је написао експерт за Аушвиц и фабрике смрти др Гидеон Грајф; и сада, коначно и разговори са проф. Емиром Кустурицом да се српско-израелска сарадња крунише холивудским филмом, са звучним светским именима кинематографије. То представља подстрек и јача уверење да се може одупрети ревизионистичким трендовима, али, мора се много труда улагати, и то у континуитету. Акције не смеју бити кратког даха и за једнократну употребу. Свети Сава је 1229. године ишао на своје прво ходочашће у Јерусалим, прошле године је било 888 година од тог чина, а ове је 800 година од аутокефалности СПЦ, тако да је монашка дипломатија светосавља и светосавског пацифизма уткана у темеље српске дипломатије и то је опредељење и спољно-политички интерес Србије – очување мира као предуслова за развојни пут српског народа.

Један од изложбених паноа изложбе „Јасеновац, право на незаборав“

* Мало коме су промакле речи израелског премијера Нетањахуа који је у више наврата истицао да „Пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад, још из доба Римске републике. У модерном добу, наши народи су били уједињени у заједничкој борби и патњи током ужасних година Другог светског рата“, чиме је јасно ставио до знања да се ослања на праву а не на лажну историју која још увек опстаје у нашој институционализованој историографији. Како Ви, као координатор српско-јеврејске академске сарадње разумете и декодирате овако јасно и прецизно изречене ставове израелског премијера?

Да ли може постојати јача веза између два народа од духовне, везе која се тиче њихових осећања према светим местима која чине нераскидиви део њиховог верског идентитета? Срби и Јевреји деле ове и друге дубоке везе које су део матрице њиховог идентитета и вере и која је у случају оба народа разлог због којег су историјски заједно пролазили и кроз мучеништво. За Србе, ову посебну, праисконску духовну везу са Јерусалимом, успоставио је српски архиепископ Свети Сава. Он је купио земљу на Сионској гори и оставио задужбине и на другим местима. Купио је кућу Јована Богослова, познату под именом Сионска Горница, у којој се налазила соба која се сматра местом где је одржана Последња вечера. Ово место је веома важно и за јеврејски народ, јер је Сионска Горница изграђена изнад гроба краља Давида и сматра се другим најсветијим местом за јеврејске ходочаснике, после Зида плача.

И наравно, речи, премијера Нетањахуа изречене су, дакле, зналачки и утемељене на историјским чињеницама и изузетним везама које повезују наша два народа, а чињеница да се премијер и министар спољних послова Израела тога сећа и јавно о томе говори приликом сусрета са  шефом наше државе, говори о томе, у дипломатском смислу, да се поштују и дубоко уважавају ове специјалне везе Срба и Јевреја.

* Министарство спољних послова, покренуло је изузетно значајне пројекте, попут монументалне изложбе у УН о Јасеновцу, који буде наду да ће Срби као многострадални народ на бранику истине и правде, добити право на статус жртве, који нам припада у највећој могућој мери. Да би се тај пројекат успешно реализовао неопходно је неговати знање и културу сећања на жртве, што је изузетно отежано у условима овако успостављеног школског и медијског система и издаваштва које се бави углавном површним темама. Да ли је могуће очекивати неопходне промене у образовној и медијској сфери које су нужан предуслов за испуњење овог циља и као помоћ делотворности српске дипломатије на заштити жртава у Другом светском рату?

Министарство спољних послова има координациону улогу, по Закону о министарствима и у сарадњи са другим министарствима остварује заштиту спољно-политичких интереса Србије у иностранству.

Тако на пример, Министарство спољних је дало свој допринос да Министарство просвете, науке и технолошког развоја (МПНТР) и Институт за Холокауст Шем Олам (ИХСО) из Израела 28. марта 2017. године потпишу Меморандум о сарадњи у циљу заједничке заштите културе сећања на жртве у Јасеновцу и НДХ и Другом светском рату.

МПНТР и ИХСО, у окружењу растућег тренда „ревизионизма“ историјских чињеница Другог светског рата и покушаја „порицања“ почињених злочина над српским, јеврејским и ромским народом и покушаја намерног умањења броја жртава, поштујући право жртава да буду запамћене и у сврху спречавања њихове „друге виктимизације“, негујући своју заједничку мисију у очувању културе сећања на жртве нацистичке силе осовине и нацистичке сателитске Независне Државе Хрватске у Другом светском рату и даље јачајући сарадњу у образовним програмима, размени стручњака и гостујућих предавача, креирању пројеката и изложби, и штампању књига у доброј вери на тај начин договорили су да доприносе култури мира и да у духу антифашизма негују будуће генерације,

У том смислу сам оптимиста и мислим да постоје солидне предиспозиције да се трасира пут у научном и образовном смислу на ову тему, јер имамо прилику да сарађујемо са најбољима и да од њих учимо.

Професор др. Гидеон Грајф

* Проф.др Гидеон Грајф готово увек истиче рад еминентног израелског стручњака, покојног др Менахема Шелаха и његову студију „Историја холокауста – Југославија“, у којој истиче да се „српске жртве мере стотинама хиљада“. Замолила бих Вас да нам нешто више кажете о Менахему Шелаху и његовој студији која, како сазнајемо од проф. Грајфа, никада није преведена на српски језик. Да ли се можемо надати превођењу и објављивању ове студије у Србији?

Менахем Шелах, израелски историчар, написао је 1990. године књигу под називом „Историја холокауста – Југославија“ а коју је објавио Јад Вашем. Проф. др Гидеон Грајф је своја истраживања о Јасеновцу базирао на њој и врло често за њу каже да је она за њега „закон“ и „Библија“, јер др Шелах у Израелу слови за једног од највећих познавалаца Холокауста свих времена на простору Југославије.

На страни 188 Менахем Шелах каже: „Током четири године постојања, у Јасеновцу се одиграло убиство на стотине хиљада људи. Поред тога што је био концентрациони и радни логор, он је био и логор истребљења“. На страни 190 каже: „Од стотине хиљада убијених у јасеновачким логорима само је један Јеврејин преживео пробој 1945. године- Владислав Гринбаум“. Осим констатације да је на стотине хиљада људи убијено у Јасеновцу, др Шелах на страни 189 своје књиге указао је на следеће: „Године 1974. један југословенски историчар израчунао је број убијених у Јасеновцу. Његова калкулација од 700 хиљада жртава може се сматрати реалистичном“. На тој истој страни он закључује: „Злочини почињени у Јасеновцу спадају међу најстрашније злочине у историји човечанства“.

Професор др. Грајф радио је 31 годину у Јад Вашему и био је колега покојном Шелаху, који је прерано преминуо и посветио је своју књигу „Јасеновац-Аушвиц Балкана. Усташка империја окрутности“ превасходно њему, јеврејском народу и свим јасеновачким мученицима. Студија др  Шелаха није до сада преведена на српски језик. Наравно, постоји велика шанса да ће након обнављања Лектората за хебрејски језик на Филолошком факултету, чија процедура је у току, бити могућности да се преведе ова драгоцена студија на српски језик, али и на енглески, како би подаци били доступни свима у свету.

* Како се Министарство спољних послова припрема за обележавање овогодишњег јубиларног Дана српске дипломатије – 180 година од успостављања прве Књажевске канцеларије иностраних дела, 29. маја 1839. године?

У току су консултације и прикупљање релевантних материјала. Разговори се воде са Архивима, државним, али и приватним колекционарима из Удружења знаменитих дипломатских породица, са потомцима Аврама Петронијевића који је био министар 1839 године. Мени, као координатору за очување српске дипломатске традиције, посебно импонује и драго ми је што је ове године повећан број наших дипломата који су показали иницијативу, ентузијазам и интересовање да дају свој допринос овом важном јубилеју за традицију српског дипломатског корпуса. Наша одељења Дипломатског архива и Одељења за међународно-правне послове располажу ризницом важних оригиналних докумената попут Версајског мира, Сен жерменског, Тријанонског које су спремни да обједине и који  би могли да буду интересантни за ширу јавност. Наравно, одлуку о формату и начину обележавања донеће Колегијум министра.

* Истраживали сте и писали о вишевековној традицији српске дипломатије још 2014. године: 830 година дипломатских односа са Русима, 825 са Немцима, 765 са Французима, 180 са Британцима, више од 135 са САД. У организационој јединици којом руководите посебно се бавите културом сећања на страдање српског народа. Како сагледавате у научном смислу ову дипломатску традицију и на који начин би културно-историјско наслеђе из ближе и даље прошлости могло да допринесе постизању спољно-политичких циљева Србије, данас?

Србија има, до сада, у 40 земаља света регистрована 572 српска војна меморијала и места страдања из Првог и Другог светског рата. На некима се редовно обављају државне комеморације у организацији Министарства рада, социјалних питања и ветерана и Министарства спољних послова.

Српска дипломатска традиција, итекако, може да буде у функцији постизања важних спољно-политичких интереса. Обележавање важних јубилеја, попут 100 година од Великог рата, затим 100 година Балфурове декларације, а посебно обележавање 100 година од када се вијорила српска застава на Белој кући, показали су да културно-историјско наслеђе и традиција српске дипломатске школе није само део „прашњаве архиве“ и грађе која остаје заборављена или позната само у кругу академске елите , већ може да постане средство „меке дипломатије“ и жива супстанца „преокрета“ у дипломатским односима, чак „отопљавања“ у ригидним односима између држава у тренуцима када постоје и различити погледи по неким од политички деликатних питања. Ту пре свега мислим, на пример, о српско-америчким односима, који су по својој природи одувек били традиционално савезнички. Зато су годишњице важних јубилеја изванредна прилика да се партнери у дипломатској арени подсете на савезничке везе са Србијом и у складу са тим, дају шансу својим администрацијама да погледају неке ствари из другачијег угла. У том смислу, када је ППВ и МСП И. Дачић у марту прошле године уручио помоћнику државног секретара Стејт департмента, др Весу Мичелу, аутентични чланак из архиве Њујорк Тајмса из 1918. године где Вудроу Вилсон каже „СЛАВИТЕ КОСОВО КАО ДАН ЧАСТИ“, била је то прилика да се и једна и друга страна подсете на ставове великана попут Пупина и Вилсона. Такође, кампања коју је српска дипломатија спровела поводом јубилеја 100 година од када се вијорила српска застава на Белој кући, свакако, представља изузетан помак, јер је Стејт департмент, америчка Амбасада у Београду, као и Представнички дом у САД прихватио иницијативу и активно учествовао у реализацији заједничког обележавања овог датума, упркос објективно комплексним и супротстављеним дипломатским ставовима по питању решавања питања Косова.

* Писали сте и говорили о једном од многобројних „Срба Мојсијеве вереˮ који је дао немерљив допринос очувању Србије – капетану Давиду Албали, али и о Михајлу Пупину, др Миленку Веснићу, Балфуровој декларацији и Дану кад се вијорила српска застава на Белој кући. У чему се састојала њихова дипломатска мисија и на који начин представља инспирацију за Вас и Ваш рад?

Др Давид Абала у униформи војске Краљевине Србије

Др Албала изјашњавао се као Србин Мојсијеве вере и био је, фигуративно говорећи, биолошки и дипломатски феномен као човек у коме су симболично „куцала три срца“. Једно за мајку отаџбину Србију, у којој се родио и за коју је крварио у ратовима (Првом и Другом балканском и Првом светском рату), једно за будућу државу Израел, за коју се борио као један од лидера модерног ционизма и једно за Америку, која је постала нова отаџбина његовим потомцима који су се тамо затекли током његове дуге дипломатске мисије, и заувек остали након његове преране смрти спасивши се од холокауста који је беснео у Европи.

У дипломатском смислу био је спој неспојивог, јер је истовремено био и „амбасадор“ добре воље две државе: Србије и Државе Израел у настајању. Истрајавајући на трасирању пута будућој Држави Израел у њеној прапостојбини као бескомпромисни борац и заштитник и српског и јеврејског народа био је и остао симбол пријатељства Срба, Јевреја и Американаца. Захваљујући њему Србија је ушла у историју као прва земља у свету која је, 27. децембра 1917. године,  признала Балфурову декларацију чији се оригинал чува у Националном архиву у Јерусалиму. Врхунски српски дипломата др Миленко Веснић потписао је признање Декларације и још 1917. године први у свету будућу државу назвао именом Израел, која је успостављена тек 1948. године.

Србија је изнедрила многе светске великане у разним областима, којима се поноси не само српски род већ читава људска заједница, и даје нам за право да се поносимо дометима њихових инвенција и откривања нових хоризоната. Неки од најпознатијих на подручју САД, свакако су Тесла и Пупин. Све своје моћи и знање су несебично дали и уградили у цивилизацијски напредак човечанства.

Пупин заузима посебно место у томе. Поред многих његових патриотских, родољубивих и хуманих активности које су га красиле, поред свог огромног научног талента и стваралаштва, не мање битан је његов углед код председника Америке Вудроу Вилсона и интелектуалне елите САД и других великих сила. Зар је неко могао да не саслуша таквог великана и уважи његове искрене жеље и борбу за статус свог народа. Био је генерални конзул у Њујорку и највећи српски лобиста свих времена у САД. Српска дипломатија би била почаствована да данас има једног Пупина који би био близак Белој кући.

Српска дипломатска традиција и сећање на велике резултате претходних генерација каријерних дипломата је важна за мотивацију и представља узор данашњој српској каријерној дипломатији.

фото: rtvpobednik

* Између осталог, у Министарству спољних послова бавите се и питањем дијаспоре. Српска дијаспора броји преко пет милиона људи, а то је више него што многе државе имају становника. То такође значи да скоро половина српског народа живи изван матице. Да ли је по Вашем мишљењу неопходно вратити Министарство за дијаспору?

Све државе које имају велике дијаспоре, као што је Руска Федерација, Италија, Француска и друге унутар дипломатског система и мреже својих представништава остварују заштиту интереса својих милионских дијаспора. У свету је данас око 5.000.000 Срба у око 100 држава, неки се окупљају у око 1.130 клубова и удружења, а Министарство спољних послова преко своје мреже покрива резиденцијално и нерезиденцијално око 178 држава од укупно 193 чланице УН. Дакле, 365 дана  у години. Формирање Министарства за дијаспору је било део коалиционог договора једне од Влада, међутим, након више од деценије деловања чији се свакодневни рад, по природи ствари, ослањао на рад кроз дипломатску мрежу, ингеренције су враћене Министарству спољних послова, одакле је питање дијаспоре и било измештено. Не треба много да се закључи да треба учити од великих дипломатија и уз специфичности нашег поднебља и наших потреба користити и применити најуспешније моделе организовања рада са дијаспором кроз систем спољних послова. Након укидања Министарства за дијаспору, постојала је Канцеларија и затим Управа за дијаспору, која је на крају инкорпорирана, односно враћена у саставни део Министарства спољних послова Србије, што би требало да оснажи и обједини деловање према дијаспори и помогне њеном умрежавању преко дипломатске мреже, која јој стоји на располагању и покрива 178 земаља света.

Биљана Ђоровић

Биљана Ђоровић

ИЗВОР: ПЕЧАТ

*НАПОМЕНА: Аутор Биљана Ђоровић је уважени члан РЕДАКЦИЈЕ СРБског ФБРепортера и лично нам је уступила комплетан разговор да објавимо.

——–

28.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић