НАТО војницима су били потребни савезници на земљи и тако је изабрана „Дреничка група“, део ОВК***, са Тачијем као лидером иако се знало да одржавају блиске контакте са организованим криминалом

САД и НАТО одлучују 1999. године да војно интервенишу у Србији и на Косову. Интензивна бомбардовања се врше у оквиру операције под називом Allied Force. Ту операцију Савет безбедности није овластио и она је противна међународном праву. Заправо, све више се указује на међународно хуманитарно право да би се оправдале интервенције кад изостане зелено светло Уједињених нација. Мери Робинсон, висока комесарка УН за људска права, жестоко је критиковала бомбардовања Србије јер је сматрала неопходним да се Савет безбедности изјасни о усклађености те интервенције са Повељом Уједињених нација. Она је додала да би TPY требало да просуди о понашању чланова ОВК, па чак и НАТО, и да се не ограничи само на српске трупе. Захтев је дигао прашину из дипломатског угла, али нико се није обазирао на њега.

Ја сам неповерљив када се војне интервенције оправдавају наводно хуманитарним аргументима. То не значи да се залажем за равнодушност. Али гестикулације типова попут Кушнера или Бернара Анри-Левија пре свега ми се чине као инсценирања њиховог ега, а државе су ретко искрене кад је реч о правим разлозима њихових војних интервенција, посебно када оне уследе након година толерисања, па чак и саучесништва са онима које се спремају да нападну. И у Србији, као касније у Авганистану, Ираку и у Либији, цивилно становништво највише испашта због бомбардовања.

ДРЖАВНА секретарка Медлин Олбрајт се нарочито залагала за оружану интервенцију у Србији. Иронијом историје, њу је у томе веома подржавао први и једини комуниста у историји Италије који је био председник Савета Масимо д’Алема, који је ставио на располагање ваздушне базе и војну авијацију Апенинског полуострва. Неколико европских земаља придружује се НАТО. Француска узима учешће у овом рату, тешко кршећи члан 35 свог Устава који захтева да о таквом поступку већа парламент.

Медлин Олбрајт Фото Документација „Новости“

Швајцарска не допушта коришћење свог ваздушног простора за операције у Србији с обзиром на противљење Савета безбедности, у име неутралности, како ће касније учинити приликом интервенције у Ираку. А 2001, приликом рата у Авганистану, Министарство иностраних послова даје зелено светло америчким авионима за прелетање наше територије, под условом да не превозе трупе и оружје. У саопштењу се не каже како је било обезбеђено поштовање таквих рестрикција!

КАД се изузму хуманитарни разлози, интервенција НАТО, коју су затражиле САД, не успева да сакрије своје геостратешке циљеве. Балкан је на раскршћу гасовода, а са друге стране, НАТО очито има тенденцију да се прошири на исток, користећи распад Совјетског Савеза. САД ће уосталом саградити Бондстил (Camp Bondsteel), огромну војну базу на Косову која ће примити око 7.000 војника. Организована је као некакав амерички град, са супермаркетима, банкама, спортским теренима, као и незаобилазним „Бургер кингом“.

Бондстил (Фото: KFOR, Task Force Falcon Public Affairs Office)

Постоји сумња да је и ова база послужила као тајни затвор ЦИА у оквиру рата тероризму. Комесар за људска права Савета Европе Алваро Жил-Робл после посете бази, потврдио је да у њој види својеврсну обнову Гвантанама. Сличну изјаву је изнео омбудсман ОЕБС Марик Антони Новицки, који је такође истакао како, у овој покрајини којом управља ОУН, ова база уопште није подвргнута никаквој цивилној контроли.

ТРЕБА додати да је Клинтонова администрација излазила из кошмарног периода због сексуалног скандала председника са младом стажисткињом у Белој кући. После дугог суђења пред Сенатом, Клинтон једва избегава деституцију, 12. фебруара 1999. Бомбардовања Србије почињу мало потом. Бомбе бачене у име моралних императива у сваком случају су представљале изузетну диверзију за овог вишеструко начетог председника. Теорија завере?

Коришћење ратова у циљевима унутрашње политике није новина, и историја то нашироко показује. Држимо ли се истог периода, подсетимо на операцију Infinite Reach, о којој је Клинтон одлучио неколико сати након свог неугодног саслушања пред Великом поротом. Председник, који нам се учинио као пун врлина чим смо на делу видели његовог наследника! Овај ће отпочети уништитељски рат утемељен на ужасним лажима.

ВРАТИМО се Косову. САД и НАТО су биле расположени да баце бомбе на Србију, али нису желели да шаљу копнене трупе. Напади из ваздуха, дакле, али без ризика. Покушавају да нас убеде у ефикасност ваздушних напада који су наводно хируршки прецизни, који би наводно требало да поштеде грађанско становништво. То су бомбе које уништавају, сеју страх и убијају. Хенри Кисинџер је веома строг по питању ове интервенције и додаје: „Стратегија која своја морална убеђења пропагира тек са висине изнад 15.000 стопа већ је произвела више избеглица и жртава него што би могла да произведе било каква друга замислива комбинација силе и демократије.“

То ме подсећа на речи које је један дипломата, близак Кисинџеру, сасуо израелском министру одбране Езеру Вајзману (Ezer Weizman) приликом вечере 1979. Критикујући бомбардовања на југу Либана која односе многе цивилне жртве, дипломата му је рекао: Bombing is not a policy. (Бомбардовање није политика).

NATO злочиначка агресија на Србију 1999.

ЗАПАДЊАЦИ, за то време, не виде или не желе да виде јачање исламистичког радикализма у Босни, који ће такође погодити Кавказ. Заправо, било је више жртава за време и после бомбардовања него пре. Војницима су били потребни савезници на земљи и тако је изабрана „Дреничка група“, део ОВК, са Тачијем као једним од лидера. Ипак, до тада је ОВК сматрана терористичком групом, а према извештајима западних обавештајних служби, више њених шефова, међу њима и Тачи, одржавало је блиске контакте са организованим криминалом. Медлин Олбрајт би рекла: „Прошлост је прошлост, гледајмо ка будућности“ (речи које су приписане Нелсону Мандели у филму Invictus, наравно, у потпуно другом контексту!).

Тако је легитимитет добила „Дреничка група“, на велико задовољство француске спољне безбедности. Немачке, британске и француске службе такође су допринеле јачању и наоружавању Тачијеве групе да би је произвеле у главни елемент косовске будућности, како је замишљају западњачке групе. Ратни шефови ће тако елиминисати са сцене пацифисту Ибрахима Ругову. Он је вероватно био превише слободан, превише културно независан и није се дао уцењивати. Била је потребна стабилна земља, а велика база Бондстил није никако требало да буде оспорена демократским превирањима.

***

Клинтонова сенка над Приштином

У току рата на Косову, дошло је до трговине органима коју су водиле криминалне банде Ослободилачке војске Косова. Више од триста Срба је нестало и њихови најближи не могу да их ожале

ДВОЛИЧНОСТ Карла дел Понте Фото Документација „Новости“

ОНО што је била само гласина одједном је постала оптужба коју су веома брзо раширили интернационални медији. На маргини југословенских ратова, наводно је дошло до трговине органима коју су водиле криминалне банде Ослободилачке војске Косова (ОВК односно УЧК). Влада шок. Са једне стране, зато што они који су увек били представљени као жртве постају истовремено џелати. Додуше, гласине о томе већ су неко време биле у оптицају. А сада нико други до бивша тужитељка Међународног кривичног суда за бившу Југославију (ТPY или ТPIY) открива постојање показатеља који воде у овом смеру, сматрајући их довољно озбиљним да оправдају истрагу. Међутим, била је принуђена да од ње брзо одустане. То сазнајемо захваљујући књизи која је објављена 2008, „Госпођа тужитељка: суочавање са најтежим ратним злочинима и културом некажњености“, коју је написала Карла дел Понте у сарадњи са новинарем „Њујорк тајмса“ Чаком Шудетићем. Наводно су пронађени и материјални трагови на северу Албаније, које чине углавном остаци крви и амбалажа медицинске опреме.

КЊИГА изазива полемику. Министарство иностраних послова Швајцарске мора чак да забрани ауторки да учествује у промоцији књиге. У свом саопштењу, Министарство једва успева да сакрије озлојеђеност и „унапред јој захваљује на брзом повратку у Буенос Ајрес“, где је амбасадорка Швајцарске. Оно што, пре свега, у овом случају изненађује јесте касно разоткривање, неколико година након почињених дела, и то у оквиру књиге мемоара. Зар није требало јавно разоткрити страшне сумње чим су се прочуле, или барем упозорити европске владе и Уједињене нације? На крају се Парламентарна скупштина Савета Европе дохватила случаја. Један предлог захтева да се расветле ове тешке тврдње. Тако сам добио нови задатак: Швајцарац, неутралан, бивши тужилац, истакао се у другим, веома деликатним случајевима… Досуђено! Било би претерано рећи да сам одушевљен. У задатку који ме чека нема ничег пријатног.

СЦЕНАРИО се понавља. Огроман притисак медија, мала или никаква сарадња од држава и међународних институција, нужда да глумимо обавештајне агенте; још једном смо потпуно сами. Путујем у Београд, Приштину и Тирану, где се срећем са представницима власти и међународних институција активних у земљама. Позивам новинаре, интелектуалце, представнике грађанског друштва свих трију земаља; добијам увид у извештаје неких обавештајних агенција који би требало да буду тајни. Опет су најдирљивији сусрети са породицама жртава, и са албанофоне и са српске стране. Напослетку, Гинтер, Гевин и ја путујемо у пратњи пет наоружаних швајцарских полицајаца, а косовска влада задужује председничку гарду да води рачуна о нашој безбедности. Јасно је да би било непожељно да се нешто непријатно деси известиоцу Савета Европе. Често су ме питали да ли се бојим током оваквих мисија. Да се бојим, мислим да их се сигурно не бих подухватао, а тако одлучују неке моје колеге, које пазим да поштедим критике.

УБРЗО схватам да наша мисија изазива отпор, па и непријатељство. Између редова ми се саопштава да нема никаквог интереса да се копа по тим старим случајевима и да би било добро да се не разоткривају неки аспекти прошлости. Срби су зли и то не сме да се промени; то може чак угрозити стабилност региона. То јесте једноставно, али реалност никада није једноставна, па чак је и питање југословенских сукоба много комплексније него што нам је то представио званични дискурс. У Београду се срећемо са српским тужиоцем који је оптужен за ратне злочине. Он много говори, воли да наступа, али докази које намерава да нам да на располагање не вреде богзна шта. Сусрет са породицама жртава је тренутак снажне емоције. Више од триста Срба је нестало не остављајући трага и њихови најближи су очајни јер не могу да их ожале. Примљени смо у амбасаду Сједињених Америчких Држава, у праву тврђаву која заузима читаво брдо. Овде се доносе све важне одлуке које се тичу Косова.

Споменик Клинтону у Приштини, фото архива

АМЕРИЧКИ утицај је огроман, што нам са жаљењем потврђује неколико дипломата на служби у Приштини. Клинтонов кип заузима први план једног градског трга, а једна авенија је чак додељена и Бушу. Амбасадор Кристофер Дел не бави се само косовским питањима, већ се изгледа скрупулозно надахњује принципом „ставимо себе на прво место“. Промовише изградњу великог и скупог ауто-пута у овој земљи, која је међу најсиромашнијима у Европи, чија је саобраћајна мрежа и иначе веома слабо коришћена. Многи стручњаци указују да је то економска бесмислица. Амбасадор није оклевао да приликом јавног тендера прогура врло одређено предузеће. То је учинио веома успешно и за то ће га наградити предузеће Bechtel, америчко, које ће му обезбедити добро плаћену функцију.

Исто то предузеће које се домогло веома уносних тржишта када је требало вршити реконструкцију у Ираку, може да рачуна на Џека Ковија за постављање свог великог градилишта у Косову. Овај бивши Реганов дипломата, корисни сарадник, био је други човек Унмика, Привремене административне мисије УН на Косову. Још један случај нас уверава у то до које мере се у овој средини нико не оптерећује етичким скрупулама. Срећем се са Стивеном Шуком, бившим америчким генералом који је донедавно био помоћник шефа Унмика. Само што је напустио функцију те интернационалне организације, постао је лични саветник Рамуша Харадинаја, бившег премијера, који је у тренутку нашег сусрета шеф опозиције.

***

Хашки тужилац Тачијев саветник

Британски адвокат, краљичин саветник, тужилац у Хагу, Џефри Најс прихватио позив Хашима Тачија да брине о његовим саопштењима за оптужбе поводом трговине органима и других злочина

РАМУША Харадинаја је гонио Међународни кривични суд за бившу Југославију (ТPY) за ратне злочине, а ослобођен је након што су сведоци практично испарили у тренутку суђења. И српско Министарство правде трага за њим. Бивши амерички генерал Стивен Шук, лични саветник Харадинаја, прича ми како га он плаћа и не види никакву некомпатибилност са чињеницом да је заузимао високе функције при међународној мисији, која је имала велика овлашћења у руковођењу земљом. Исто тако, није да га баш занима одакле Харадинају новац за плату. Шук је необичан весељак, мешавина циника, равнодушног и опортунисте. Скрупула моралне природе и питање сукоба интереса не брину ни неке представнике међународних судских власти.

Британски адвокат, краљичин саветник, био је тужилац при Међународном суду за бившу Југославију, који је подржао оптужбу у суђењу бившем председнику Слободану Милошевићу. То га није спречило да прихвати позив Хашима Тачија, како би се побринуо за његова саопштења у оквиру оптужби за трговину органима и друге злочине. Ми сазнајемо како се чувени лондонски адвокат жали што му Тачи још није платио пола милијарди евра за услуге. Сер Најс је био онај који је критиковао мањак супстанце у Мартијевом извештају. Критика од престижног правника, чије речи, независно од њихове утемељености, чини се, уопште нису неоправдане!

РУЧАМО у практично пустом ресторану са неколико италијанских чиновника Еулекса (European Union of Law Mission in Kosovo). Ту не сазнајемо ништа корисно. Непрекидна борба са папирологијом, колеге које нису увек на висини задатка, потреба да се уз велике трошкове доводе преводиоци из Лондона, јер се врши притисак на локалне професионалце и њихове породице да би се добиле информације. Без обзира на мере предострожности, документи често процуре. Високи службеник Еулекса, не водећи рачуна о дипломатским формулама, жали се на хаос који су у досијеима оставили службеници Унмика.

nato-izvestaj-o-organizovanom-kriminalu-na-kosovu-roots-of-uck

Неке од тих примедаба налазимо у сведочанствима које је прикупио Пјер Пеан (Косово – „Праведни“ рат за мафијашку државу). Да ли су Унмик и његови шефови могли да игноришу шта се дешава у земљи, да ли су им биле непознате тешке сумње које терете Тачија и „Дреничку групу“? Не знам, али у то је тешко поверовати. То многи потврђују.

ЈЕДАН новинар се усудио да постави питање Бернару Кушнеру у вези са оптужбама за трговину органима и чувеном „жутом кућом“. Бивши представник генералног секретара Уједињених нација и шеф Унмика одговара прштањем у смех. Чуо сам тај смех, прост и неумесан, и када ме је питао новинар листа Temps, ништа друго ми се није учинило толико опсценим. Ако се и може разумети да га је оптужба да је заташкао трговину органима изнервирала, очекивали бисмо од министра иностраних послова Француске да реагује на приличнији и достојнији начин, а не да се тако неотесано засмеје.

Тежина проблема није могла да промакне лекару и бивши политички шеф међународног присуства у Косову сигурно је био упућен у експлозивни карактер тих изјава. Изгледа, додуше, да се тај став некоме и допао: 20. фебруара 2018, поводом десете годишњице независности, председник Тачи додељује Бернару Кушнеру председничку медаљу за ангажовање и учешће у успостављању мира и институција на Косову. Истина је да је француски допринос био огроман. Као што су нам то потврдили добро информисани извори, француске обавештајне службе су одржавале привилеговане односе са Тачијевом групом.

ВЕРОВАТНО то објашњава и агресивност једног француског посланика приликом мог излагања извештаја пред комисијом Европског парламента, за време дискусије. То не пише у његовој радној биографији објављеној на сајту Парламента, али дотични посланик је бивши члан Генералног одсека за спољну безбедност (DGSE), са задужењем за Балкан, такође близак са Тачијем и компанијом. Тврди да пре Мартијевог извештаја никад није чуо за злочине приписане Тачију.

За неког ко се радо представља као најбољи стручњак за Балкан, то је заиста необично: он, наводно, не чита процуриле извештаје других служби и претвара се да не зна за извештај Уједињених нација који већ 2003. указује на тешке сумње за трговину органима на Косову и северу Албаније. Необичан недостатак радозналости за једног бившег тајног агента. Истрага Special Investigation потврђује да је Хашим Тачи био ангажован као агент француских обавештајних служби.

ПЈЕР Сирами, бивши помоћник директора DGSE (његово право име је Морис Дифрес) наводно потврђује: Тачи је био један од наших агената и ми смо га финансијски подржали. Набављали смо му оружје. ОВК није била организована као класична војска, већ је било више група које су покушавале да се координирају, које су се чак понекад налазиле у ривалству. Долазило је и до међусобних сукоба. Западњачке тајне службе нису пропустиле да искористе та ривалства. Косовско становништво од тога није имало ништа.

Кад сам представио извештај у децембру 2010, једни су ме оптужили да сам написао памфлет против албанске стране и да сам био преблаг према Србима. Једног дана, чекао сам трамвај на станици у Берну, било је вече, шест сати, перон је био пун људи. Одједном, један веома узбуђени мушкарац ме прозива неодређеним швајцарским немачким: „А, ту сте, Дик Марти, требало би да се стидите, добили сте милион долара од српских тајних агенција да бисте оклеветали Косоваре!“

НА ТРЕНУТАК затечен, у нелагоди под погледима присутне гомиле, напокон сам се прибрао и одговорио: „Драги пријатељу, да сам примио милион долара, да ли мислите да бих овде чекао трамвај?“ Смех и весеље присутних су ми вратили самопоуздање. Доживео сам читав низ таквих епизода. Често сам тражио дијалог и покушавао да објасним смисао свог извештаја, али то је веома тешко. Мишљења су толико замрзнута догматским условљавањем, што уосталом важи и за српску страну.

Наиме, мандат који ми је поверила Парламентарна скупштина односио се је на тврдње бивше тужитељке TPY у вези са изјавама поводом трговине органима, која је наводно извршена над српским затвореницима на северу Албаније. Злочини које су починиле српске трупе документоване су, откривене, а њиховим починиоцима је суђено у највећој могућој мери… Ипак, треба да будемо свесни да су се тада развиле таква атмосфера са једне стране су Срби, нужно зли тлачитељи, са друге албански Косовари, који су увек недужне жртве. Елементарно осећање правде захтева да сви буду третирани на исти начин.

ОВК*** – ТЕРОРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА АЛБАНСКИХ СЕПАРАТИСТА (ШИПТАРА) НА СРБСКОМ КОСОВУ И МЕТОХИЈИ –  Ushtria Çlirimtare e Kosovës (UÇK — УЧК)); Ushtria Çlirimtare Kombëtare (UÇK — УЧК))

***   ***   ***

КО ЈЕ ДИК МАРТИ?

Истраге Дик Мартија, достојне најбољих шпијунских романа, биле су на првим странама светске штампе.

Враћајући се на открића из свог извештаја о деловањима ЦИА – која су неки окарактерисали као измишљотине, а која је потврдила комисија Америчког сената и Европског суда за људска права – аутор денунцира саучесништво западњачких демократија које су издале своје вредности и компромитовале ефикасност борбе против тероризма. О Косову, Блиском истоку или Сирији, бивши тужилац износи гледишта која се удаљавају од доминантног наратива. Поставља узнемиравајућа питања када је реч о помоћи земљама у развоју и изражава нарочиту узнемиреност што се тиче независности Црвеног крста. То је такође прича о сусретима са преступницима, жртвама, државницима, али пре свега са мушкарцима и женама који преузимају велике ризике како би бранили права другог. Дик Марти радио је као истраживач у Институту Макс Планк за међународно казнено право и криминологију. Потом је радио као државни тужилац за кантон Тичино, у Савету истог кантона, па у Савету кантона Швајцарске. Био је такође посланик у Парламентарној скупштини Савета Европе и у оквиру те институције председавао Комисији за људска права.

Примио је многе награде и признања у Швајцарској и у иностранству. Почасни је доктор Универзитета у Женеви.

ИЗВОР: ФЕЉТОН НОВОСТИ

————

14.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић