У парламентарним системима однос између владе и опозиције увек је одређен са пола – пола: колико времена у парламенту говори владин посланик, толико има времена и посланик опозиције; колико времена има посланик опозиције за критику владе, толико времена има и посланик владе за њену одбрану.

Др Марко Павловић (Извор: Данас)

Резултати које поједине странке остваре на изборима представљају само критеријум за одређивање која ће странка (или коалиција) образовати владу, а која ће остати у опозицији. За образовање владе потребно је да се на изборима добије половина плус један или нешто више мандата (да би влада била стабилнија).

У „нормалним“ демократијама, на изборима се не бира само влада него и контролор владе, тј. опозиција. Са демократског становишта, на парламентарним изборима нема победника. Јер, они посланици који нису имали већину да образују владу добијају изузетно значајну улогу контролора владе.

Британски парламент (парламент оног народа који је изумео ову институцију), својом архитектоником указује на то да парламент чине две равноправне половине. У клупама десно од председника (спикера) парламента седе посланици који су изабрали и подржавају једну владу. Симетрично, наспрам њих седе посланици опозиције. Посланици британског парламента организовани су и физички по моделу пола – пола.

Британски модел пресађиван је у многе земље, а било је и оних у којима је он био показатељ како се са формом не уводи и демократска суштина. У том смислу, чувена је ситуација са Турском, која је под утицајем западних покровитеља, седамдесетих година XИX века, увела парламент са намером да турског султана Абдул-Хамида од апсолутног претворе у уставног владара.

На првом састанку новоустановљеног парламента „посланицима је објашњено да, по енглеском обичају, они који су за Владу треба да заузму места с десне стране председника, а они који су против Владе, треба да седну на леву страну. Кад су посланици ово чули, они су, сасвим противно енглеском обичају, нагрнули сви на десну страну. Лева страна, страна опозиције, остала је празна.“

Од пре неког времена, лева страна у Парламенту Републике Србије остала је суштински празна. Разлог за ово лежи у дуготрајној и до краја усавршеној тиранији већине. Тиранија већине по логици ствари доводи до повратка у претполитичко стање, односно води распаду јединственог, националног парламента на саставне делове: на опозициони део и на део владајућег режима, тј. на оне делове из којих је настало јединствено народно представништво у револуционарној Француској.

Наиме, када је Луј XVI постао свестан своје немоћи пред разним отпорима режиму (Ancien Regime), 8. августа 1788, објавио је декрет о сазивању Скупштине државних сталежа за 1. мај наредне године. До краја 1788. нарочито је било значајно питање како ће се сазвати сталежи и како ће гласати. По старим правилима сваки од три сталежа (племства, свештенства и грађанства) слао је по триста посланика, а у скупштини је сваки гласао посебно.

Луј XVI је ово старо правило модификовао утолико што је трећи (опозициони) сталеж имао да бира 600 посланика (колико прва два заједно), али посланици имали су и даље да заседају одвојено. Убрзо по окупљању скупштине сталежа, посланици трећег сталежа су (путем јединствене овере пуномоћја) отпочели посао стварања јединственог народног представништва. Тако, 12. јуна они су приступили прозивци посланика сва три сталежа. Тога дана одазвала су се три жупника, а следећег још три свештеника.

То је толико охрабрило посланике трећег сталежа да су 17. јуна већином гласова (490:90) прогласили се за Народну скупштину, тј. за једног и недељивог представника нације. После ове одлуке, већина посланика свештенства и мањина племића придружили су се посланицима трећег сталежа.

Одговарајући на овај револуционарни чин посланика трећег сталежа, Луј је наредио да се скупштинска сала закључа. Али, 20. јуна, нашавши се пред затвореним вратима, посланици су се преместили на оближње тениско игралиште. Ту су се заклели да се неће разићи док се не донесе устав, одн. Француска из апсолутне не претвори у уставну монархију.

На ово, Луј XVI је реаговао сазивањем пленарне седнице сталешке скупштине на којој је поништио одлуке трећег сталежа, и понудио реформе којима би се сачувала феудална права племства. Наредио је да се посланици разиђу и сутрадан почну са заседањем по сталежима. Потом, краљ је напустио скупштину, а за њим су изашли племићи и део свештеника.

Међутим, посланици трећег сталежа су остали на својим местима. Када се нешто касније појавио церемонијал мајстор да би опоменуо на краљеву наредбу, гроф Мирабо је изрекао чувену реченицу: „Идите и реците онима који вас шаљу да смо ми овде по вољи народа, и да нас само бајонетима могу растерати.“ Потом, и краљева гарда је одустала од намере да силом испразни скупштинску салу. …

Опозициони посланици Скупштине Србије, који су напустили пленарне седнице, могу се уподобити са посланицима француског трећег сталежа. Као такви, они би првенствено требало да дају нови модел парламента у коме опозиција слободно критикује извршну власт (владу). Стога, док се не створе услови за васпостављање јединственог националног парламента, прави опозициони „парламент“, који контролише извршну власт, треба да се бави правим проблемима, тј. проблемима о којима се није могло говорити у „режимском“ парламенту, због тираније већине.

О томе опозициони „парламент“ може доносити своје закључке и резолуције. Тако, опозициони парламент требало би да путем својеврсних интерпелација расправља, на пример, о продаји испита и диплома са посебним обзиром на аферу „Индекс“; о плагијатима са посебним обзиром на докторате Малог и „Небојше из Београда“; о „Београду на води“ са посебним обзиром на фантоме; и о много чему другом овоме сличном.

Марко Павловић

*Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу

ИЗВОР: ДАНАС

————

11.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић