Наша сарадница, аутор и члан редакције Биљана Ђоровић, разговарала је за магазин Геополитику са Вард Черчилом (Ward LeRoy Churchill), потомком народа Muscogee и Creek са очеве, и Cherokee са мајчине стране; који је од 1990. до 2007. био професор етничких студија на Универзитету Колорадо Боулдер (University of Colorado Boulder), и аутор студија: „Борба за земљу (1993), „Да ли смо још увек Индијанци“ (1994), „Мала ствар геноцид: Холокауст на америчком континету од 1492 до данас и његово порицање“ (1997), „Перверзија правде“ (2002), „О правди да се пожање оно што се посејало: Рефлексије о последицама империјалне ароганције и криминалности САД“; „Убиј Индијанца, спаси човека: Геноцидни утицај америчких интернатских школа за Индијанце“ (2004). Разговор, због актуелности и важности преносимо у целости.

Черчил је бриљантно осветлио ужасну историју геноцида над индијанском популацијом на америчком континенту, разбијајући својом огромном ерудицијом и интелектуалном снагом тврђаву прећутаности, лажи, порицања, и дуготрајне холивудске пропаганде којом је свет форматизован да усвоји став генерала Фила Шеридана да је „Једини добар Индијанац – мртав Индијанац“, којима је заташкан највећи злочин против човечности у богатој геноцидалној традицији Запада.

Вард Черчил неустрашиво гађа истином у само средиште моћи. Његов есеј, написан непосредно после напада 11. септембра 2001: „О правди да се пожање оно што се посејало“ изазвао је дуготрајну системску хистерију предвођену Билом О’Рајлијем са Foks (FOX) телевизије, која је резултирала Черчиловим губитком посла на универзитету Колорадо, на коме је био редовни професор. Черчил је у свом есеју тврдио да су напади на СТЦ били природна и неизбежна последица криминалне политике САД, а технократе Светског трговинског центра назвао је „малим Ајхманима“.

„Током четири века који се протежу од 1492, када је Кристофер Колумбо крочио на „Нови свет“ Карипске обале, и 1892, када је Пописни биро САД закључио да је мање од 250.000 Индијанаца преживело унутар граница САД, индијанска популација за коју се процењује да је износила 125 милиона, редукована је за преко 90%. Људи су у милионима умрли од пресецања секиром или мачем, живи спаљени, растргнути коњима, ловљени ради забаве, бацани као храна псима, упуцани, пребијани, пробадани, скалпирани за награду, обешени о куке за месо, бацани са ограде бродова у море, радећи до смрти као робови, намерно изгладњивани, смрзнути на неком од многобројних присилних маршева, у затворима и у непознатом броју случајева намерно заражени епидемијским болестима.
Данас, када је индијанска земља расподељена међу освајачима а индијанска популација остала тако малобројна, или тако добро асимилована да више не представља претњу Новом светском поретку, то стање се одржава кроз различите пажљиво калибриране праксе осиромашења и осипања, испирања мозга, индоктринације и опсесивне стерилизације. Земља на којој су индијанци опстали након бројних пресељавања, користи се као складиште токсичног индустријског отпада насталог као продукт доминантног друштва. Та ситуација је толико акутна и неповратна да је неколико научних организација препоручило да се тај терен прогласи „жртвованим“ националном комфору и просперитету“.

„Мала ствар геноцида“ – Холокауст и порицање у Америци
од 1942. до данас

* Професоре Черчил, како објашњавате да се широм света прославља 12. октобар 1492, датум када је Колумбо стигао на обале америчког континента и да деца и даље уче у школама да је то величанствен датум када је „откривена“ Америка, а не датум када је отпочео најстравичнији геноцид над народима који су ту живели?

– Крајем 1990-их, као тада веома уважавани професор Индијанских студија, био сам ангажован на програму финансираном од Националне задужбине за хуманистичке науке на Алфред универзитету. Као Индијанац, будио сам неки тип знатижеље и интересовања у институцији претежно састављеној од евроамеричког особља и студената, као и у читавом крају насељеном првенствено белцима. Постао сам веома брзо магнет за локалне медије. Како се приближавала церемонија прославе 500-годишњице Колумбовог доласка у Америку и њеног насељавања, а будући да сам ја директан потомак оних који су насељавали Америку пре њеног „открића“, медије су занимала моја осећања према достигнућима овог неупоредивог Адмирала прекоокеанских мора. Кратка верзија мог одговора била је да је прослављање Колумбовог и европског освајања Западне Хемисфере аналогно прослави и глорификацији нацизма и Хајнриха Милера. Из мејлова које сам добио након објављивања моје изјаве у локалним медијима у околини Рочестера, Њујорк, схватио сам да људи не знају ништа о Колумбовој каријери и немају ни мало воље да ту ситуацију промене.

Суштина Колумбовог путовања нема ништа заједничко са „неутралном науком“ или алтруизмом. Из његових дневника, писама, и извештаја, потпуно је јасно да је он очекивао сусрет са богатством које је припадало другима. То је био његов званични циљ: да уграби ово богатство свим потребним и доступним средствима како би обогатио своје спонзоре и себе. То не само да је отворило врата за геноцид према урођеничком народу који је уследио, већ садржи личну одговорност Кристифора Колумба због учествовања у њему.

Да се Колумбо само на томе зауставио, ја бих нагињао ка томе да га сматрам обичним лоповом, уместо да га брендирам као Милеровог двојника. Но, 1493., Колумбо се враћа са инвазионом силом од седамнаест бродова, добијених на лични захтев од шпанске круне, како би се настанио у Америци као „вицекраљ и гувернер (Карипских острва) и копна“ Америке, и ту позицију држао је до 1500.године. Укотвивши се на великом острву које је назвао Española, (данашњи Хаити и Доминиканска република), веома брзо је институционализовао политику ропства (encomiendo) и систематично уништавање урођеничке Таино популације. Колумбови програми редуковали су број Таино народа са 8 милиона на 3 милиона до 1496. Само 100.000 их је остало у време гувернеровог одласка 1500. године. Остала је, међутим, његова политика која је, према шпанском попису из 1514., имала за резултат једва 22.000 још увек живих Индијанаца, а 1542, забележено их је само 200.

Потом су истребљени, као што су истребљени Индијанци широм Карипског басена, чији је број износио 15 милиона у време када је Колумбова авантура започињала. Колумбо је био протонациста. По конзервативним проценама објављено је око 253 књига и чланака посвећених посебно питању Колумбовог порекла и националне/етничке припадности. Шпанци, Португалци и Јевреји дуго година се боре за припадност Колумба њиховом етницитету. Мислим да ће у будућности почети да коригују своје тврдње у извесној мери.
Колумбо стоји као амблематични симбол читаве те Европе која ће заузети курс потоње експанзије широм земаљске кугле. Његов дух лебди над покољем и културним уништењем Мексика и Перуа током 1500-тих. Он је егземплар масакра Пекиота у Мистику 1637, и калкулације лорда Џефрија Амхерста о дистрибуцији ћебади зараженом великим богињама припадницима савеза Понтиак, век и по касније. Његов дух надахнуо је политике Џона Еванса и Џона Шивингтона, када су одлучили да истребе Чејене у Колораду током 1864. И његов дух јаше са Седмом америчком коњицом у Рањено колено (Wounded Knee) децембра 1890. Он води кољаче мачетама Алфреда Строснера који теже да истребе Ache народ у Парагвају током 1970-их и аплаудирају политици Бразила према Јиваро, Јанонами и другим народима Амазонског басена, почетком 21.века. Колумбов дух се надвија над Британце и њихове ратове против Зулу племена и арапских нација, над САД против Маора на Филипинима, Француза у Алжиру и Индокини, Белгијанцима у Конгу, Опијумским ратовима,….
Трећи рајх није никаква девијација од тог пута, већ његова кристализација. Нацизам није нипошто јединствен: он је само један од бескрајних наставака Нових светских поредака покренутих „великим открићем“. Нацистички поредак није ни у ком смислу мање гнусан од поретка који је наметнуо Кристофер Колумбо у Españoli.
1493., 1943., као и наша садашњост, део су једне нераздвојиве целине.

* Шта се налази у корену и какви су развојни механизми геноцида, интрисично везаног за Европу и Европљане чија је историја – историја освајачких ратова и геноцидалних активности?

– Изгубљени италијански поморац испливао је на обале Карипског мора, пола света далеко од онога на чему је мислио да се налази, и назван је: „велики навигатор“.
То је суштина европске историје.
Да. То је тако.
Сам назив Европљанин – Eu-rope-an (енг. rope: конопац, омча,) значи– онај који намиче омчу. На тај начин је европска историја одувек функционисала и ако је анализирате долазите неминовно до тог увида. Али, анализа њихове историје их увек вређа и они постају бесни зато што читавим системима рационализације прикривају огроман ужас који су произвели на планети. Али, бар на сублиминалном нивоу они су апсолутно свесни те чињенице. Они знају да је историја радикално другачија од оне како је они представљају у систему строго контролисаног дискурса. Али, знају да је то лаж. Но, то је тријумфалистичка лаж и то чини да се они осећају боље. И то је згодно за њих, јер ако ту лаж прихвате као истину, онда не морају да полажу рачуне због било чега, и потребно је да само да се добро прилагоде и подесе своје понашање у новим околностима.

Ward Churchill testifies during his reinstatement hearing at the Denver City and County Building in Denve, Wednesday, July 1, 2009. Ward Churchill is in a Denver court arguing for his job. He was fired after writing an essay in which he likened Sept. 11 victims to a Nazi. (AP Photo/MarkLeffingwell, Pool)

* Веома је значајно знати методологију уништавања урођеничке популације. Какво место у овом процесу заузима полувековна историја екстерминације која се још увек назива „индијански ратови“?

– Термин „индијански ратови“ представља типичну орвелијанску конструкцију. Индијанци нису започели ове ратове против САД, већ су водили одбрамбене ратове у условима окупације и обесправљености. „Индијански ратови“ представљају мали део геноцида над Индијанцима. У САД имате 400 ратификованих споразума са појединачним Индијанским племенима. Према званичним статистикама САД, вођено је 40 „Индијанских ратова“. Већина ових ратова вођена је против три и више урођеничких народа што значи да статистике показују да је у овим ратовима учествовало око 120 урођеничких народа. Дакле, 280 индијанских народа није у њима учествовало, тако да ови ратови нису могли произвести тако девастирајући ефекат у истребљивачком процесу, већ је он настао као резултат одузимања поседа, беде, довођења људи у стање испод нивоа егзистенцијалне oдрживости у дужем периоду времена, потхрањености, ендемских болести, тешких психолошких стања и биолошког рата који се водио у различитим формама.

Порицање геноцида над Индијанцима је огромно. После минимизирања броја урођеничке популације у Америци у време њеног освајања, један од најчешћих облика порицања геноцида над урођеницима у Северној Америци одвија се у домену оног што се реферише као „фактор болести“. Стандардне историје којима је изложена студентска популација, износе тезу да су „микробна оружја“ за која урођеници „нису имали довољно антитела“ без намере и жеље уведена у популацију, почевши са конквистадорима и убрзо су постала узрок масовних епидемија. У овим уџбеницима можете прочитати да је огроман број урођеничке популације убрзано умирао од контакта са болестима Европљана – попут малих богиња, тифуса, дифтерије, заушака, великих богиња, различитих типова куге и грознице. Консеквентно, урођеничка популација у Мексику, „драматично се смањила“ – за око 90 % током педесет година након Кортесовог освајања“, како пише у овим уџбеницима. Сама Кортесова армија, изгледа, није ништа имала са тим.

Наравно, има извесне истине у томе да је уношење патогена на „девичанско тле“, на коме су до тада били неприсутни тако да урођенички народи нису развили имунитет, играло значајну улогу у размерама и ефектима епидемија, али нема никакве сумње да су у циљу истребљења индијанске популације коришћена средства биолошког рата.

* Постоје ли поуздани докази да су Енглези користили биолошки рат као метод за истребљење индијанске популације?

– Епидемије у Северној Америци избијале су у перманентним таласима и неколико пандемија десетковало је урођеничку популацију, временски се „тајанствено“ поклапајући са периодима рата, или припремама освајача за прелазак на нову фазу уништења Индијанске популације.
Први догађај из кога се види да су коришћена средства биолошког рата, одиграо се 1636, када је погубљен капетан Џон Олдхам, официр и дипломата из колоније Масачусетс, кога су убили Нарагантсетси. Разлог је био тај што су веровали да их је Олдхам заразио вирусом великих богиња 1633, вероватно дарујући им заражене поклоне од којих је умрло 700 њихових људи као и њихови бројни савезници. Олдхам је био доведен пред савет Нарагантсетса на Блок Ајленду, суђено му је, и платио је цену.

Но, тек након 90 година од тада, током последњег од тзв. „Француских и Индијанских ратова“, појавио се поуздан доказ да је Енглеска користила биолошки рат у циљу истребљења Индијанске популације. 1763, трпећи губитке од француско-индијанског војног савеза на челу са Понтиаком, лорд Џефри Амхерст, главнокомандујући Енглеза написао је писмо свом надређеном, пуковнику Хенрију Букету, сугеришући мировне преговоре на којима се, како обичаји налажу у овим приликама, деле поклони. Амхерст у писму каже: “имамо два ћебета и марамицу у болници за велике богиње. Надам се да ће постићи жељени ефекат“.
Средином 19. века главни метод истребљивања Индијанаца био је намерно инфицирање кугом. Овај метод је постао опште место и више нису били потребни војни стручњаци, већ су га спроводили сами грађани под маском дератизације.

Једна од најгорих ескалација смрти услед болести, догодила се северно од Рио Гранде као резултат робовског радног система у шпанским мисијама у Флориди, Тексасу, Калифорнији, Аризони и Новом Мексику између 1690-1845. Мисије су предводили најпре Језуити а потом Францисканци и оне су наводно биле посвећене спиритуалном/моралном просветљењу кроз откровење „добробити рада“. У пракси, мисије су биле смртоносни млинови у којима су Индијанци обично одвођени масовно у војску, изгладњивани, излагани напорима и услед тога веома подложни болестима.
Далекосежнији од ефеката рада у језуитским мисијама, затварања и присилних маршева, били су ефекти систематског дислоцирања урођеничке популације и уништавања економске базе њиховог опстанка. То је започело од првог момента енглеске инвазије 1580. и непрекидно је ескалирало током периода од 200 година, да би кулминирало током 19. века. Последице ове свесне и намерне политике биле су избијање сваког појединачног „Индијанског рата“ вођеног на континенту, и чинило је есенцијални елемент стратегије свих евроамеричких војних кампања које су вођене против Северно америчких Индијанаца.

Модел је успостављен 1610. у колонији у Џејмстауну, ономе што ће касније постати Вирџинија. У овој колонији је артикулисана политика према Индијанцима, базирана на претпостављеном „праву на рат“ која је овластила Енглезе, као инхерентно „супериорна“ бића, да „нападну земљу и униште Индијанце… након чега ће уживати њихова култивисана поља и заузети њихова села која се налазе на најплоднијој земљи“. Та идеја ће касније бити преформулисана у амерички „Манифест судбине“ а код Хитлера у Lebensraumpolitik.

The First Anglo-Powhatan War (1609-13)

Обесправљени, обездомљени, изнурени непрекидним захтевима, малтретирани немилосрдно, изгладњивани и болестима десетковани чланови највеће Средње атлантске индијанске конфедерације – Паминкиси, Чикахоминиси, Наунсемонди, Рапаханокси, Паспахеси и неколико мањих племена, заједно Европљанима познати као „Царство Похатан“ – спали су на мање од 600 људи крајем 1600-их. Били су тако умртвљени, разуђени и разбијени, да више нису били народ, како је то усхићено записао један колониста. Примена ових тактика ратовања довела је донога што је названо „Велико осипање“ и потпуног уништења индијанског начина живота и претварања некада поносних, снажних и бројних народа у јадне приказе које су се селиле западно или северно у Канаду, како би избегли потпуни нестанак. Таква је била судбина народа Андроскогин (Androscoggin), Нориџвокс (Norridgewocks), Квирпи (Quiripi), Инквахогс (Inquahogs), Масачусетс (Masachusetts), Мохиканци (Mahicans), Абенакис (Abenakis) и многих других.
У сваком појединачном случају, уништавање индијанске економије било је предузимано са јасном намером као део владине политике, како би се постигло уништење циљане индијанске популације. Циљ је увек био да се изазове масовна смртност популације као целине.

* Рекла бих да Нови светски поредак неће поштедети Европљане и да ће они на крају и сами упасти у клопку свог експанзионистичког нагона без краја, који након територијалног експанзионизма, колонизације парчета неба које окружује Планету, има потребу да колонизује и само биће човека, како би га контролисао, трансформисао и на крају – уништио. И то је рекла бих, допрло до мозга Европљана, али они се не питају: зашто се то догађа. Но, шта је то у европској култури и природи што представља основу за континуирани геноцид?

– То је сушта истина, али нема одговора на ваше питање. Моје лично мишљење је да су се Европљани суштински и дубински одвојили од природног поретка и имају константну и неодољиву потребу да природу повређују и потчињавају. Вероватно, у неком смислу, катастрофални догађај у Медитерану могао је претходити настанку јудео-хришћанства, које је, ако размислите, написало на првој страни књиге Постања да је Бог одредио да је човек одвојен од природе, како би остварио доминацију над њом. Ту је спој. Али, одакле је то дошло?
То је имплицирало комплетно отуђење од природе: не одвајање, већ постављање изнад. Да би се доминирало, мора се поставити изнад како би подчињавали и повређивали и натерали друге да се покоравају вашој вољи. У питању је жеља да се рекреира природни поредак.

Урођенички народи широм света себе виде као интегрални део природног поретка. Они имају одговорност да одрже тај поредак. Посматрано из перспективе суштинске парадигме европског погледа, урођенике, будући да су интринсични део природног поретка, треба такође потчинити, повређивати и претворити у нешто корисно за њихову самодефинисану „супериорну“ културу. Идеја о расној, културној, интелектуалној „супериорности“, основ је за рационализацију ужаса који Европљаи производе по свету. Геноцид је имплицитан томе, као што је и екоцид имплицитан. И још више експлицитан.

Ако избаците природни поредак и људе који су део природног поретка – онда за последицу имате геноцид и екоцид и уколико сагледате њихову нераскидиву везу онда вам је јасно да се ради о омнициду – свеуништавајућем поретку. То је оно што се може догодити чак и онима који себе сматрају господарском расом, уколико их „елита“, која себе види као супериорних 1%, у неком тренутку почне да сматра невредним живљења. Методологија истребљења је иста, веома добро увежбана и дубоко укорењена у геноцидалном менталитету током веома дугог периода времена.

Биљана Ђоровић

———

(ГЕОПОЛИТИКА, јул 2015.)

——-

http://wp.me/p1Fuk8-Jlu

20. 07. 2015. ФБР аутор Биљана Ђоровић, приредила Биљана Диковић

***

*Јово Вукелић: Британци за истребљење Индијанаца користили и шпанске методе и холандске плаћенике