
Злочиначко бомбардовање, ратни злочин над цивилним становништвом: ЕКОЦИД И ГЕНОЦИД НАД НАРОДОМ СРБСКИМ И СРБИЈОМ 1999.
Обележавање двадесетогодишњице агрeсије НАТО-алијансе на СР Југославију 1999, сем осуде тога чина, била је прилика српским политичким аналитичарима, правницима и историографима, да подсете на разлоге због којих је ова агресија предузета. После 20 година готово свима је постало јасно да је она била велика грешка Запада. Сви су свесни да је баш она допринела да се пробуде три велика џина: Русија, Кина и Индија. Па ипак се није променило мишљење да главни разлог за агресију треба видети у тадашњем уверењу Запада, поготово Америке, да може безобзирно да остварује своје геостратешке интересе.
20 година од геноцидног бомбардовања чије ће страшне последице осећати далеко у будућност овог народа, повод су да се подсетимо и на неке велике интелектуалце из западних земаља које су учествовале у агресији, а они су упркос томе јасно осудили тај чин.
Прилика је и да подсетимо на једно тумачење повода за НАТО-агресију које се разликује од уобичајеног. Оно потиче од Петра Милосављевића, пензионисаног професора Филозофског факултета у Новом Саду. Ево, за илустрацију, једног пасуса из његове књиге Филологија и геополитика (2014), из текста Велики механизам:
„Са образовањем које имам, и са методом којим се служим, не могу да прихватим став да у једном делу Србије Тачи и Харадинај спроводе политику Била Клинтона и Мадлен Олбрајт. Чињенице које имам у виду, дају основа да се закључује супротно од мишљења развијеног у том смеру. Оне указују да има више упоришта став да Бил Клинтон и Мадлен Олбрајт спроводе политику Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Некада велика земља Америка (она која је стварно водила политику са глобалном одговорношћу према свету) била је ставила сепаратистички покрет Шиптара са Косова и Метохије на листу терористичких организација. Али Америка није одолела притисцима. Снаге које су овладале Великим механизмом ове земље учиниле су битну промену: она терористичка организација је преименована у ослободилачку, па је Велкики маханизам стао иза терористичке организације проглашавајући њен програм као позитиван.“ (186-187)
Не издвајамо ово име случајно. Године 2012. објављена је књига разговора са професором Милосављевићем Биљане Живковић под насловом О српском питању. У њој има равно двадесет поглавља о разним питањима које се тичу ове теме. Политикологија је само једна од области којом се овај професор бавио. Међу 40-ак његових књига највише је оних из области теорије књижевности, србистике, филозофије, историологије, белетристике. А да се не ради о безначајном аутору сведочи докоторска дисертација Слађане Алексић, професорке са Филозофског факултета у Kосовској Митровици Теоријско и методолошко дело Петра Милосављевића која је објављена 2018. То је ретка дисертација о неком живом српском научнику. Израз Велики мехнизам, са којим се срећемо у наведеном цитату помније је објашњен у његовом тексту Србистика и Велики механизам из књиге Српско питање и србистика (2007).
СРБИСТИКА И ВЕЛИКИ МЕХАНИЗАМ
Српско питање се током 20. века толико усложило да је постало један од најзамршенијих светских проблема. Срби као народ су се нашли у неприродном стању да, прогоњени, буду осуђивани за прогоне и, сатирани, буду оптуживани за геноцид. Та парадоксална ситуација намеће питање: ко су, шта су и какав су народ ти Срби? Одговор на то питање може да да наука која се зове србистика. Али та наука је била скоро цео један век спутана и потиснута од науке која се звала сербокроатистика и југославистика. Да би се србистика ослободила и да би поново заузела своје место које јој припада у славистици и у систему европске филологије, није довољно то само прокламовати и желети. Треба савладати силе зла које су и народ и научну дисциплину, која се тим народом бави, довели у незавидно стање. Те силе ће у овом раду бити осветљене у неколико тема а то су: а) Српски народ у свету без Бога, б) Српски народ у сусрету са великим механизмима; в) Српски народ у раљама хрватског лобија, г) Српски народ у перспективи обновљеног логоцентризма.
СРПСКИ НАРОД У СВЕТУ БЕЗ БОГА
За свет у којем живимо важи широко прихваћени став да је то свет без Бога. До те спознаје дошао је прво један махнити Ничеов јунак (1872), а затим и главни јунак његове књиге Тако је говорио Заратустра (1883). Ова објава смрти Бога, међутим, није одмах у свету била прихваћена, а поготово није одјекнула међу Србима. У балканским ратовима и у Првом светском рату команданти и командири поздрављали су војнике речима: „Помози Бог, јунаци!“. Следио би гласан одговор: „Бог ти помогао!“ С Богом и на Бога се све до Другог светског рата рачунало у свему. Краљ је владао „по милости Божјој“; пред Богом се венчавало, крштавало и сахрањивало. Бог је био присутан и у свакодневном животу. Православни верници и сад помињу Бога на почетку обеда или на почетку пута. На спавање и сада многи иду с молитвом и помињањем Божјег имена.
„Од данас нема Бога!“
Бог је за Србе умро тек у Другом светском рату, и то на победничкој партизанској страни. Тада су богоборци певали: „Носим капу са три рога, водим војску против Бога“. Један од бораца партизанског покрета, а аутентичан писац, Бранко Ћопић, на свој начин је представио смрт Бога у приповеци Обрачун с богом објављеној у збирци Доживљаји Николетине Бурсаћа (1956). Садржај те приповетке овако би се најкраће могао парафразирати:
„Мајко, од данас нема Бога!“
„Како, црни сине!“
„Тако, рекао је друг комесар.“
Према идеји о смрти Бога, коју је објавио Ниче, било је отпора већ међу његовим великим савременицима. „Ако нема Бога, све је дозвољено!“ тако је говорио Достојевски. Али је овај мислилац и у својој Русији привремено био побеђен и маргинализован. После Велике октобарске револуције у Русији све је некима било дозвољено. Све је, затим, било дозвољено некима и у комунистичкој Југославији. Како су Руси и Срби прошли у комунистичком периоду, познато је.
Реч Бог и у хришћанској религији, али и у филозофији, вишезначна је, нарочито када се схвати као Логос. Логос може да значи и Бог, али и поредак, и ред, и истину, и правду, и реч. И још много шта друго. Ако нема Бога, нема реда, нема логике, нема права, нема правде, нема морала, нема ни речи са стварним значењем. Ако нема Бога, дозвољено је да светом владају надљуди, а њима је дозвољено да раде шта хоће. Поготово то могу да раде комесари. Њима је историја почињала „од данас“.
Од данас, рекли су народни комесари, влада нова власт, па влада и нова правда, комунистичка. Нову власт чини олигархија, али она тврди да представља народну власт. Нова власт је успостављена уиме диктатуре пролетаријата, а назива се демократском. Онима који имају власти, а немају Бога изнад себе, све је дозвољено. Од доласка комуниста на власт у српском народу све се променило. Они који су били владајући постају потлачени. Многи од оних који су имали куће постали су бескућници.
Од Карађорђа и Милоша, бар у Србији, Србима се владало уиме српских националних интереса. Српски владари понашали су се у основи слично владарима других европских нација. Са доласком комуниста на власт, нови систем је владао противно интересима српског народа.
Од данас, објављује нова власт, власт Титова, у Југославији нема више само три народа: Срба, Хрвата и Словенаца. Од данас (тј. од 1945) има пет народа: поред она три, из српског корпуса се изузимају и проглашавају за народе Македонци и Црногорци.
Од данас, Срби и Хрвати се деле по вери. Па су православци Срби, а католици су Хрвати. Муслимани српског језика имају се сматрати као Неопредељени (неопредељени су између Срба и Хрвата).
Од данас, тј. од Новосадског договора (1954), српски језик се преименује у српскохрватски/хрватскосрпски. Ко не прихвата ову истину огрешује се о политику братства и јединства.
Од данас се књижевност дубровачких римокатолика има сматрати делом хрватске књижевности, а не српске, као што је било у ненародним режимима. Од данас се војвођански Буњевци имају сматрати делом хрватског народа.
Од данас, тј. од 1967. неопредељени муслимани имају се сматрати посебним народом, па се име овог народа има писати са великим М.
Од данас се у грб Југославије умеће још једна бакља, шеста. Не три, и не пет, него Југославија „од данас“ има шест народа.
И тако то иде док се Југославија сасвим не разбије. Комесар на челу Југославије Стипе Месић каже: „Ја сам свој задатак извршио. Југославије више нема!“ Онда се појаве нови комесари који кажу: Од данас више не постоји српскохрватски језик; постоје посебни српски и посебан хрватски језик. Тако је рекао комесар Туђман.
Од данас не постоје само српски и хрватски; постоје три језика (по абецедном реду): бошњачки, хрватски и српски. (Рекао комесар Холбрук). То је 2007. на чистом српском језику поновио комесар Иван Клајн.
Опет неки комесар проглашава: Од данас се као посебан термин уводи и црногорски језик. (Рекао комесар Јеврем).
Много шта се популацији која говори српским језиком десило са предзнаком „Од данас“. То је била последица оне страшне одлуке да „Од данас нема Бога“ која у преводу на други идејни систем значи: „Од данас је све дозвољено“.
Постоји битна разлика између „смрти“ Бога у Ничеовој мисли и у причи Бранка Ћопића. Смрт Бога се, у изјавама Ничеових јунака већ десила; она се, кроз њихова уста, само објављује. У причи Бранка Ћопића, Бог (Логос) укида се на основу речи (тј. по наређењу) Николетининог комесара.
Николетинин комесар, који је пренео наредбу, да „Од данас нема Бога“ један је од најнижих од комесара. Изнад тог комесара постоји још већи, па још већи, па још већи. Најзад постоји и највећи комесар. То је друг Јосип Броз Тито, који стоји на челу свих партизанских комесара. Друг Тито је ту власт стекао као један из колегијума комесара који чини Коминтерну. Над Коминтерном је још већи комесар: друг Стаљин.
Механизам по којем се делује у овом свету је познат. То је Велики механизам. Велики механизам је деловао најефикасније у два тоталитарна система: у стаљинистичком и у хитлеровском. Садашњу српску политичку ситуацију можемо сагледати у једном од тих тоталитатрних система: стаљинистичком – у његовој посебној варијанти, у титоизму.
СРПСКИ НАРОД У СУСРЕТУ СА ВЕЛИКИМ МЕХАНИЗМИМА
О Великом механизму
Израз и појам Велики механизам конситуисао се највише у књизи Јана Кота Шекспир наш савременик (у преводу на српски, Београд 1963). Његова књига настала је у време кад се у Пољској, преко неспорног Шекспира, настојало да проговори о тадашњој (стаљинистичкој) савремености. Овај чувени пољски шекспиролог посветио је цело поглавље Великом механизму који стоји иза крвавих смена енглеских владара. То поглавље носи име Краљеви. Оно се тиче историјских хроника које се зову: Краљ Џон, Краљ Ричард II, Хенри IV, Хенри V, Хенри VI, Ричард III, Хенри VIII. У основи Великог механизма је борба за енглески престо од краја 14. до краја 15. века. Краљеви се смењују, а Велики механизам остаје исти. „То је борба за круну, борба живих људи, који имају име, племство и оружану силу“, каже Кот (11). Најизразитији представник тог Великог механизма у борби за краљевски положај јесте Ричард III. О њему Кот овако сведочи:
Убијен је Хенри VI, убијен војвода од Кларенса, краљев брат, умро је Едвард IV. Једанаест дугих година сажео је Шекспир у прва два чина Ричарда III као у једној великој задушној недељи. Ту је само Ричард и степенице које га раздвајају од престола. Сваки од степеника је жив човек. Остала су још два сина умрлог краља. Они такође морају умрети. Шекспирова генијалност је очишћење историје од живописности, од анегдоте, готово од фабуле. То је историја без празних места. (21).
Та трагедија има „једну од највећих сцена које је написао Шекспир, и једну од највећих које су икад написане“ (46-47). То је сцена у којој Ричад леди Ану „доводи дотле да она, којој је убио мужа, оца, и свекра, добровољно пође у његову ложницу“ (47). На жалост, цела ова кратка а блистава анализа не може се овде кратко препричати. Наводим само место из Котовог текста, раздвојено прекидом, а које гласи:
То је тренутак прве Ричардове победе. Док је лагао, обмањивао, порицао злочин – признавао је постојање моралног поретка. Сад га је смрвио. Сами су на сцени. Али сами су не само на сцени. Сами су и у свету убистава, насиља, угњетавања и окрутности.
—
Већ у том тренутку леди Ана је изгубљена. Ричард јој је измакао тле испод ногу. Дакле, цео окрутни механизам, смрт најближих, убијање највеће господе у држави, борба за власт и круну – била је за њу и само за њу. Свет је лишен привидности, морални поредак је згажен, сад историја престаје да постоји. Постоји само жена, човек и море проливене крви.
Зашто је та сцена посебно значајна? Зато што осветљава начин функционисања Великог механизма. Леди Ана би се, сигурно, и по цену највеће жртве, одбранила од Ричарда у свом систему вредности. Али она не може да се брани у другом систему вредности, оном који је наметао Ричард III.
Тито је, у свом историјском тренутку, учинио нешто слично Ричарду Трећем. И он је успео да смрви поредак грађанског друштва, да од значајног дела својих поданика направи леди Ану. О томе сведочи и једна шекспировска сцена из његове биографије. На жалост, ту сцену не могу да цитирам. Њу сам непосредно доживео у некој давној телевизијској емисији. Књижевница Јара Рибникар, супруга Владимира Рибникара, директора Политике, причала је о томе како је у њеном дому 1941. боравио Јосип Броз Тито. Неко из њене породице почео је да говори о лешевима Срба који плове Савом. Друг Тито не прихвата да осуди оно што би било природно да се осуди у постојећем систему вредности. Он говори о политици братства и јединства коју ће његова Партија водити током предстојеће борбе. У систему те борбе, усташки злочини ће бити маргинализовани. Тито никад није отишао у Јасеновац да би злочине осудио. А најхрабрији синови српског народа, комунисти и партизани, постаће нешто као Титове конкубине. Пристаће, ради братства и јединства у Титовој интерпретацији, да изједначе профашистички усташки и антифашистички четнички покрет. Идеал његових следбеника био је: да се за њих може казати да су били „блиски сарадници“ или „саборци“ друга Тита.
„Јесмо ли људи или каплари?!“ сећам се да је у једном старом италијанском филму рекао популарни филмски комичар Тото Еспозито. У ситуацији у којој јесмо, исправније би звучало питање: „Јесмо ли људи или шрафови!?“ Сасвим јасно чији шрафови: шрафови у механизму Великог мајстора.
Шрафови, дошрафови, подшрафови Великог механизма иду дотле да онемогућавају било какав разговор о њему самом. На томе почива логос Великог механизма. Све је дозвољено, али непослушност није.
Како објаснити ову појаву? Велики механизам је темељно загадио српску сиву материју. У другој терминологији: упропастио је људима мозгове, обезљудио многа људска бића. Од људи је правио шрафове. Шрафови су морали да функционишу као преносници политичке воље „одозго до доље“, како је говорио творац југословенског (дакле и српског) Великог механизма, друг Тито.
Велики Механизам у представи Јана Кота делује као слепа и моћна сила зла. Онако како су се смењивали енглески краљеви, тако су се у Совјетском савезу смењивали Стаљинови доглавници. Сви су били у ситуацији да буду објекти Великог механизма. Треба, међутим, имати у виду да је Кот своју идеју о Великом механизму писао у време његове пуне стабилности. Али и да је тај Велики механизам, и у виду стаљинизма и у виду титоизма, доживео свој крај.
Расплет ове шекспировске драме на нашем тлу је познат. Од братства и јединства није остало ништа. Само десет година после Титове смрти средишњи део Југославије претворио се у ратну кланицу. Један од Титових првобораца, Танасије Младеновић, негде почетком 90-тих, покајнички је и јавно признао: „Ми српски комунисти нисмо субјективно издали свој народ. Али смо то учинили објективно.“
Велики механизам као контролисана сила
Појам Великог механизма Јана Кота имао је у виду само једну страну комунизма и стаљинизма: његову спољашњу страну. Изнутра се Велики механизам може и другачије сагледати.
Главна снага Великог механизма у Совјетском савезу је Комунистичка партија. Она је имала и назив Комунистичка партија (бољшевика). Израз у заградама, бољшевици, има смисла само у односу на израз супротног значења: мењшевици. Бољшевици (бољшој= велики) и мењшевици (мењшиј = мањи) представљали су две оријентације међу комунистима у царској Русији.
Као младић, био сам у уобразиљи створио представу да је до поделе на бољшевике и мењшевике дошло на неком великом скупу комуниста царске Русије. Показало се да је моја представа била различита од онога што се десило у стварности. До поделе комуниста у царској Русији стварно је дошло на Другом конгресу Руске социјалдемократске партије који је одржан у Бриселу и Лондону 1903. године. На Конгресу је учествовало 12 делегата. У сукобу двеју фракција, око Лењина и Мартова, победила је Лењинова. За њу је гласало 7 делегата; то су били бољшевици. За фракцију Мартова гласало је 5 делегата. То су били мењшевици. Она два гласа одлучила су о стратегији Партије, тј. у чијим ће рукама бити Велики механизам.
На сукоб бољшевика и мењшевика на овом Конгресу још се може гледати као на сукоб двеју концепција. У каснијој историји ове Партије на те сукобе треба више гледати као на сукобе кланова око тога ко ће у Партији имати власт. Кад је умро Лењин, дошло је до борбе између два клана: оног око Стаљина и оног око Троцког. Кад је умро Стаљин, опет је дошло до борбе између кланова око тога ко ће држати Комунистичку партију Совјетског савеза у својим рукама. У тој борби је победио је клан око Хрушчова; затим је клан око Брежњева сменио Хрушчова. Све до рушења комунизма у Совјетском савезу борили су се кланови око тога ко ће у својим рукама држати Велики механизам.
Историјска улога Јосипа Броза Тита не може се у пуном смислу схватити мимо те велике комунистичке приче о борби кланова (фракција) око тога ко ће у својим рукама држати Велики механизам (тј. Партију). И међу југословенским комунистима који су између два светска рата деловали у Совјетском савезу било је борби фракција (у другој терминологији: кланова). Једну од фракција је представљао Јосип Броз, чије је тада илегалнио име било Валтер. Он је у Комунистичкој партији Југославије представљао хрватско-словеначку фракцију. Ликвидирао је, на најгрубљи и најперфиднији начин, стаљинистичким методама, све своје конкуренте, док Партију није добио у своје руке. Од тада, па надаље, све до његове смрти, он ће задржати овај Велики механизам у својим рукама.
СРПСКИ НАРОД У РАЉАМА ХРВАТСКОГ ЛОБИЈА
Кланови и лобији
Израз клан је пореклом келтски. Значи „братство чији су чланови веровали да воде порекло од једног оснивача“ (по Вујаклији). У том смислу је овај израз, рецимо, био употребљаван у новије време, кад се помињао Клан Кенедијевих. Али израз клан има и друго, шире значење: означава „групу људи везаних заједничким интересима“. Таквих кланова било је свуда: у политичким организацијама, посебно у комунистичким партијама, у удружењима књижевника, архитеката, ликовних уметника итд., дакле свуда тамо где се могу наћи заједнички интереси који могу да повежу већи број људи. У области књижевности, на пример, већ од 50-тих година 20. века, говорило се у Србији о деловању клана реалиста и клана модерниста. Та два клана имали су различите и групне и естстеске интересе. Њихова међусобна борба није угрожавала интересе српског нити других народа. Угрожавала је или фаворизовала само нечије групне или личне интересе. Надам се да овакво деловање кланова није нека српска или србијанска специфичност.
Израз лоби се код нас често употребљава у значењу клан. Понекад се употребљава и кад се мисли на обавештајне службе. У употреби тих израза треба правити разграничења.
Израз лоби не постоји у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза. Вероватно се то десило зато што у време када се овај Лексикон појавио (1937, али и кад га је Вујаклија редиговао: 1954) за тим изразом није било потребе. У савременом лексикону страних речи Љубе Мићуновића (1988) тај израз се већ налази. Налази се и у обимним лексиконима страних речи и израза Радомира Јовановића (2006) и Ивана Клајна и Милана Шипке (2006).
Израз лоби се, од разбијања Југославије, веома често среће у медијима. Срби су из медија могли да сазнају да им судбину одређују моћни лобији у Европи и Америци. Могли су да сазнају да Шиптари у Америчком конгресу имају моћан лоби, а да Срби такав лоби немају ни у САД, ни другде. Срби су, и приликом разбијања Југославије, били губитници. Један од разлога јесте у томе што нису на значајним местима имали своје лобисте.
Реч лоби (lobby) је енглеска. У том језику она има више значења. За нас је најважније оно које посао лобирaња представља као нешто што се обавља у предворјима парламента. Он, дакле, означава онај вид припремања одлука које се формално доносе на кључним местима. To значење разоткрива истину да посао доношења одлука има два чина: један који се одвија у предворјима парламента; и други који се одвија у завршници, у самом парламенту.
Као што смо израз клан везивали за комунистичка друштва, израз лоби везујемо за такозвана демократска друштва. Лобирања у Америци су позната, регистрована и јавна. Оно што у деловањима лобија није јавно, јесте њихова повезаност са обавештајним службама. А то значи да се јавно деловање лобија може припремати и тајним каналима и средстима.
Изузетно неповољна ситуација у којој су се Срби нашли приликом разбијања Југославије, показао је да се српске тзв. елите не сналазе ни у разумевању деловања лобија, ни у разумевању деловања обавештајних служби.
Деловање хрватских лобија
Обраћање пажње на деловање кланова, лобија и обавештајних служби, може донекле да објасни српску ситуацију у поститовском и постјугословенском периоду. Југословенска држава је разбијена тачно по шавовима који су пројектовани на АВНОЈ-у. Тада пројектоване републике постале су самосталне државе. Нестали су са сцене стубови режима: Комунистичка партија и Југословенска армија. Уместо једнопартијског система успостављен је вишестраначки. Уместо модела друштвене својине успостављен је модел приватне својине. Све се променило.
Тита одавно више нема и нема његове Југославије. Не би, према томе, требало да има ни Великог механизма. Али има убедљивих доказа да Велики механизам стварно и није нестао из српског друштва. Тачније: има доказа да је она иста сила, која је контролисала српске националне институције, образовни систем, медије, и даље несмањено присутна. Срби се нису ишчупали из титовских раља.
Велики механизам сигурно више није могао да опстане у облику у којем је био успостављен у Титово време. А то значи да није могао да опстане као полицијски систем који је био стварни стуб Титове Југославије. Али је могао да се трансформише у појаву која је карактеристична за савремени свет. Велики механизам опстојава у српском друштву као организован хрватски лоби.
Као историчар српске културе не могу компетентно да говорим о тајним службама на тлу Србије. Али могу са великом мером упућености да говорим о ономе што се збива на тлу националних наука. У тој области драстичне промене десиле су се 1945. са доласком комуниста на власт. Са одласком комуниста са власти и разбијањем Југославије никакве битније промене нису се десиле ни у САНУ, ни у Матици, ни у СКЗ, ни на универзитетима. У пуном смислу управо у тим институцијама наставила је да влада парадигма сербокроатистике, која је завладала тек у Титово време. А то је парадигма која је српски народ довела до стања у којем се данас налази.
Та парадигма има и своје конкретне носиоце, које је требало идентификовати. Ја сам то и учинио у тексту За истину о Шафарику (прештампан у књизи Идеје југословенства и српска мисао, 2007). Тамо сам употребио кључне речи: хрватски лоби у српским националним институцијама. Показао сам да иза накарадног издања Историје српске књижевности П. Ј. Шафарика (2004) не стоји ни научни ни српски национални интерес, већ стоји хрватски лоби, инсталиран у Матици српској, у Вуковој задужбини и у Заводу за уџбенике и наставна средства. То је онај лоби који не преза ни од фалсификата да би постигао своје циљеве. Тешко стање у српском образовном систему, у медијима, у политици – једноставно не можемо да схватимо док не обратимо пажњу на деловање хрватских лобија у Србији.
Хрватски лоби у Србији – тако нешто, у обимнијем броју, није могло да постоји у предтитовско (предкомунистичко) време. Али је од 1945. цела Титова Југославија била је подређена хрватским националним интересима. У тој тоталитарној држави неким снагама све је било могуће. Тако је, према мојим истраживањима, учињено да Матица српска постане „продужена рука хрватске филологије“, а САНУ „огранак ЈАЗУ“ (данас ХАЗУ), односно да образовни систем у Србији постане продужена рука образовног система пројектованог за Србе из Загреба.
Сва трагичност српске ситуације са краја 20. и почетка 21. века може се схватити ако се обрати пажња на ове чињенице. Хрватски лоби (заједно са шиптарским лобијем) већ дуги низ година има велики утицај и на Вашингтон, и на Берлин, и на друге делове света који себе именује међународном заједницом. Кад се има у виду да хрватски лоби држи и српске националне институције, то значи да су Срби опкољени споља а подривени изнутра. Не треба одбацити ни претпоставке да хрватски лоби држи у власти и српске обавештајне службе. А да су те службе у туђим рукама доказ је несметано деловање хрватског лобија у Србији и у међународној заједници. Било би посве другачије да српске обавештајне службе нису под контролом хрватских лобија.
Наивно је мислити да је хрватски лоби могао да има утицаја у свету (нпр. у Вашингтону) а да није могао да има утицаја у Србији и другим српским земљама. Трагично је по Србе, као целину, што ни до данас нису схватили улогу тога лобија.
Хрватски лоби и србофобија
У годинама разбијања Југославије Срби су се суочили са једном новом појавом: са србофобијом. Србофобичан однос према Србима нису доскора имали ни Американци, ни Енглези, ни Французи, јер су били савезници Србима у два светска рата. Такав однос нису имали чак ни Немци који су у оба светска рата били на другој страни од Срба. Садашњи Немци су се помирили са својим дојучерашњим противницима: Американцима, Енглезима, Французима, Русима, Пољацма, Чесима; природно је очекивати да би се могли помирити и са Србима.
Објашњење за раширену појаву србофобије може се наћи у деловању антисрпских сила из најближег окружења. Хрвати и Шиптари нису моћни народи. Али су успели да створе моћне лобије. А то значи да преко својих лобија управљају моћним земљама. Другим речима, да се према тим земљама односе као према Великим механизмима које треба ставити под своју контролу.
Научени смо да мислимо о томе да су мале земље и мали народи играчке у рукама великих народа и земаља; да служе за поткусуривање њихових интереса. Ствари су у стварности стоје другачије. Велике земље и велики народи стављене су под контролу малих земаља и малобројних народа. То је релативно нова појава са којом се садашњи свет суочава. Као што кланови могу да контролишу велике механизме, тако и лобији могу да контролишу велике земље, да им наметну своју политику. Силе зла створиле су Велики механизам у виду србофобије. Са болешћу србофобије која их је захватила, и велике земље, као што су Америка и европске земље, постале су средство у туђим рукама.
Зато је важно да се нађе стварни разлог за србофобију. А то значи да се нађе одговор на питање: Ко на свету има мотив да докрајчи Србе као народ?
Стварни мотив да се Срби искорене има само један народ: Хрвати. Релативно је лако објаснити и зашто. Хрватски филолози и идеолози су учинили нешто што се у свету не чини. Напустили су свој хрватски језик, узели за књижевни језик српски и прогласили га за хрватски. Крајни вид те стратегије испољио је Анте Старчевић, „отац хрватске нације“. Он је тврдио да Срби као народ не постоје, тј. да су и Срби у ствари Хрвати. Тврдио је и да не постоји српски језик већ да је то хрватски језик. На другачије називе српског језика (илирски, српскохрватски, хрватски или српски итд) отуда треба гледати само као на тактичке варијанте замисли да се Србима по сваку цену одузме језик и идентитет. Од Старчевићевих нису били стратешки другачији циљеви ни Штросмајера, ни Јагића, ни Крлеже. Тактика хрватских идеолога се мењала током историје зависно од односа снага, али се стратегија није мењала. Хрвати се, у својој србофобији, неће смирити докле год буде и српског народа и српског језика. Тражиће савезнике по целом свету да Србе избришу: да би прикрили злочин геноцида пре свега над српским језиком.
Феномен хрватског лобија није локалног значаја. Он се на негативан начин уплео у судбину савременог света. То се може показати на једном посебном примеру. Ради задовољења посебних хрватских интереса, моћна Аустрија (касније Аустро-Угарска) још у првој половини 19. века учествовала је у подухвату преотимања од Срба и њиховог језика и њиховог народа за рачун Хрвата. Та држава непосредно је била умешана у идеју илирства и у идеју југословенства. Крајни резултат је по ту државу ипак био катастрофалан. Копајући јаму Србији, она је била разбијена. Зашто се тако десило, одговор се може наћи у мисли Хегела који гласи: „Логос ради свој посао навелико“.
Код Хегела се може наћи и објашњење о ономе што се у последње време дешава на линији Европљани и Американци с једне стране, а Хрвати и Шиптари с друге. Објашњење је садржано у чувеној Хегеловој тези о односу господара и роба (Феноменологија духа, Београд, 1974:116-117 ). Аустрија је свог роба, Хрвате, хтела да употреби да би превентивно средила свог потенцијалног противника Србе. Али је, тачно по Хегелу, постала главни заробљеник Хрвата (роб хрватских нелегалних амбиција). А преко Аустријанаца то су постали и Немци, а затим и цела Западна Европа. Сада се цео Запад несувисло понаша, по правилу на своју штету, као роб нелегалних хрватских интереса, а затим и као роб нелегалних шиптарских интереса. Европски запад је погубио конце.
Најгоре је у тој болести србофобије прошла Америка. Амерички политичари и стратези хтели су да се послуже Хрватима и Шиптарима као средством да освоје Балкан за своје стратешке циљеве. И у томе су успели. Али су, по оној Хегеловој, постали средство и једних и других. Моћна Америка допустила је да буде реализатор шиптарско-хрватске политике (постала је средство својих средстава). После пирове победе на Балкану кренула је у процес глобализације (другим речима: кренула је са амбицијом да влада светом), па се заглавила у Ираку. Само је у једном тренутку била једина суперсила у свету. Али то је трајало кратко. Сада је јасно да више није ни једна од две суперсиле, него само једна од неколико суперсила. Од бомбардовања Србије почиње њена низбрдица. Амерички аналитичари још не схватају да је Косово највећи амерички пораз, и највећи пораз Запада. Нису се либили да се окрену против међународног права, и против темеља хришћанске цивилизације. На тај корак навели су их туђи лобији. Тужно је гледати како се представници ове велике силе понашају као инструменти туђих амбиција.
Хрватски лоби у српским националним институцијама
Питање о постојању хрватског лобија у српским националним институцијама није отворено први пут у мом тексту За истину о Шафарику. У једном интервјуу, који је објављен са Павлом Ивићем у новосадском листу Индекс (1998, двоброј 19-20), постављено је овом академику питање: „Постоји ли хрватски лоби у САНУ?“ Следио је одговор: „Којешта. Нема Хрвата у САНУ, и зашто би ту било хрватског лобија. Чак, у нашој Академији , постоји нешто што би се могло звати „лоби српске националне политике“. Ту су главне личности академик В. Крестић, академик М. Екмеџић и ја“ (стр. 32). Моја сазнања о овој теми су посве другачија. Ја се уопште нисам питао да ли постоје они који се изјашњавају као Хрвати у САНУ. Питао сам се да ли у САНУ неко заступа ставове хрватске филологије. И добијао сам одговоре који су различити од Ивићевих. Сам Ивић је у лингвистици следбеник Јагићевих ставова; Екмеџић, са тезом о религији као вододелници нација на нашим просторима, настављач је Штросмајерових ставова, а Василије Крестић је по више пута истицаном признању следбеник Виктора Новака, великог амбасадора хрватске стратегије у Београду. Ако „српски лоби“ у САНУ наставља идеје хрватских првака, а не идеје српске филолошке традиције, то не може да буде добро. Нека организациона снага је очигледно учинила да ствари буду постављене како не треба. Онако како се чини у САНУ, тако је у Матици, тако је на српским универзитетима, тако је и у медијима. Све су то велики и утицајни системи. Они су делови оног Великог механизма који је остао из Титових времена. Тим системима се нека сила користи да раде у корист хрватских интереса. Ја сам ту силу идентификовао као хрватски лоби. Не искључујем могућност да је тај лоби контролисан од стране хрватске обавештајне службе. Али то је нешто што не могу да докажем. Такво доказивање, уосталом, и не спада у сферу мога интересовања. Превасходна сфера мог интересовања је филологија. Али када у тој научној дисциплини ствари не иду како треба, бар треба указати откуда ветар дува.
Већ има десет година откако је, на моју иницијативу, промовисан Покрет за обнову србистике (1997). И поред више десетина књига објављених на таласу овог Покрета, у Србији није дошло до оне најбитније промене: парадигма сербокроатистике није замењена парадигмом србистике. Другим речима, није се десило оно што би природно било да се деси. Није дошло до обнове српске филолошке традиције; српска филологија је и даље у раљама сербокроатистичких идеја. Испоставило се да у српским националним институцијама одлучујуће позиције имају људи који чине продужене руке туђих филолошких ставова. Док се њихово деловање не обелодани, тј. не стави под јавну контролу, не може ни да дође до жељеног преокрета.
Српски политичари разних оријентација успели су, у критичном тренутку око решавања питања статуса Косова и Метохије, да схвате да треба бранити целовитост Србије. Ослонили су се при томе највише на логос међународног права. Али нису успели да схвате да пре свега треба бранити целовитост и идентитет српског језика и српске књижевности, онако како чине сви други европски народи. Већина ових политичара се јавно опредељује за примену европских стандарда код нас. Па ипак показују да неће ни да знају за тако нешто као што је Покрет за обнову србистике који у пракси спроводи њихове јавне прокламације. Тако се дешава да у конкретној политици и они спроводе ставове хрватског лобија.
Последње две деценије су показале да српско питање није локално питање. Оно се више и не може решавати као локално, јер је већ дуго на светској позорници. Постало је принципијелно питање, јер се непосредно или посредно тиче свих језика, народа и држава. Само се као принципијелно и европско и светско питање може решавати.
ОБНОВА ЛОГОЦЕНТРИЗМА
У једном тренутку и ја сам сам се укључио у решавање питања које се тичу савременог света. То је било у време бомбардовања СР Југославије 1999. године. У априлу те године на Универзитету у Новом Саду били су организовани протестни матинеи. Сваког дана, од 11 до 12 часова, по три говорника (наставник, сарадник или студет) могли су, у 15 минута, да кажу све што су мислили да у том тренутку треба рећи. Те скупове сам доживео као велики јавни час мог Универзитета.
Тема мог излагања била је Обнова логоцентризма. Ово излагање је, у писменом облику, објављено у Радовима Филозофског факултета на Палама (2003). После је, на основу тога синопсиса, настала цела књига под истим именом. Најављено је и њено објављивање. Ова књига, по карактеру филозофска, откривала је конзеквенце филозофије деконструкције логоцентризма, главне савремене филозофске оријентације Запада. Пред нашим очима деконструсани су (оборени или пољуљани) главни стубови света у којем живимо: идеја истине, идеја добра и идеја лепоте. Прво је деконструисана идеја истине у бесомучној медијској хајци против Срба, затим је порушено међународно право (у којем је уграђена идеја добра); најзад су разаране лепоте земље Србије: рушени су мостови, велелепне зграде, уништавани су и људи и природа. Све то је могло да се чини у свету без Бога (Логоса). А то значи у свету без поштовања правила, без реда; у свету пониженог и одгурнутог логоса. Главна теза мог излагања била је: да треба напустити правац постмодернистичке филозофије деконструкције и да логоцентрички свет треба обновити. На питање: да ли је требало следити Ничеа или Достојевског, мој одговор је: да треба следити Достојевског, великог писца и мислиоца чији је нејпоузданији тумач и настављач такође један српски великан: Јустин Поповић.
Обновити логоцентризам – то не значи само вратити логос у људски свет (вратити се Богу). То значи и обновити нарушене вредности.
(Из књиге Српско питање и србистика. Логос – Бачка Паланка и Логос – Ваљево, 2007)
————-
29.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
Категорије:Језик, АКТУЕЛНО, Бомбардовање, ДРУШТВО, Документи, Други пишу, Европа, ЗДРАВЉЕ-ЕКОЛОГИЈА, ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА, ИСТОРИЈА, КУЛТУРА, Медији- генератори јавног мњења, Мишљење, НАУКА И КУЛТУРА, Нато, Национално питање, Новости, ПОЛИТИКА, РЕГИОН, САД, СВЕТ, СРБИЈА, Страдање Срба, MAIL - RSS FEED
Коментари читалаца…