Злочиначко бомбардовање, ратни злочин над цивилним становништвом: ЕКОЦИД И ГЕНОЦИД НАД НАРОДОМ СРБСКИМ И СРБИЈОМ 1999.

Обележавање двадесетогодишњице агрeсије НАТО-алијансе на СР Југославију 1999, сем осуде тога чина, била је прилика српским политичким аналитичарима, правницима и историографима, да подсете на разлоге због којих је ова агресија предузета. После 20 година готово свима је постало јасно да је она била велика грешка Запада. Сви су свесни да је баш она допринела да се пробуде три велика џина: Русија, Кина и Индија. Па ипак се није променило мишљење да главни разлог за агресију треба видети у тадашњем уверењу Запада, поготово Америке, да може безобзирно да остварује своје геостратешке интересе.

20 година од геноцидног бомбардовања чије ће страшне последице осећати далеко у будућност овог народа, повод су да се подсетимо и на неке велике интелектуалце из западних земаља које су учествовале у агресији, а они су упркос томе јасно осудили тај чин.
Прилика је и да подсетимо на једно тумачење повода за НАТО-агресију које се разликује од уобичајеног. Оно потиче од Петра Милосављевића, пензионисаног професора Филозофског факултета у Новом Саду. Ево, за илустрацију, једног пасуса из његове књиге Филологија и геополитика (2014), из текста Велики механизам:

„Са образовањем које имам, и са методом којим се служим, не могу да прихватим став да у једном делу Србије Тачи и Харадинај спроводе политику Била Клинтона и Мадлен Олбрајт. Чињенице које имам у виду, дају основа да се закључује супротно од мишљења развијеног у том смеру. Оне указују да има више упоришта став да Бил Клинтон и Мадлен Олбрајт спроводе политику Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Некада велика земља Америка (она која је стварно водила политику са глобалном одговорношћу према свету) била је ставила сепаратистички покрет Шиптара са Косова и Метохије на листу терористичких организација. Али Америка није одолела притисцима. Снаге које су овладале Великим механизмом ове земље учиниле су битну промену: она терористичка организација је преименована у ослободилачку, па је Велкики маханизам стао иза терористичке организације проглашавајући њен програм као позитиван.“ (186-187)

Не издвајамо ово име случајно. Године 2012. објављена је књига разговора са професором Милосављевићем Биљане Живковић под насловом О српском питању. У њој има равно двадесет поглавља о разним питањима које се тичу ове теме. Политикологија  је само једна од области којом се овај професор бавио. Међу 40-ак његових књига највише је оних из области теорије књижевности, србистике, филозофије, историологије, белетристике. А да се не ради о безначајном аутору сведочи докоторска дисертација Слађане Алексић, професорке са Филозофског факултета у Kосовској Митровици Теоријско и методолошко дело Петра Милосављевића која је објављена 2018. То је ретка дисертација о неком живом српском научнику. Израз Велики мехнизам, са којим се срећемо у наведеном цитату помније је објашњен у његовом тексту Србистика и Велики механизам из књиге Српско питање и србистика (2007).

СР­БИ­СТИ­КА И ВЕ­ЛИ­КИ МЕ­ХА­НИ­ЗАМ

Срп­ско пи­та­ње се то­ком 20. ве­ка то­ли­ко усло­жи­ло да је по­ста­ло је­дан од нај­за­мр­ше­ни­јих свет­ских про­бле­ма. Ср­би као на­род су се на­шли у не­при­род­ном ста­њу да, про­го­ње­ни, бу­ду осу­ђи­ва­ни за про­го­не и, са­ти­ра­ни, бу­ду оп­ту­жи­ва­ни за ге­но­цид. Та па­ра­док­сал­на си­ту­а­ци­ја на­ме­ће пи­та­ње: ко су, шта су и ка­кав су на­род ти Ср­би? Од­го­вор на то пи­та­ње мо­же да да на­у­ка ко­ја се зо­ве ср­би­сти­ка. Али та на­у­ка је би­ла ско­ро цео је­дан век спу­та­на и по­ти­сну­та од на­у­ке ко­ја се зва­ла сер­бо­кро­а­ти­сти­ка и ју­го­сла­ви­сти­ка. Да би се ср­би­сти­ка осло­бо­ди­ла и да би по­но­во за­у­зе­ла сво­је ме­сто ко­је јој при­па­да у сла­ви­сти­ци и у си­сте­му европ­ске фи­ло­ло­ги­је, ни­је до­вољ­но то са­мо про­кла­мо­ва­ти и же­ле­ти. Тре­ба са­вла­да­ти си­ле зла ко­је су и на­род и на­уч­ну ди­сци­пли­ну, ко­ја се тим на­ро­дом ба­ви, до­ве­ли у не­за­вид­но ста­ње. Те си­ле ће у овом ра­ду би­ти осве­тље­не у не­ко­ли­ко те­ма а то су: а) Срп­ски на­род у све­ту без Бо­га, б) Срп­ски на­род у су­сре­ту са ве­ли­ким ме­ха­ни­змима; в) Срп­ски на­род у ра­ља­ма хр­ват­ског ло­би­ја, г) Срп­ски на­род у пер­спек­ти­ви об­но­вље­ног ло­го­цен­три­зма.

СРП­СКИ НА­РОД У СВЕ­ТУ БЕЗ БО­ГА

За свет у ко­јем жи­ви­мо ва­жи ши­ро­ко при­хва­ће­ни став да је то свет без Бо­га. До те спо­зна­је до­шао је пр­во је­дан мах­ни­­ти Ни­че­ов ју­нак (1872), а за­тим и глав­ни ју­нак ње­го­ве књи­ге Та­ко је го­во­рио За­ра­ту­стра (1883). Ова об­ја­ва смр­ти Бо­га, ме­ђу­тим, ни­је од­мах у све­ту би­ла при­хва­ће­на, а по­го­то­во ни­је од­јек­ну­ла ме­ђу Ср­би­ма. У бал­кан­ским ра­то­ви­ма и у Пр­вом свет­ском ра­ту ко­ман­дан­ти и ко­ман­ди­ри по­здра­вља­ли су вој­ни­ке ре­чи­ма: „По­мо­зи Бог, ју­на­ци!“. Сле­дио би гла­сан од­го­вор: „Бог ти по­мо­гао!“ С Бо­гом и на Бо­га се све до Дру­гог свет­ског ра­та ра­чу­на­ло у све­му. Краљ је вла­дао „по ми­ло­сти Бож­јој“; пред Бо­гом се вен­ча­ва­ло, кр­шта­ва­ло и са­хра­њи­ва­ло. Бог је био при­су­тан и у сва­ко­днев­ном жи­во­ту. Пра­во­слав­ни вер­ни­ци и сад по­ми­њу Бо­га на по­чет­ку обе­да или на по­чет­ку пу­та. На спа­ва­ње и са­да мно­ги иду с мо­ли­твом и по­ми­ња­њем Бож­јег име­на.

„Од да­нас не­ма Бо­га!“

Бог је за Ср­бе умро тек у Дру­гом свет­ском ра­ту, и то на по­бед­нич­кој пар­ти­зан­ској стра­ни. Та­да су бо­го­бор­ци пе­ва­ли: „Но­сим ка­пу са три ро­га, во­дим вој­ску про­тив Бо­га“. Је­дан од бо­ра­ца пар­ти­зан­ског по­кре­та, а аутен­ти­чан пи­сац, Бран­ко Ћо­пић, на свој на­чин је пред­ста­вио смрт Бо­га у при­по­ве­ци Об­ра­чун с бо­гом об­ја­вље­ној у збир­ци До­жи­вља­ји Ни­ко­ле­ти­не Бур­са­ћа (1956). Са­др­жај те при­по­вет­ке ова­ко би се нај­кра­ће мо­гао па­ра­фра­зи­ра­ти:

„Мај­ко, од да­нас не­ма Бо­га!“

„Ка­ко, цр­ни си­не!“

„Та­ко, ре­као је друг ко­ме­сар.“

Пре­ма иде­ји о смр­ти Бо­га, ко­ју је об­ја­вио Ни­че, би­ло је от­по­ра већ ме­ђу ње­го­вим ве­ли­ким са­вре­ме­ни­ци­ма. „Ако не­ма Бо­га, све је до­зво­ље­но!“ та­ко је го­во­рио До­сто­јев­ски. Али је овај ми­сли­лац и у сво­јој Ру­си­ји при­вре­ме­но био по­бе­ђен и мар­ги­на­ли­зо­ван. По­сле Ве­ли­ке ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је у Ру­си­ји све је некима би­ло до­зво­ље­но. Све је, за­тим, би­ло до­зво­ље­но некима и у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји. Ка­ко су Ру­си и Ср­би про­шли у ко­му­ни­стич­ком пе­ри­о­ду, по­зна­то је.

Реч Бог и у хри­шћан­ској ре­ли­ги­ји, али и у фи­ло­зо­фи­ји, ви­ше­знач­на је, на­ро­чи­то ка­да се схва­ти као Ло­гос. Ло­гос мо­же да зна­чи и Бог, али и по­ре­дак, и ред, и исти­ну, и прав­ду, и реч. И још мно­го шта дру­го. Ако не­ма Бо­га, не­ма ре­да, не­ма ло­ги­ке, не­ма пра­ва, не­ма прав­де, не­ма мо­ра­ла, не­ма ни ре­чи са ствар­ним зна­че­њем. Ако не­ма Бо­га, до­зво­ље­но је да све­том вла­да­ју над­љу­ди, а њи­ма је до­зво­ље­но да ра­де шта хо­ће. По­го­то­во то мо­гу да ра­де ко­ме­са­ри. Њи­ма је исто­ри­ја по­чи­ња­ла „од да­нас“.

Од да­нас, ре­кли су на­род­ни ко­ме­са­ри, вла­да но­ва власт, па вла­да и но­ва прав­да, ко­му­ни­стич­ка. Но­ву власт чи­ни оли­гар­хи­ја, али она твр­ди да пред­ста­вља на­род­ну власт. Но­ва власт је ус­по­ста­вље­на уиме дик­та­ту­ре про­ле­та­ри­ја­та, а на­зи­ва се де­мо­крат­ском. Они­ма ко­ји има­ју вла­сти, а не­ма­ју Бо­га из­над се­бе, све је до­зво­ље­но. Од до­ла­ска ко­му­ни­ста на власт у срп­ском на­ро­ду све се про­ме­ни­ло. Они ко­ји су би­ли вла­да­ју­ћи по­ста­ју по­тла­че­ни. Мно­ги од оних ко­ји су има­ли ку­ће по­ста­ли су бес­кућ­ни­ци.

Од Ка­ра­ђор­ђа и Ми­ло­ша, бар у Ср­би­ји, Ср­би­ма се вла­да­ло уиме срп­ских на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са. Срп­ски вла­да­ри по­на­ша­ли су се у осно­ви слич­но вла­да­ри­ма дру­гих европ­ских на­ци­ја. Са до­ла­ском ко­му­ни­ста на власт, но­ви си­стем је вла­дао про­тив­но ин­те­ре­си­ма срп­ског на­ро­да.

Од да­нас, об­ја­вљу­је но­ва власт, власт Ти­то­ва, у Ју­го­сла­ви­ји не­ма ви­ше са­мо три на­ро­да: Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. Од да­нас (тј. од 1945) има пет на­ро­да: по­ред она три, из срп­ског кор­пу­са се из­у­зи­ма­ју и про­гла­ша­ва­ју за на­ро­де Ма­ке­дон­ци и Цр­но­гор­ци.

Од да­нас, Ср­би и Хр­ва­ти се де­ле по ве­ри. Па су пра­во­слав­ци Ср­би, а ка­то­ли­ци су Хр­ва­ти. Му­сли­ма­ни срп­ског је­зи­ка има­ју се сма­тра­ти као Нео­пре­де­ље­ни (нео­пре­де­ље­ни су из­ме­ђу Ср­ба и Хр­ва­та).

Од да­нас, тј. од Но­во­сад­ског до­го­во­ра (1954), срп­ски је­зик се пре­и­ме­ну­је у срп­ско­хр­ват­ски/хр­ват­ско­срп­ски. Ко не при­хва­та ову исти­ну огре­шу­је се о по­лити­ку брат­ства и је­дин­ства.

Од да­нас се књи­жев­ност ду­бро­вач­ких ри­мо­ка­то­ли­ка има сма­тра­ти де­лом хр­ват­ске књи­жев­но­сти, а не срп­ске, као што је би­ло у не­на­род­ним ре­жи­ми­ма. Од да­нас се вој­во­ђан­ски Бу­њев­ци има­ју сма­тра­ти де­лом хр­ват­ског на­ро­да.

Од да­нас, тј. од 1967. нео­пре­де­ље­ни му­сли­ма­ни има­ју се сма­тра­ти по­себ­ним на­ро­дом, па се име овог на­ро­да има пи­са­ти са ве­ли­ким М.

Од да­нас се у грб Ју­го­сла­ви­је уме­ће још јед­на ба­кља, ше­ста. Не три, и не пет, не­го Ју­го­сла­ви­ја „од да­нас“ има шест на­ро­да.

И та­ко то иде док се Ју­го­сла­ви­ја са­свим не раз­би­је. Ко­ме­сар на че­лу Ју­го­сла­ви­је Сти­пе Ме­сић ка­же: „Ја сам свој за­да­так из­вр­шио. Ју­го­сла­ви­је ви­ше не­ма!“ Он­да се по­ја­ве но­ви ко­ме­са­ри ко­ји ка­жу: Од да­нас ви­ше не по­сто­ји срп­ско­хр­ват­ски је­зик; по­сто­је по­себ­ни срп­ски и по­се­бан хр­ват­ски је­зик. Та­ко је ре­као ко­ме­сар Туђ­ман.

Од да­нас не по­сто­је са­мо срп­ски и хр­ват­ски; по­сто­је три је­зи­ка (по абе­цед­ном ре­ду): бо­шњач­ки, хр­ват­ски и срп­ски. (Ре­као ко­ме­сар Хол­брук). То је 2007. на чи­стом срп­ском је­зи­ку по­но­вио ко­ме­сар Иван Клајн.

Опет не­ки ко­ме­сар про­гла­ша­ва: Од да­нас се као по­се­бан тер­мин уво­ди и цр­но­гор­ски је­зик. (Ре­као ко­ме­сар Је­врем).

Мно­го шта се по­пу­ла­ци­ји ко­ја го­во­ри срп­ским је­зи­ком де­си­ло са пред­зна­ком „Од да­нас“. То је би­ла по­сле­ди­ца оне стра­шне од­лу­ке да „Од да­нас не­ма Бо­га“ ко­ја у пре­во­ду на дру­ги идеј­ни си­стем зна­чи: „Од да­нас је све до­зво­ље­но“.

По­сто­ји бит­на раз­ли­ка из­ме­ђу „смр­ти“ Бо­га у Ни­че­о­вој ми­сли и у при­чи Бран­ка Ћо­пи­ћа. Смрт Бо­га се, у из­ја­ва­ма Ни­че­о­вих ју­на­ка већ де­си­ла; она се, кроз њи­хо­ва уста, са­мо об­ја­вљу­је. У при­чи Бран­ка Ћо­пи­ћа, Бог (Ло­гос) уки­да се на осно­ву ре­чи (тј. по на­ре­ђе­њу) Ни­ко­ле­тини­ног ко­ме­са­ра.

Ни­ко­ле­тинин ко­ме­сар, ко­ји је пре­нео на­ред­бу, да „Од да­нас не­ма Бо­га“ је­дан је од нај­ни­жих од ко­ме­са­ра. Из­над тог ко­ме­са­ра по­сто­ји још ве­ћи, па још ве­ћи, па још ве­ћи. Нај­зад по­сто­ји и нај­ве­ћи ко­ме­сар. То је друг Јо­сип Броз Ти­то, ко­ји сто­ји на че­лу свих пар­ти­зан­ских ко­ме­са­ра. Друг Ти­то је ту власт сте­као као је­дан из ко­ле­ги­ју­ма ко­ме­са­ра ко­ји чи­ни Ко­мин­тер­ну. Над Ко­мин­тер­ном је још ве­ћи ко­ме­сар: друг Ста­љин.

Ме­ха­ни­зам по ко­јем се де­лу­је у овом све­ту је по­знат. То је Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам. Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам је де­ло­вао нај­е­фи­ка­сни­је у два то­та­ли­тар­на си­сте­ма: у ста­љи­ни­стич­ком и у хи­тле­ров­ском. Са­да­шњу срп­ску по­ли­тич­ку си­ту­а­ци­ју мо­же­мо са­гле­да­ти у јед­ном од тих то­та­ли­та­тр­них си­сте­ма: ста­љи­ни­стич­ком – у ње­го­вој по­себ­ној ва­ри­јан­ти, у ти­то­и­зму.

СРП­СКИ НА­РОД У СУ­СРЕ­ТУ СА ВЕ­ЛИ­КИМ МЕ­ХА­НИ­ЗМИ­МА

О Ве­ли­ком ме­ха­ни­зму

Из­раз и по­јам Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам кон­си­ту­и­сао се нај­ви­ше у књи­зи Ја­на Ко­та Шек­спир наш са­вре­ме­ник (у пре­во­ду на срп­ски, Бе­о­град 1963). Ње­го­ва књи­га на­ста­ла је у вре­ме кад се у Пољ­ској, пре­ко не­спор­ног Шек­спи­ра, на­сто­ја­ло да про­го­во­ри о та­да­шњој (ста­љи­ни­стич­кој) са­вре­ме­но­сти. Овај чу­ве­ни пољ­ски шек­спи­ро­лог по­све­тио је це­ло по­гла­вље Ве­ли­ком ме­ха­ни­зму ко­ји сто­ји иза кр­ва­вих сме­на ен­гле­ских вла­да­ра. То по­гла­вље но­си име Кра­ље­ви. Оно се ти­че исто­риј­ских хро­ни­ка ко­је се зо­ву: Краљ Џон, Краљ Ри­чард II, Хен­ри IV, Хен­ри V, Хен­ри VI, Ри­чард III, Хен­ри VI­II. У осно­ви Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма је бор­ба за ен­гле­ски пре­сто од кра­ја 14. до кра­ја 15. ве­ка. Кра­ље­ви се сме­њу­ју, а Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам оста­је исти. „То је бор­ба за кру­ну, бор­ба жи­вих љу­ди, ко­ји има­ју име, плем­ство и ору­жа­ну си­лу“, ка­же Кот (11). Нај­и­зра­зи­ти­ји пред­став­ник тог Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма у бор­би за кра­љев­ски по­ло­жај је­сте Ри­чард III. О ње­му Кот ова­ко све­до­чи:

Уби­јен је Хен­ри VI, уби­јен вој­во­да од Кла­рен­са, кра­љев брат, умро је Едвард IV. Је­да­на­ест ду­гих го­ди­на са­жео је Шек­спир у пр­ва два чи­на Ри­чар­да III као у јед­ној ве­ли­кој за­ду­шној не­де­љи. Ту је са­мо Ри­чард и сте­пе­ни­це ко­је га раз­два­ја­ју од пре­сто­ла. Сва­ки од сте­пе­ни­ка је жив чо­век. Оста­ла су још два си­на умр­лог кра­ља. Они та­ко­ђе мо­ра­ју умре­ти. Шек­спи­ро­ва ге­ни­јал­ност је очи­шће­ње исто­ри­је од жи­во­пи­сно­сти, од анег­до­те, го­то­во од фа­бу­ле. То је исто­ри­ја без пра­зних ме­ста. (21).

Та тра­ге­ди­ја има „јед­ну од нај­ве­ћих сце­на ко­је је на­пи­сао Шек­спир, и јед­ну од нај­ве­ћих ко­је су икад на­пи­са­не“ (46-47). То је сце­на у ко­јој Ри­чад ле­ди Ану „до­во­ди до­тле да она, ко­јој је убио му­жа, оца, и све­кра, до­бро­вољ­но по­ђе у ње­го­ву ло­жни­цу“ (47). На жа­лост, це­ла ова крат­ка а бли­ста­ва ана­ли­за не мо­же се ов­де крат­ко пре­при­ча­ти. На­во­дим са­мо ме­сто из Ко­то­вог тек­ста, раз­дво­је­но пре­ки­дом, а ко­је гла­си:

То је тре­ну­так пр­ве Ри­чар­до­ве по­бе­де. Док је ла­гао, об­ма­њи­вао, по­ри­цао зло­чин – при­зна­вао је по­сто­ја­ње мо­рал­ног по­рет­ка. Сад га је смр­вио. Са­ми су на сце­ни. Али са­ми су не са­мо на сце­ни. Са­ми су и у све­ту уби­ста­ва, на­си­ља, угње­та­ва­ња и окрут­но­сти.

—

Већ у том тре­нут­ку ле­ди Ана је из­гу­бље­на. Ри­чард јој је из­ма­као тле ис­под но­гу. Да­кле, цео окрут­ни ме­ха­ни­зам, смрт нај­бли­жих, уби­ја­ње нај­ве­ће го­спо­де у др­жа­ви, бор­ба за власт и кру­ну – би­ла је за њу и са­мо за њу. Свет је ли­шен при­вид­но­сти, мо­рал­ни по­ре­дак је зга­жен, сад исто­ри­ја пре­ста­је да по­сто­ји. По­сто­ји са­мо же­на, чо­век и мо­ре про­ли­ве­не кр­ви.

За­што је та сце­на по­себ­но зна­чај­на? За­то што осве­тља­ва на­чин функ­ци­о­ни­са­ња Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма. Ле­ди Ана би се, си­гур­но, и по це­ну нај­ве­ће жр­тве, од­бра­ни­ла од Ри­чар­да у свом си­сте­му вред­но­сти. Али она не мо­же да се бра­ни у дру­гом си­сте­му вред­но­сти, оном ко­ји је на­ме­тао Ри­чард III.

Ти­то је, у свом исто­риј­ском тре­нут­ку, учи­нио не­што слич­но Ри­чар­ду Тре­ћем. И он је ус­пео да смр­ви по­ре­дак гра­ђан­ског дру­штва, да од зна­чај­ног де­ла сво­јих по­да­ни­ка на­пра­ви ле­ди Ану. О то­ме све­до­чи и јед­на шек­спи­ров­ска сце­на из ње­го­ве би­о­гра­фи­је. На жа­лост, ту сце­ну не мо­гу да ци­ти­рам. Њу сам не­по­сред­но до­жи­вео у не­кој дав­ној те­ле­ви­зиј­ској еми­си­ји. Књи­жев­ни­ца Ја­ра Риб­ни­кар, су­пру­га Вла­ди­ми­ра Риб­ни­ка­ра, ди­рек­то­ра По­ли­ти­ке, при­ча­ла је о то­ме ка­ко је у ње­ном до­му 1941. бо­ра­вио Јо­сип Броз Ти­то. Не­ко из ње­не по­ро­ди­це по­чео је да го­во­ри о ле­ше­ви­ма Ср­ба ко­ји пло­ве Са­вом. Друг Ти­то не при­хва­та да осу­ди оно што би би­ло при­род­но да се осу­ди у по­сто­је­ћем си­сте­му вред­но­сти. Он го­во­ри о по­ли­ти­ци брат­ства и је­дин­ства ко­ју ће ње­го­ва Пар­ти­ја во­ди­ти то­ком пред­сто­је­ће бор­бе. У си­сте­му те бор­бе, уста­шки зло­чи­ни ће би­ти мар­ги­на­ли­зо­ва­ни. Ти­то ни­кад ни­је оти­шао у Ја­се­но­вац да би зло­чи­не осу­дио. А нај­хра­бри­ји си­но­ви срп­ског на­ро­да, ко­му­ни­сти и пар­ти­за­ни, по­ста­ће не­што као Ти­то­ве кон­ку­би­не. При­ста­ће, ра­ди брат­ства и је­дин­ства у Ти­то­вој ин­тер­пре­та­ци­ји, да из­јед­на­че про­фа­ши­стич­ки уста­шки и ан­ти­фа­ши­стич­ки чет­нич­ки по­крет. Иде­ал ње­го­вих след­бе­ни­ка био је: да се за њих мо­же ка­за­ти да су би­ли „бли­ски са­рад­ни­ци“ или „са­бор­ци“ дру­га Ти­та.

„Је­смо ли љу­ди или ка­пла­ри?!“ се­ћам се да је у јед­ном ста­ром ита­ли­јан­ском фил­му ре­као по­пу­лар­ни филм­ски ко­ми­чар То­то Еспо­зи­то. У си­ту­а­ци­ји у ко­јој је­смо, ис­прав­ни­је би зву­ча­ло пи­та­ње: „Је­смо ли љу­ди или шра­фо­ви!?“ Са­свим ја­сно чи­ји шра­фо­ви: шра­фо­ви у ме­ха­ни­зму Ве­ли­ког мај­сто­ра.

Шра­фо­ви, дош­ра­фо­ви, под­шра­фо­ви Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма иду до­тле да оне­мо­гу­ћа­ва­ју би­ло ка­кав раз­го­вор о ње­му са­мом. На то­ме по­чи­ва ло­гос Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма. Све је до­зво­ље­но, али не­по­слу­шност ни­је.

Ка­ко об­ја­сни­ти ову по­ја­ву? Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам је те­мељ­но за­га­дио срп­ску си­ву ма­те­ри­ју. У дру­гој тер­ми­но­ло­ги­ји: упро­па­стио је љу­ди­ма мо­зго­ве, обез­љу­дио мно­га људ­ска би­ћа. Од љу­ди је пра­вио шра­фо­ве. Шра­фо­ви су мо­ра­ли да функ­ци­о­ни­шу као пре­но­сни­ци по­ли­тич­ке во­ље „од­о­зго до до­ље“, ка­ко је го­во­рио тво­рац ју­го­сло­вен­ског (да­кле и срп­ског) Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма, друг Ти­то.

Ве­ли­ки Ме­ха­ни­зам у пред­ста­ви Ја­на Ко­та де­лу­је као сле­па и моћ­на си­ла зла. Она­ко ка­ко су се сме­њи­ва­ли ен­гле­ски кра­ље­ви, та­ко су се у Со­вјет­ском са­ве­зу сме­њи­ва­ли Ста­љи­но­ви до­глав­ни­ци. Сви су би­ли у си­ту­а­ци­ји да бу­ду објек­ти Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма. Тре­ба, међутим, има­ти у ви­ду да је Кот сво­ју иде­ју о Ве­ли­ком ме­ха­ни­зму пи­сао у вре­ме ње­го­ве пу­не ста­бил­но­сти. Али и да је тај Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам, и у ви­ду ста­љи­ни­зма и у ви­ду ти­то­и­зма, до­жи­вео свој крај.

Рас­плет ове шек­спи­ров­ске дра­ме на на­шем тлу је по­знат. Од брат­ства и је­дин­ства ни­је оста­ло ни­шта. Са­мо де­сет го­ди­на по­сле Ти­то­ве смр­ти сре­ди­шњи део Ју­го­сла­ви­је пре­тво­рио се у рат­ну кла­ни­цу. Је­дан од Ти­то­вих пр­во­бо­ра­ца, Та­на­си­је Мла­де­но­вић, не­где по­чет­ком 90-тих, по­кај­нич­ки је и јав­но при­знао: „Ми срп­ски ко­му­ни­сти ни­смо су­бјек­тив­но из­да­ли свој на­род. Али смо то учи­ни­ли објек­тив­но.“

Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам као кон­тро­ли­са­на си­ла

По­јам Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма Ја­на Ко­та имао је у ви­ду са­мо јед­ну стра­ну ко­му­ни­зма и ста­љи­ни­зма: ње­го­ву спо­ља­шњу стра­ну. Из­ну­тра се Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам мо­же и дру­га­чи­је са­гле­да­ти.

Глав­на сна­га Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма у Со­вјет­ском са­ве­зу је Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја. Она је имала и назив Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја (бољ­ше­ви­ка). Из­раз у за­гра­да­ма, бољ­ше­ви­ци, има сми­сла са­мо у од­но­су на из­раз су­прот­ног зна­че­ња: мењ­ше­ви­ци. Бољ­ше­ви­ци (бољ­шој= ве­ли­ки) и мењ­ше­ви­ци (мењ­шиј = ма­њи) пред­ста­вља­ли су две ори­јен­та­ци­је ме­ђу ко­му­ни­сти­ма у цар­ској Ру­си­ји.

Као младић, био сам у уобра­зи­љи ство­рио пред­ста­ву да је до по­де­ле на бољ­ше­ви­ке и мењ­ше­ви­ке до­шло на не­ком ве­ли­ком ску­пу ко­му­ни­ста цар­ске Ру­си­је. По­ка­за­ло се да је мо­ја пред­ста­ва би­ла раз­ли­чи­та од оно­га што се де­си­ло у ствар­но­сти. До по­де­ле ко­му­ни­ста у цар­ској Ру­си­ји ствар­но је до­шло на Другом конгресу Руске социјалдемократске партије који је одржан у Бриселу и Лондону 1903. године. На Кон­гре­су је уче­ство­ва­ло 12 де­ле­га­та. У су­ко­бу две­ју фрак­ци­ја, око Лењина и Мартова, по­бе­ди­ла је Ле­њи­но­ва. За њу је гласало 7 делегата; то су би­ли бољ­ше­ви­ци. За фрак­ци­ју Мартова гла­са­ло је 5 де­ле­га­та. То су би­ли мењ­ше­ви­ци. Она два гласа одлучила су о стратегији Партије, тј. у чијим ће рукама бити Велики механизам.

На су­коб бољ­ше­ви­ка и мењ­ше­ви­ка на овом Кон­гре­су још се мо­же гле­да­ти као на су­коб две­ју кон­цеп­ци­ја. У ка­сни­јој исто­ри­ји ове Пар­ти­је на те су­ко­бе тре­ба ви­ше гле­да­ти као на су­ко­бе кла­но­ва око то­га ко ће у Пар­ти­ји има­ти власт. Кад је умро Ле­њин, до­шло је до бор­бе из­ме­ђу два кла­на: оног око Ста­љи­на и оног око Троц­ког. Кад је умро Ста­љин, опет је до­шло до бор­бе из­ме­ђу кла­но­ва око тога ко ће др­жа­ти Ко­му­ни­стич­ку пар­ти­ју Со­вјет­ског са­ве­за у сво­јим ру­ка­ма. У тој бор­би је по­бе­дио је клан око Хру­шчо­ва; за­тим је клан око Бре­жње­ва сме­нио Хру­шчо­ва. Све до ру­ше­ња ко­му­ни­зма у Со­вјет­ском са­ве­зу бо­ри­ли су се кла­но­ви око то­га ко ће у сво­јим ру­ка­ма др­жа­ти Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам.

Исто­риј­ска уло­га Јо­си­па Бро­за Ти­та не мо­же се у пу­ном сми­слу схва­ти­ти ми­мо те ве­ли­ке ко­му­ни­стич­ке при­че о бор­би кла­но­ва (фрак­ци­ја) око то­га ко ће у сво­јим ру­ка­ма др­жа­ти Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам (тј. Пар­ти­ју). И ме­ђу ју­го­сло­вен­ским ко­му­ни­сти­ма ко­ји су из­ме­ђу два свет­ска ра­та де­ло­ва­ли у Со­вјет­ском са­ве­зу би­ло је бор­би фрак­ци­ја (у дру­гој тер­ми­но­ло­ги­ји: кла­но­ва). Јед­ну од фрак­ци­ја је пред­ста­вљао Јо­сип Броз, чи­је је тада иле­гал­нио име би­ло Вал­тер. Он је у Ко­му­ни­стич­кој пар­ти­ји Ју­го­сла­ви­је пред­ста­вљао хр­ват­ско-сло­ве­нач­ку фрак­ци­ју. Ли­кви­ди­рао је, на нај­гру­бљи и нај­пер­фид­ни­ји на­чин, ста­љи­ни­стич­ким ме­то­да­ма, све сво­је кон­ку­рен­те, док Пар­ти­ју ни­је до­био у сво­је ру­ке. Од та­да, па на­да­ље, све до ње­го­ве смр­ти, он ће за­др­жа­ти овај Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам у сво­јим ру­ка­ма.

СРП­СКИ НА­РОД У РА­ЉА­МА ХР­ВАТ­СКОГ ЛО­БИ­ЈА

Кла­но­ви и ло­би­ји

Из­раз клан је по­ре­клом келт­ски. Зна­чи „брат­ство чи­ји су чла­но­ви ве­ро­ва­ли да во­де по­ре­кло од јед­ног осни­ва­ча“ (по Ву­ја­кли­ји). У том сми­слу је овај из­раз, ре­ци­мо, био упо­тре­бља­ван у но­ви­је вре­ме, кад се по­ми­њао Клан Ке­не­ди­је­вих. Али из­раз клан има и дру­го, ши­ре зна­че­ње: озна­ча­ва „гру­пу љу­ди ве­за­них за­јед­нич­ким ин­те­ре­си­ма“. Та­квих кла­но­ва би­ло је сву­да: у по­ли­тич­ким ор­га­ни­за­ци­ја­ма, по­себ­но у ко­му­ни­стич­ким пар­ти­ја­ма, у удру­же­њи­ма књи­жев­ни­ка, ар­хи­те­ка­та, ли­ков­них умет­ни­ка итд., да­кле сву­да та­мо где се мо­гу на­ћи за­јед­нич­ки ин­те­ре­си ко­ји мо­гу да по­ве­жу ве­ћи број љу­ди. У обла­сти књи­жев­но­сти, на при­мер, већ од 50-тих го­ди­на 20. ве­ка, го­во­ри­ло се у Србији о де­ло­ва­њу кла­на ре­а­ли­ста и кла­на мо­дер­ни­ста. Та два кла­на има­ли су раз­ли­чи­те и груп­не и естсте­ске ин­те­ре­се. Њи­хо­ва ме­ђу­соб­на бор­ба ни­је угро­жа­ва­ла ин­те­ре­се срп­ског ни­ти дру­гих на­ро­да. Угро­жа­ва­ла је или фа­во­ри­зо­ва­ла са­мо не­чи­је груп­не или лич­не ин­те­ре­се. На­дам се да ова­кво де­ло­ва­ње кла­но­ва ни­је не­ка срп­ска или ср­би­јан­ска спе­ци­фич­ност.

Из­раз ло­би се код нас че­сто упо­тре­бља­ва у зна­че­њу клан. По­не­кад се упо­тре­бља­ва и кад се ми­сли на оба­ве­штај­не слу­жбе. У упо­тре­би тих из­ра­за тре­ба пра­ви­ти раз­гра­ни­че­ња.

Из­раз ло­би не по­сто­ји у Ву­ја­кли­ји­ном Лек­си­ко­ну стра­них ре­чи и из­ра­за. Ве­ро­ват­но се то де­си­ло за­то што у вре­ме ка­да се овај Лек­си­кон по­ја­вио (1937, али и кад га је Ву­ја­кли­ја ре­ди­го­вао: 1954) за тим из­ра­зом ни­је би­ло по­тре­бе. У са­вре­ме­ном лек­си­ко­ну стра­них ре­чи Љу­бе Ми­ћу­но­ви­ћа (1988) тај из­раз се већ на­ла­зи. На­ла­зи се и у обим­ним лек­си­ко­ни­ма стра­них ре­чи и из­ра­за Ра­до­ми­ра Јо­ва­но­ви­ћа (2006) и Ива­на Клај­на и Ми­ла­на Шип­ке (2006).

Из­раз ло­би се, од раз­би­ја­ња Ју­го­сла­ви­је, ве­о­ма че­сто сре­ће у ме­ди­ји­ма. Ср­би су из ме­ди­ја мо­гли да са­зна­ју да им суд­би­ну од­ре­ђу­ју моћ­ни ло­би­ји у Евро­пи и Аме­ри­ци. Мо­гли су да са­зна­ју да Шип­та­ри у Аме­рич­ком кон­гре­су има­ју мо­ћан ло­би, а да Ср­би та­кав ло­би не­ма­ју ни у САД, ни дру­где. Ср­би су, и при­ли­ком раз­би­ја­ња Ју­го­сла­ви­је, били гу­бит­ни­ци. Један од разлога јесте у томе што нису на значајним местима имали своје лобисте.

Реч ло­би (lobby) је ен­гле­ска. У том је­зи­ку она има ви­ше зна­че­ња. За нас је нај­ва­жни­је оно ко­је по­сао лобирaња пред­ста­вља као не­што што се оба­вља у пре­двор­ји­ма пар­ла­мен­та. Он, да­кле, озна­ча­ва онај вид при­пре­ма­ња од­лу­ка ко­је се фор­мал­но до­но­се на кључним местима. To зна­че­ње раз­от­кри­ва исти­ну да по­сао до­но­ше­ња од­лу­ка има два чи­на: је­дан ко­ји се од­ви­ја у пре­двор­ји­ма пар­ла­мен­та; и дру­ги који се од­ви­ја у за­вр­шни­ци, у са­мом пар­ла­мен­ту.

Као што смо из­раз клан ве­зи­ва­ли за ко­му­ни­стич­ка дру­штва, из­раз ло­би ве­зу­је­мо за та­ко­зва­на де­мо­крат­ска дру­штва. Ло­би­ра­ња у Аме­ри­ци су по­зна­та, ре­ги­стро­ва­на и јав­на. Оно што у де­ло­ва­њи­ма ло­би­ја ни­је јав­но, је­сте њи­хо­ва по­ве­за­ност са оба­ве­штај­ним слу­жба­ма. А то зна­чи да се јав­но де­ло­ва­ње ло­би­ја мо­же при­пре­ма­ти и тај­ним ка­на­ли­ма и сред­сти­ма.

Из­у­зет­но не­по­вољ­на си­ту­а­ци­ја у ко­јој су се Ср­би на­шли при­ли­ком раз­би­ја­ња Ју­го­сла­ви­је, по­ка­зао је да се срп­ске тзв. ели­те не сна­ла­зе ни у раз­у­ме­ва­њу де­ло­ва­ња ло­би­ја, ни у раз­у­ме­ва­њу де­ло­ва­ња оба­ве­штај­них слу­жби.

Де­ло­ва­ње хр­ват­ских ло­би­ја

Обра­ћа­ње па­жње на де­ло­ва­ње кла­но­ва, ло­би­ја и оба­ве­штај­них слу­жби, мо­же до­не­кле да об­ја­сни срп­ску си­ту­а­ци­ју у по­сти­тов­ском и пост­ју­го­сло­вен­ском пе­ри­о­ду. Ју­го­сло­вен­ска др­жа­ва је раз­би­је­на тач­но по ша­во­ви­ма ко­ји су про­јек­то­ва­ни на АВ­НОЈ-у. Та­да про­јек­то­ва­не ре­пу­бли­ке по­ста­ле су са­мо­стал­не др­жа­ве. Не­ста­ли су са сцене стубови режима: Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја и Југословенска армија. Уме­сто јед­но­пар­тиј­ског си­сте­ма ус­по­ста­вљен је ви­ше­стра­нач­ки. Уме­сто мо­де­ла дру­штве­не сво­ји­не ус­по­ста­вљен је мо­дел при­ват­не сво­ји­не. Све се про­ме­ни­ло.

Ти­та одав­но ви­ше не­ма и нема његове Ју­го­сла­ви­је. Не би, пре­ма то­ме, тре­ба­ло да има ни Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма. Али и­ма убе­дљи­вих до­ка­за да Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам ствар­но и није не­стао из српског друштва. Тачније: има до­ка­за да је она иста си­ла, ко­ја је кон­тро­ли­са­ла срп­ске на­ци­о­нал­не ин­сти­ту­ци­је, обра­зов­ни си­стем, ме­ди­је, и да­ље не­сма­ње­но при­сут­на. Ср­би се ни­су иш­чу­па­ли из ти­тов­ских ра­ља.

Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам си­гур­но ви­ше ни­је мо­гао да оп­ста­не у об­ли­ку у ко­јем је био ус­по­ста­вљен у Ти­то­во вре­ме. А то зна­чи да није могао да опстане као по­ли­циј­ски си­стем ко­ји је био ствар­ни стуб Ти­то­ве Ју­го­сла­ви­је. Али је мо­гао да се тран­сфор­ми­ше у по­ја­ву ко­ја је ка­рак­те­ри­стич­на за са­вре­ме­ни свет. Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам оп­сто­ја­ва у срп­ском дру­штву као ор­га­ни­зо­ван хр­ват­ски ло­би.

Као исто­ри­чар срп­ске кул­ту­ре не мо­гу ком­пе­тент­но да го­во­рим о тај­ним слу­жба­ма на тлу Ср­би­је. Али мо­гу са ве­ли­ком ме­ром упу­ће­но­сти да го­во­рим о оно­ме што се зби­ва на тлу на­ци­о­нал­них на­у­ка. У тој обла­сти дра­стич­не про­ме­не де­си­ле су се 1945. са до­ла­ском ко­му­ни­ста на власт. Са од­ла­ском ко­му­ни­ста са вла­сти и раз­би­ја­њем Ју­го­сла­ви­је ни­ка­кве бит­ни­је про­ме­не ни­су се де­си­ле ни у СА­НУ, ни у Ма­ти­ци, ни у СКЗ, ни на уни­вер­зи­те­ти­ма. У пу­ном сми­слу упра­во у тим ин­сти­ту­ци­ја­ма на­ста­ви­ла је да вла­да па­ра­диг­ма сер­бо­кро­а­ти­сти­ке, ко­ја је за­вла­да­ла тек у Ти­то­во вре­ме. А то је па­ра­диг­ма ко­ја је срп­ски на­род до­ве­ла до ста­ња у ко­јем се да­нас на­ла­зи.

Та па­ра­диг­ма има и сво­је кон­крет­не но­си­о­це, ко­је је тре­ба­ло иден­ти­фи­ко­ва­ти. Ја сам то и учи­нио у тек­сту За исти­ну о Ша­фа­ри­ку (пре­штам­пан у књи­зи Иде­је ју­го­сло­вен­ства и срп­ска ми­сао, 2007). Та­мо сам упо­тре­био кључ­не ре­чи: хр­ват­ски ло­би у срп­ским на­ци­о­нал­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма. По­ка­зао сам да иза на­ка­рад­ног из­да­ња Исто­ри­је срп­ске књи­жев­но­сти П. Ј. Ша­фа­ри­ка (2004) не сто­ји ни на­уч­ни ни срп­ски на­ци­о­нал­ни ин­те­рес, већ сто­ји хр­ват­ски ло­би, ин­ста­ли­ран у Ма­ти­ци срп­ској, у Ву­ко­вој за­ду­жби­ни и у За­во­ду за уџ­бе­ни­ке и на­став­на сред­ства. То је онај ло­би ко­ји не пре­за ни од фал­си­фи­ка­та да би по­сти­гао сво­је ци­ље­ве. Те­шко ста­ње у срп­ском обра­зов­ном си­сте­му, у ме­ди­ји­ма, у по­ли­ти­ци – јед­но­став­но не мо­же­мо да схва­ти­мо док не обра­ти­мо па­жњу на де­ло­ва­ње хр­ват­ских ло­би­ја у Ср­би­ји.

Хр­ват­ски ло­би у Ср­би­ји – та­ко не­што, у обим­ни­јем бро­ју, ни­је мо­гло да по­сто­ји у пред­ти­тов­ско (пред­ко­му­ни­стич­ко) вре­ме. Али је од 1945. це­ла Ти­то­ва Ју­го­сла­ви­ја би­ла је под­ре­ђе­на хр­ват­ским на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма. У тој то­та­ли­тар­ној др­жа­ви неким снагама све је би­ло мо­гу­ће. Та­ко је, пре­ма мо­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма, учи­ње­но да Ма­ти­ца срп­ска по­ста­не „про­ду­же­на ру­ка хр­ват­ске фи­ло­ло­ги­је“, а СА­НУ „огра­нак ЈА­ЗУ“ (да­нас ХА­ЗУ), од­но­сно да обра­зов­ни си­стем у Ср­би­ји по­ста­не про­ду­же­на ру­ка обра­зов­ног си­сте­ма про­јек­то­ва­ног за Ср­бе из За­гре­ба.

Сва тра­гич­ност срп­ске си­ту­а­ци­је са кра­ја 20. и по­чет­ка 21. ве­ка мо­же се схва­ти­ти ако се обра­ти па­жња на ове чи­ње­ни­це. Хр­ват­ски ло­би (за­јед­но са шип­тар­ским ло­би­јем) већ ду­ги низ го­ди­на има ве­ли­ки ути­цај и на Ва­шинг­тон, и на Бер­лин, и на дру­ге де­ло­ве све­та ко­ји се­бе име­ну­је ме­ђу­на­род­ном за­јед­ни­цом. Кад се има у ви­ду да хр­ват­ски ло­би др­жи и срп­ске на­ци­о­нал­не ин­сти­ту­ци­је, то зна­чи да су Ср­би оп­ко­ље­ни спо­ља а под­ри­ве­ни из­ну­тра. Не тре­ба од­ба­ци­ти ни прет­по­став­ке да хр­ват­ски ло­би др­жи у вла­сти и срп­ске оба­ве­штај­не слу­жбе. А да су те слу­жбе у ту­ђим ру­ка­ма до­каз је не­сме­та­но де­ло­ва­ње хр­ват­ског ло­би­ја у Ср­би­ји и у ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци. Би­ло би по­све дру­га­чи­је да срп­ске оба­ве­штај­не слу­жбе ни­су под кон­тро­лом хр­ват­ских ло­би­ја.

На­ив­но је ми­сли­ти да је хр­ват­ски ло­би мо­гао да има ути­ца­ја у све­ту (нпр. у Ва­шинг­то­ну) а да ни­је мо­гао да има ути­ца­ја у Ср­би­ји и дру­гим срп­ским зе­мља­ма. Тра­гич­но је по Ср­бе, као це­ли­ну, што ни до да­нас ни­су схва­ти­ли уло­гу то­га ло­би­ја.

Хр­ват­ски ло­би и ср­бо­фо­би­ја

У го­ди­на­ма раз­би­ја­ња Ју­го­сла­ви­је Ср­би су се су­о­чи­ли са јед­ном но­вом по­ја­вом: са ср­бо­фо­би­јом. Ср­бо­фо­би­чан од­нос пре­ма Ср­би­ма ни­су до­ско­ра има­ли ни Аме­ри­кан­ци, ни Ен­гле­зи, ни Фран­цу­зи, јер су би­ли са­ве­зни­ци Ср­би­ма у два свет­ска ра­та. Та­кав од­нос ни­су има­ли чак ни Нем­ци ко­ји су у оба свет­ска ра­та би­ли на дру­гој стра­ни од Ср­ба. Са­да­шњи Нем­ци су се по­ми­ри­ли са сво­јим до­ју­че­ра­шњим про­тив­ни­ци­ма: Аме­ри­кан­ци­ма, Ен­гле­зи­ма, Фран­цу­зи­ма, Ру­си­ма, По­љац­ма, Че­си­ма; при­род­но је оче­ки­ва­ти да би се мо­гли по­ми­ри­ти и са Ср­би­ма.

Об­ја­шње­ње за ра­ши­ре­ну по­ја­ву ср­бо­фо­би­је мо­же се на­ћи у де­ло­ва­њу ан­ти­срп­ских си­ла из нај­бли­жег окру­же­ња. Хр­ва­ти и Шип­та­ри ни­су моћ­ни на­ро­ди. Али су ус­пе­ли да ство­ре моћ­не ло­би­је. А то зна­чи да пре­ко сво­јих ло­би­ја упра­вља­ју моћ­ним зе­мља­ма. Дру­гим ре­чи­ма, да се пре­ма тим зе­мља­ма од­но­се као пре­ма Ве­ли­ким ме­ха­ни­зми­ма ко­је тре­ба ста­ви­ти под сво­ју кон­тро­лу.

На­у­че­ни смо да ми­сли­мо о то­ме да су ма­ле зе­мље и ма­ли на­ро­ди играч­ке у ру­ка­ма ве­ли­ких на­ро­да и зе­ма­ља; да слу­же за пот­ку­су­ри­ва­ње њи­хо­вих ин­те­ре­са. Ства­ри су у ствар­но­сти сто­је дру­га­чи­је. Ве­ли­ке зе­мље и ве­ли­ки на­ро­ди ста­вље­не су под кон­тро­лу ма­лих зе­ма­ља и ма­ло­број­них на­ро­да. То је ре­ла­тив­но но­ва по­ја­ва са ко­јом се са­да­шњи свет су­о­ча­ва. Као што кла­но­ви мо­гу да кон­тро­ли­шу ве­ли­ке ме­ха­ни­зме, та­ко и ло­би­ји мо­гу да кон­тро­ли­шу ве­ли­ке зе­мље, да им на­мет­ну сво­ју по­ли­ти­ку. Си­ле зла ство­ри­ле су Ве­ли­ки ме­ха­ни­зам у ви­ду ср­бо­фо­би­је. Са бо­ле­шћу ср­бо­фо­би­је ко­ја их је за­хва­ти­ла, и ве­ли­ке зе­мље, као што су Аме­ри­ка и европ­ске зе­мље, по­ста­ле су сред­ство у ту­ђим ру­ка­ма.

За­то је ва­жно да се на­ђе ствар­ни раз­лог за ср­бо­фо­би­ју. А то зна­чи да се на­ђе од­го­вор на пи­та­ње: Ко на све­ту има мо­тив да до­крај­чи Ср­бе као на­род?

Ствар­ни мо­тив да се Ср­би ис­ко­ре­не има са­мо је­дан на­род: Хр­ва­ти. Ре­ла­тив­но је ла­ко об­ја­сни­ти и за­што. Хр­ват­ски фи­ло­ло­зи и иде­о­ло­зи су учи­ни­ли не­што што се у све­ту не чи­ни. На­пу­сти­ли су свој хр­ват­ски је­зик, узе­ли за књи­жев­ни је­зик срп­ски и про­гла­си­ли га за хр­ват­ски. Крај­ни вид те стра­те­ги­је ис­по­љио је Ан­те Стар­че­вић, „отац хр­ват­ске на­ци­је“. Он је твр­дио да Ср­би као на­род не по­сто­је, тј. да су и Ср­би у ства­ри Хр­ва­ти. Твр­дио је и да не по­сто­ји срп­ски је­зик већ да је то хр­ват­ски је­зик. На дру­га­чи­је на­зи­ве срп­ског је­зи­ка (илир­ски, срп­ско­хр­ват­ски, хр­ват­ски или срп­ски итд) оту­да тре­ба гле­да­ти са­мо као на так­тич­ке ва­ри­јан­те за­ми­сли да се Ср­би­ма по сва­ку це­ну оду­зме је­зик и иден­ти­тет. Од Стар­че­ви­ће­вих ни­су би­ли стра­те­шки дру­га­чи­ји ци­ље­ви ни Штро­сма­је­ра, ни Ја­ги­ћа, ни Кр­ле­же. Так­ти­ка хр­ват­ских иде­о­ло­га се ме­ња­ла то­ком исто­ри­је за­ви­сно од од­но­са сна­га, али се стра­те­ги­ја ни­је ме­ња­ла. Хр­ва­ти се, у сво­јој ср­бо­фо­би­ји, не­ће сми­ри­ти до­кле год бу­де и срп­ског на­ро­да и срп­ског је­зи­ка. Тра­жи­ће са­ве­зни­ке по це­лом све­ту да Ср­бе из­бри­шу: да би при­кри­ли зло­чин ге­но­ци­да пре све­га над срп­ским је­зи­ком.

Фе­но­мен хр­ват­ског ло­би­ја ни­је ло­кал­ног зна­ча­ја. Он се на негативан начин уплео у суд­би­ну са­вре­ме­ног све­та. То се мо­же по­ка­за­ти на јед­ном по­себ­ном при­ме­ру. Ра­ди за­до­во­ље­ња по­себ­них хр­ват­ских ин­те­ре­са, моћ­на Аустри­ја (ка­сни­је Аустро-Угар­ска) још у пр­вој по­ло­ви­ни 19. ве­ка уче­ство­ва­ла је у по­ду­хва­ту пре­о­ти­ма­ња од Ср­ба и њи­хо­вог је­зи­ка и њи­хо­вог на­ро­да за ра­чун Хр­ва­та. Та др­жа­ва не­по­сред­но је би­ла уме­ша­на у иде­ју илир­ства и у иде­ју ју­го­сло­вен­ства. Крај­ни ре­зул­тат је по ту др­жа­ву ипак био ка­та­стро­фа­лан. Ко­па­ју­ћи ја­му Ср­би­ји, она је би­ла раз­би­је­на. За­што се та­ко де­си­ло, од­го­вор се мо­же на­ћи у ми­сли Хе­ге­ла ко­ји гла­си: „Ло­гос ра­ди свој по­сао на­ве­ли­ко“.

Код Хе­ге­ла се мо­же на­ћи и об­ја­шње­ње о оно­ме што се у по­след­ње вре­ме де­ша­ва на ли­ни­ји Евро­пља­ни и Аме­ри­кан­ци с јед­не стра­не, а Хр­ва­ти и Шип­та­ри с дру­ге. Об­ја­шње­ње је са­др­жа­но у чу­ве­ној Хе­ге­ло­вој те­зи о од­но­су го­спо­да­ра и ро­ба (Фе­но­ме­но­ло­ги­ја ду­ха, Бе­о­град, 1974:116-117 ). Аустри­ја је свог ро­ба, Хр­ва­те, хте­ла да упо­тре­би да би пре­вен­тив­но сре­ди­ла свог по­тен­ци­јал­ног про­тив­ни­ка Ср­бе. Али је, тач­но по Хе­ге­лу, по­ста­ла глав­ни за­ро­бље­ник Хр­ва­та (роб хр­ват­ских не­ле­гал­них ам­би­ци­ја). А пре­ко Аустри­ја­на­ца то су по­ста­ли и Нем­ци, а за­тим и це­ла За­пад­на Евро­па. Са­да се цео За­пад не­су­ви­сло по­на­ша, по пра­ви­лу на сво­ју ште­ту, као роб не­ле­гал­них хр­ват­ских ин­те­ре­са, а за­тим и као роб не­ле­гал­них шип­тар­ских ин­те­ре­са. Европ­ски за­пад је по­гу­био кон­це.

Нај­го­ре је у тој бо­ле­сти ср­бо­фо­би­је про­шла Аме­ри­ка. Аме­рич­ки по­ли­ти­ча­ри и стра­те­зи хте­ли су да се по­слу­же Хр­ва­ти­ма и Шип­та­ри­ма као сред­ством да осво­је Бал­кан за сво­је стра­те­шке ци­ље­ве. И у то­ме су ус­пе­ли. Али су, по оној Хе­ге­ло­вој, по­ста­ли сред­ство и јед­них и дру­гих. Моћ­на Аме­ри­ка до­пу­сти­ла је да бу­де ре­а­ли­за­тор шип­тар­ско-хр­ват­ске по­ли­ти­ке (по­ста­ла је сред­ство сво­јих сред­ста­ва). По­сле пи­ро­ве по­бе­де на Бал­ка­ну кре­ну­ла је у про­цес гло­ба­ли­за­ци­је (дру­гим ре­чи­ма: кре­ну­ла је са ам­би­ци­јом да вла­да све­том), па се за­гла­ви­ла у Ира­ку. Са­мо је у јед­ном тре­нут­ку би­ла је­ди­на су­пер­си­ла у све­ту. Али то је тра­ја­ло крат­ко. Са­да је ја­сно да ви­ше ни­је ни јед­на од две су­пер­си­ле, не­го са­мо јед­на од не­ко­ли­ко су­пер­си­ла. Од бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је по­чи­ње ње­на низ­бр­ди­ца. Аме­рич­ки ана­ли­ти­ча­ри још не схва­та­ју да је Ко­со­во нај­ве­ћи аме­рич­ки по­раз, и нај­ве­ћи по­раз За­па­да. Ни­су се ли­би­ли да се окре­ну про­тив ме­ђу­на­род­ног пра­ва, и про­тив те­ме­ља хри­шћан­ске ци­ви­ли­за­ци­је. На тај ко­рак на­ве­ли су их ту­ђи ло­би­ји. Ту­жно је гле­да­ти ка­ко се пред­став­ни­ци ове ве­ли­ке си­ле по­на­ша­ју као ин­стру­мен­ти ту­ђих ам­би­ци­ја.

Хр­ват­ски ло­би у срп­ским на­ци­о­нал­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма

Пи­та­ње о по­сто­ја­њу хр­ват­ског ло­би­ја у срп­ским на­ци­о­нал­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма ни­је отво­ре­но пр­ви пут у мом тек­сту За исти­ну о Ша­фа­ри­ку. У јед­ном ин­тер­вјуу, ко­ји је об­ја­вљен са Па­влом Иви­ћем у но­во­сад­ском ли­сту Ин­декс (1998, дво­број 19-20), по­ста­вље­но је овом ака­де­ми­ку пи­та­ње: „По­сто­ји ли хр­ват­ски ло­би у СА­НУ?“ Сле­дио је од­го­вор: „Ко­је­шта. Не­ма Хр­ва­та у СА­НУ, и за­што би ту би­ло хр­ват­ског ло­би­ја. Чак, у на­шој Ака­де­ми­ји , по­сто­ји не­што што би се мо­гло зва­ти „ло­би срп­ске на­ци­о­нал­не по­ли­ти­ке“. Ту су глав­не лич­но­сти ака­де­мик В. Кре­стић, ака­де­мик М. Ек­ме­џић и ја“ (стр. 32). Мо­ја са­зна­ња о овој те­ми су по­све дру­га­чи­ја. Ја се уоп­ште ни­сам пи­тао да ли по­сто­је они ко­ји се из­ја­шња­ва­ју као Хр­ва­ти у СА­НУ. Пи­тао сам се да ли у СА­НУ не­ко за­сту­па ста­во­ве хр­ват­ске фи­ло­ло­ги­је. И до­би­јао сам од­го­во­ре ко­ји су раз­ли­чи­ти од Иви­ће­вих. Сам Ивић је у лин­гви­сти­ци след­бе­ник Ја­ги­ће­вих ста­во­ва; Ек­ме­џић, са те­зом о ре­ли­ги­ји као во­до­дел­ни­ци на­ци­ја на на­шим про­сто­ри­ма, на­ста­вљач је Штро­сма­је­ро­вих ста­во­ва, а Ва­си­ли­је Кре­стић је по ви­ше пу­та ис­ти­ца­ном при­зна­њу след­бе­ник Вик­то­ра Но­ва­ка, ве­ли­ког ам­ба­са­до­ра хр­ват­ске стра­те­ги­је у Бе­о­гра­ду. Ако „срп­ски ло­би“ у СА­НУ на­ста­вља иде­је хр­ват­ских пр­ва­ка, а не идеје срп­ске фи­ло­ло­шке тра­ди­ци­је, то не мо­же да бу­де до­бро. Не­ка ор­га­ни­за­ци­о­на сна­га је очи­глед­но учи­ни­ла да ства­ри бу­ду по­ста­вље­не ка­ко не тре­ба. Она­ко ка­ко се чи­ни у СА­НУ, та­ко је у Ма­ти­ци, та­ко је на срп­ским уни­вер­зи­те­ти­ма, та­ко је и у ме­ди­ји­ма. Све су то ве­ли­ки и ути­цај­ни си­сте­ми. Они су де­ло­ви оног Ве­ли­ког ме­ха­ни­зма ко­ји је остао из Ти­то­вих вре­ме­на. Тим си­сте­ми­ма се не­ка си­ла ко­ри­сти да ра­де у ко­рист хр­ват­ских ин­те­ре­са. Ја сам ту си­лу иден­ти­фи­ко­вао као хр­ват­ски ло­би. Не ис­кљу­чу­јем мо­гућ­ност да је тај ло­би кон­тро­ли­сан од стра­не хр­ват­ске оба­ве­штај­не слу­жбе. Али то је не­што што не мо­гу да до­ка­жем. Та­кво до­ка­зи­ва­ње, уоста­лом, и не спа­да у сфе­ру мо­га ин­те­ре­со­ва­ња. Пре­вас­ход­на сфе­ра мог ин­те­ре­со­ва­ња је фи­ло­ло­ги­ја. Али ка­да у тој на­уч­ној ди­сци­пли­ни ства­ри не иду ка­ко тре­ба, бар тре­ба ука­за­ти от­ку­да ве­тар ду­ва.

Већ има де­сет го­ди­на от­ка­ко је, на мо­ју ини­ци­ја­ти­ву, про­мо­ви­сан По­крет за об­но­ву ср­би­сти­ке (1997). И по­ред ви­ше де­се­ти­на књи­га об­ја­вље­них на та­ла­су овог По­кре­та, у Ср­би­ји ни­је до­шло до оне нај­бит­ни­је про­ме­не: па­ра­диг­ма сер­бо­кро­а­ти­сти­ке ни­је за­ме­ње­на па­ра­диг­мом ср­би­сти­ке. Дру­гим ре­чи­ма, ни­је се де­си­ло оно што би при­род­но би­ло да се де­си. Ни­је до­шло до об­но­ве срп­ске фи­ло­ло­шке тра­ди­ци­је; срп­ска фи­ло­ло­ги­ја је и да­ље у ра­ља­ма сер­бо­кро­а­ти­стич­ких иде­ја. Ис­по­ста­ви­ло се да у срп­ским на­ци­о­нал­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма од­лу­чу­ју­ће по­зи­ци­је има­ју љу­ди ко­ји чи­не про­ду­же­не ру­ке ту­ђих фи­ло­ло­шких ста­во­ва. Док се њи­хо­во де­ло­ва­ње не обе­ло­да­ни, тј. не ста­ви под јав­ну кон­тро­лу, не мо­же ни да до­ђе до же­ље­ног пре­о­кре­та.

Срп­ски по­ли­ти­ча­ри ра­зних ори­јен­та­ци­ја ус­пе­ли су, у кри­тич­ном тре­нут­ку око ре­ша­ва­ња пи­та­ња ста­ту­са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, да схва­те да тре­ба бра­ни­ти це­ло­ви­тост Ср­би­је. Осло­ни­ли су се при то­ме нај­ви­ше на ло­гос ме­ђу­на­род­ног пра­ва. Али ни­су ус­пе­ли да схва­те да пре све­га тре­ба бра­ни­ти це­ло­ви­тост и иден­ти­тет срп­ског је­зи­ка и срп­ске књи­жев­но­сти, она­ко ка­ко чи­не сви дру­ги европ­ски на­ро­ди. Ве­ћи­на ових по­ли­ти­ча­ра се јав­но опре­де­љу­је за при­ме­ну европ­ских стан­дар­да код нас. Па ипак по­ка­зу­ју да не­ће ни да зна­ју за та­ко не­што као што је По­крет за об­но­ву ср­би­сти­ке ко­ји у прак­си спро­во­ди њи­хо­ве јав­не про­кла­ма­ци­је. Тако се дешава да у кон­крет­ној по­ли­ти­ци и они спро­во­де ста­во­ве хр­ват­ског ло­би­ја.

По­след­ње две де­це­ни­је су по­ка­за­ле да срп­ско пи­та­ње ни­је ло­кал­но пи­та­ње. Оно се ви­ше и не мо­же ре­ша­ва­ти као ло­кал­но, јер је већ ду­го на свет­ској по­зор­ни­ци. По­ста­ло је прин­ци­пи­јел­но пи­та­ње, јер се не­по­сред­но или по­сред­но ти­че свих је­зи­ка, на­ро­да и др­жа­ва. Са­мо се као прин­ци­пи­јел­но и европ­ско и свет­ско пи­та­ње мо­же ре­ша­ва­ти.

ОБ­НО­ВА ЛО­ГО­ЦЕН­ТРИ­ЗМА

У јед­ном тре­нут­ку и ја сам сам се укљу­чио у ре­ша­ва­ње пи­та­ња ко­је се ти­чу са­вре­ме­ног све­та. То је би­ло у вре­ме бо­мбар­до­ва­ња СР Ју­го­сла­ви­је 1999. го­ди­не. У апри­лу те го­ди­не на Уни­вер­зи­те­ту у Но­вом Са­ду би­ли су ор­га­ни­зо­ва­ни про­тест­ни ма­ти­неи. Сва­ког да­на, од 11 до 12 ча­со­ва, по три го­вор­ни­ка (на­став­ник, са­рад­ник или сту­дет) мо­гли су, у 15 ми­ну­та, да ка­жу све што су ми­сли­ли да у том тре­нут­ку тре­ба ре­ћи. Те ску­по­ве сам до­жи­вео као ве­ли­ки јавни час мог Уни­вер­зи­те­та.

Те­ма мог из­ла­га­ња би­ла је Об­но­ва ло­го­цен­три­зма. Ово из­ла­га­ње је, у пи­сме­ном об­ли­ку, об­ја­вље­но у Ра­до­ви­ма Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та на Па­ла­ма (2003). По­сле је, на осно­ву то­га си­ноп­си­са, на­ста­ла це­ла књи­га под истим име­ном. Најављено је и њено објављивање. Ова књи­га, по ка­рак­те­ру фи­ло­зоф­ска, от­кри­ва­ла је кон­зе­квен­це фи­ло­зо­фи­је де­кон­струк­ци­је ло­го­цен­три­зма, глав­не са­вре­ме­не фи­ло­зоф­ске ори­јен­та­ци­је За­па­да. Пред на­шим очи­ма де­кон­стру­са­ни су (обо­ре­ни или по­љу­ља­ни) глав­ни сту­бо­ви све­та у ко­јем жи­ви­мо: иде­ја исти­не, иде­ја до­бра и иде­ја ле­по­те. Пр­во је де­кон­стру­и­са­на иде­ја исти­не у бе­со­муч­ној ме­диј­ској хај­ци про­тив Ср­ба, за­тим је по­ру­ше­но ме­ђу­на­род­но пра­во (у ко­јем је угра­ђе­на иде­ја до­бра); нај­зад су ра­за­ра­не ле­по­те зе­мље Ср­би­је: ру­ше­ни су мо­сто­ви, ве­ле­леп­не згра­де, уни­шта­ва­ни су и љу­ди и при­ро­да. Све то је мо­гло да се чи­ни у све­ту без Бо­га (Ло­го­са). А то зна­чи у све­ту без по­што­ва­ња пра­ви­ла, без ре­да; у све­ту по­ни­же­ног и од­гур­ну­тог ло­го­са. Глав­на те­за мог из­ла­га­ња би­ла је: да тре­ба на­пу­сти­ти пра­вац пост­мо­дер­ни­стич­ке фи­ло­зо­фи­је де­кон­струк­ци­је и да ло­го­цен­трич­ки свет тре­ба об­но­ви­ти. На пи­та­ње: да ли је тре­ба­ло сле­ди­ти Ни­чеа или До­сто­јев­ског, мој од­го­вор је: да тре­ба сле­ди­ти До­сто­јев­ског, ве­ли­ког пи­сца и ми­сли­о­ца чи­ји је неј­по­у­зда­ни­ји ту­мач и на­ста­вљач та­ко­ђе је­дан срп­ски ве­ли­кан: Ју­стин По­по­вић.

Об­но­ви­ти ло­го­цен­три­зам – то не зна­чи са­мо вра­ти­ти ло­гос у људ­ски свет (вра­ти­ти се Бо­гу). То значи и обновити нарушене вредности.

(Из књиге Српско питање и србистика. Логос – Бачка Паланка и Логос – Ваљево, 2007)

————-

29.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић