Област: Босанска Крајина – Дракулићи 1942

Покољ у Дракулићу је назив за масовно убијање српских цивила које су починиле усташе 7. фебруара 1942. у околини Бање Луке, тачније у насељима Дракулић, Шарговац, Мотике и у руднику Раковац. Сва ова насеља су се тада налазила у саставу Независне Државе Хрватске. Убијено је око 2.300 Срба, међу којима више од 500 дјеце.

НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО: Дракулићи, Мотике, Шарговац (1942) – хрватске усташе убиле 2.315 Срба за 1 дан (од тога више од 500 деце)

Овај ужасан злочин је осмислио др. Виктор Гутић, адвокат и хрватски политичар у вријеме Краљевине Југославије, а касније усташки функционер и повјереник НДХ за Босанску Крајину. Поред њега, злочинце су предводили фра Мирослав Филиповић и Јосип Мишлов, надпоручник Павелићеве гарде, као и римокатолички фратри из Бања Луке.

Након Другог свјетског рата, југославенске комунистичке власти су прећуткивале овај злочин, а спомен плоча је подигнута тек 1965. године, са петокраком и број жртава је умањен, док националност жртава и џелата није наведена.

ПРЕТХОДНИЦА

Краљевина Југославија је прва јужнословенска држава, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је била подељена на бановине, по устројству је била парламентарна монархија, а владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорје, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђевића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, нарочито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југословенске краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од Хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу „Фолксдојчера“ који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: „Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца“.

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.

Насеља Дракулићи, Шарговац и Мотике се налазе на периферији Бања Луке, у срцу Босанске Крајине, на лијевој страни ријеке Врбас.

ЗЛОЧИН

Припадници Павелићеве гарде – „Поглавников тјелесни здруг“ и Осмог усташког батаљона убили су хладним оружјем преко 2.300 Срба (ножевима, тестерама, шилом…), већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву.

Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки повјереник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути добрим дијелом домаћег хрватског становништва.

У покољу је између осталог кориштен и србомлат. Побијени су углавном сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа. Жртве усташког покоља у Дракулићу, Шарговицу, Мотикама и руднику Раковац 7. фебруара 1942. били су:

Укупан број жртава усташког покоља тог 7.2.1942. године био је 2.315 Срба. Према списку, Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 дјеце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дијете млађе од 12 година у ова три насеља.

У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих српских дјевојака захтевали „да дигну сукње, потом их бајонетима убадали међу ноге“.

СВЈЕДОЧЕЊА

Свjeдок Ђорђе Рajић, кaфeџиjа из Бaњa Лукe, послије рата дaо је Зeмaљскоj комисиjи зa утврђивaњe рaтних злочинa зa Босну и Хeрцeговину, изсказ:
– „Нa осмог фeбруaрa 1942. jeднa групa зaгрeбaчких устaшa под водством фрaтрa-исусовцa имeном Филиповићa, из сaмостaнa Пeтрићeвцa крaj Бaњa Лукe, отишлa je у српско сeло Рaковицa – Рудник крaj Бaњa Лукe.
Тaдa су овдje убиjeнa 52 рaдникa Србинa. Послиje тогa отишли су устaшe под водством фрaтрa Филиповићa у сeло Дрaкулићи крaj Бaњa Лукe. У овом сeлу устaшe су опeт под водством фрaтрa Филиповићa убили око 1.500 Србa, људи, жeнa и дjeцe“.

Учитељица, Добрила Мартиновић, послије рата је дала драгоцијену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу, која је записана овако:
– “У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци…

Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат.

Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разрјешити свих греха.’

Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном сњегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана. За „кољачко крштење“ усташама су за прво клање најчешће подметана дјеца…

Избезумиле смо се од страве и ужаса које су усташе радиле тај дан“.

Влaдимир Дeдиjeр, историчар и публициста je обjaвио двa докумeнтa, зa коje тврди дa сe нaлaзe у Воjно-историjском aрхиву у Бeогрaду, у фонду Држaвнe комисиje зa утврђивaњe рaтних злочинa.

Нaводи дa су обa тa докумeнтa послaнa 26.10.1942. године Министaрству спољних пословa Трeћeг Рајхa. У спомeнутом извjeштajу, донeсeном у прeводу, пишe дa je 6.7.1942. у околини Бaњa Лукe „устaшки бaтaљон кaпeтaнa Зeлићa“ извршио вeлики покољ и дa je у сeлу Дрaкулићи побиjeно читaво тaмошњe српско стaновништво, a дa сe исто догодило 7.2.1942. у сeлу Мотикa, тe 9. вeљaчe у сeлу Шaрговaц“.

Жртвe овe ‘aкциje’ били су у Мотики близу 100 породицa сa 700 члaновa, у Дрaкулићимa (рудник Рaковaц) 60 рaдникa, у Шaрговцу 120 лицa“.

ПОСЉЕДИЦЕ

Након овог свирепог усташког злочина, у опљачкане српске куће насељавани су Хрвати, тако је после Другог свјетског рата, на попису становништва из 1948. године, Дракулићу било далеко више Хрвата.

Комунистичке власти СФРЈ су годинама после рата сакривале овај злочин, како се не нарушавали идеологију братства и јединства југославенских народа. Тек 1965. године у Дракуићу је подигнут споменик са петокраком, на коме је наслов био „ЖРТВАМА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА“: Исто тако, на споменику је умањен број жртава. Писало је да је убијено 1.400 људи, а сакривена је и националност жртава и џелата.

1988. године, у Дракулићу је започета изградња спомен храма, за жртве усташког покоља 1942. године, а 1989. храм је и освештан. Током распада СФРЈ, 1991. године, градске власти Бања Луке, су замениле на споменику петокраку са православним крстом, а број жртава је преправљен на 2.300 људи. Споменик је тада и освештан и одржавају се сваке године парастоси.

СУЂЕЊА

Мирославу Филиповићу је суђено 1946. пред судом у Београду. Осуђен је на смрт и обешен. Виктор Гутић је послије рата побјегао у Италију. Препознат је и изручен Југославији. Суђено му је пред судом у Сарајеву. Осуђен је на смрт и погубљен у Бања Луци 20. фебруара 1947. године.

Велики број познатих усташких крвника, који су учествовали у овом свирепом злочину послије рата нису кажњавани, нити осуђивани. Напротив, добијали су функције у администрацији комунистичке власти.

Да се не заборави и не понови!

————

http://wp.me/p1Fuk8-OkK

4.2.2016. zlocininadsrbima.com, за ФБР приредила Биљана Диковић