Пише: Огњен Војводић
ognjenvojvodic.info 20. новембра 2018.

Поводом проглашења аутокефалности украјинске расколничке „цркве” од Цариградске патријаршије

Патриајрх Вартоломеј и амерички подпресједник Џозеф Бајден, приликом додјеле награде„Патријарх Атинагора” Џ. Бајдену

Цариградска патријаршија је прошлог мјесеца прогласила аутокефалност украјинске расколничке цркве у Украјини. Многе православне хришћане је изненадила ова одлука цариградске патријаршије, али такав поступак представља континуитет атлантистичког ангажмана цариградске патријаршије у евроатлантском екуменизму. Такође, таква одлука представља придруживање цариградске патријаршије програму совјетског федеративног фрагметирања руске државе и народа, што заговара и евроатлантска алијанса после рушење совјетског савеза. Вашингтон и Ватикан су заједно водили кампању рушења „берлинског зида” и Совјетског савеза, али после рушења „берлинског зида” нису били за рушење совјетских „зидова” у Русији који дијеле руску отаџбину и народ. Атлантистичка антикомунистичка кампања је била за уједињење њемачког народа и државе, али не за уједињење руског народа и обнову руске државе, већ за разграђивање руске цркве, државе и народа. Таквој „духовној” доктрини дезинтеграције Русије и Руске цркве јавно се придружила и Цариградска патријаршија.

Зато Руска црква није учествовала у такозваном „свеправославном” Сабор на Криту, јер је критски Сабор организован у континуитету и контексту кампање евроатлантског екуменизма разграђивања руске цркве и федерације. Руска црква није пристала да учествује у нарушавању канонског православног поретка међуцрквених односа и смисла православне саборности. Намјере цариградске патријаршије и критског Сабора су се убрзо показале на украјинском питању. Коминтерновски концепт критског сабора је описан и у првобитном саопштењу СПЦ којим је образложена и одлука СПЦ да не учествује у Сабору. Поред примједбе да „нико у историји није Сабору унапред одређивао и прописивао правилник рада него је то сâм Свети Сабор својом саборношћу остваривао“, поруком архијерејског сабора СПЦ у трећој тачки је указано на питање статуса „четрнаест аутокефалних Цркава“ и на разлоге којих има „довољно да се потврди њихов статус“. (погледај овдје: http://www.spc.rs/sr/o_svetom_velikom_saboru_pravoslavne_crkve)

„3. С обзиром на то да је питање општења међу аутокефалним Црквама од пресудног значаја за мисију Православне Цркве у свету, сматрамо да је потребно да се размотри тема аутокефалије, на чему је наша Црква непрекидно инсистирала. Овај Сабор има довољно богословских и пастирских мотива да констатује да данас постоји четрнаест аутокефалних Цркава и да је то довољно да се потврди њихов статус. Осим тога, на досадашњим саборским припремама до детаљâ је обрађена тема аутокефалије, као и начин њеног проглашавања, осим начина потписивања. Стога је сасвим оправдано и целисходно да оно што је деценијама рађено и урађено управо на Светом и Великом Сабору буде прихваћено и проглашено.“
(Порука светог архијерерског сабора СПЦ- трећа тачка образложења).

ЕВРОАТЛАНТСКИ ЕКУМЕНСКИ ЕКСПАНЗИОНИЗАМ

Континуитет „фанарског” евроатлантског екуменизма траје од почетка прошлога вијека, од рушења царске Русије, потом рушења османског Калифата и европског освајања Цариграда, затим успостављања турског револуционарног режима у Турској и протјеривања Грка из Цариграда. У европско-турској трговини територијом Цариграда, и залагањем Грка да патријаршија опстане у Цариграду, патријаршија је опстала у Цариграду као компензација, али на рачун православних Грка и васцијелог православља. Лозанским уговором о миру од 24. јула 1923. године Цариградска патријаршија је остала у Цариграду. Цариградска патријаршија је постала пројекат евроатлантског екуменизма, стратешко средство пропагандног и практичног прозелитизма.

После неуспјелог ослобађања Константинопоља 1922. године од османске окупације, грчко становништво је протјерано из Мале Азије, Источне Тракије и Цариграда. Протјеривање Грка из Цариграда је спровођено поступно. У Цариграду је до половине прошлог вијека живјело више од двјеста хиљада Грка, а данас до двије хиљаде. Прије протјеривања Грка из Цариграда патријаршија је имала одговорност пред православним народом, и одређену заштиту, али после протјеривања преосталих Грка патријаршија је постала потпуни политички талац и експонент евроатлантског екуменизма.

Цариградски патријарх Атинагора и амерички предсједник Хари Труман

Саборност православне цркве и литургијско јединство није нарушена до преласка цариградске патријаршије на грегоријански папски календар 1923. године. Наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис, експонент евроатлантске стратегије у решавању „источног питања”, „источни папа” како га је назвао Свети Јустин Поповић, организовао је такозвани „свеправославни конгрес” у којем су учествовале три аутокефалне цркве, на којем је цариградској патријаршији, Грчкој и Румунској цркви наметнут грегоријански папски календар. Цариградски патријарх Мелетије је признао режимску бољшевичку такозвану „живу цркву”, која је прихватила његову одлуку преласка на грегоријански календар. Руска црква је после Мелетијевог конгреса 1923. године била обманута од руководства режимске такозване „живе цркве”, док је руски патријарх Тихон био у затвору, али када је патријарх Тихон сазнао праве податке Руска црква је одбацила одлуке неправославног сабора.

У том контексту и континуитету у преставци Светом архијерејском Синоду за Сабор Српске православне цркве од 7.5.1977. године, поводом предлога за одржавање Васељенског Сабора, о цариградском патријарху Мелетију и његовом конгресу, отац Јустин Поповић пише:

„Питање припремања и одржања новог ‘Васељенског Сабора’ Православне Цркве није ни ново ни скорашње у нашем веку историје Цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метастакиса, познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у православљу, на његовом такозваном ‘Свеправославном конгресу’ у Цариграду 1923. године.”

Као што је Цар Константин Велики као средиште средоземља и савршену стратешку геополитичку позицију изградио Константинопољ за Нови Рим, тако је и евроатлантски пројекат протектората Цариградске патријаршије имао савршен симболички и стратешки положај у мисији прозелитизма и културног колонијализма, не само према грчком полуослобођеном и протјераном народу, већ према васцијелом православном свијету. Одвојена од православног народа, на непријатељској турској територији, под покровитељством атлантске алијансе, са православним знамењем части и ауторитетом првог међу једнакима, цариградски патријаршијски трон је постао идеално средство спровођења евроамеричке религиозно-политичке мисије „меке моћи” према православном и далеком Истоку.

ПРАВОСЛАВНА ПЕРСПЕКТИВА

Противправославно проглашење аутокефалности расколничке  Украјинске цркве може бити прилика за утврђивање Руске цркве у православном предању и отварање православне перспективе православним црквама, а отклона од неправославног лажног јединства у евроатлантском екуменизму. Сукоб са Цариградском патријаршијом и украјинска криза могу бити отварање православне перспективе руској држави, пут пуне независности руске државне доктрине у политици православног духа. Такође, руски сукоб са евроатлантским екуменизмом Цариградске патријаршије представља путоказ повратка васељенском вишевјерском вишеполарном равноправном религиозном поретку, наиме, напуштање једнополарне глобалистичке религиозне доминације једноцентричног евроатлантског екуменизма, персонификованом у папском планетарном патернализму и протестантском прагматизму.

Еквивалент евроатлантском екуменистичком проглашењу аутокефалности украјинске расколничке цркве јесте евроатлантско окупирање и проглашење „државе” Косово, или признавање независности републике Хрватске 1990. године од стране Ватикана и уједињене Њемачке. Типична геополитичка и религиозно-политичка стратегија евроатлантске алијансе, програм латинске војно-вјерске мисије, који се према политичким и мисионарским могућностима примјењује војним или вјерским средствима. Нажалост, окупација Косова и Метохије није званичну политику Србије опредијелила ка косовском завјету и православном путу, већ у супротном смјеру, против православне цркве и породице, против природних и православних моралних правила живота, а на политичком плану ка учлањењу у политичке организације окупатора као „стратешком опредјељењу савремене Србије”.

Систем совјетских граница је пројектован ради разграђивања руске државе, цркве и народа, које користи и атлантистичка геополитика. Социјалистичке федеративне републичке југословенске границе су служиле комунистичком, а данас атлантистичком разграђивању Српске цркве и народа. Надајмо се да ће се српски политичари покајати и поћи путем православног политичког и вјерског предања и напустити југословенску политику, као што су руски политичари напустили совјетску.