Епски пјесник Славко Перошевић
25.3.2018.

***

ЕПСКА ОДА СРПСКОМ ГЕНЕРАЛУ
Владимиру Лазаревићу

Шта је небо без орла крсташа

Шта без своје чете харамбаша

Историја шта је без бојева

Шта планина без горских змајева

Шта је звоник на ком нема звона

Шта је владар без круне и трона

Шта је школа која нема ђака

Шта је народ без својих јунака

А и јунак без свога је рода

Кано бистра без извора вода

А ја ноћас добих жељу јаку

Да о једном запјевам јунаку

И посветим ову пјесму моју

Једном нашем великом хероју

И честитом српском официру

Лазаревић славном Владимиру

Кога људи на сва уста хвале

ПОМОЗ БОГ ТИ СРПСКИ ГЕНЕРАЛЕ

Ја те морах, српски Суворове

Кроз стихове опјевати ове

Јер си био српска перјаница

Са јунаштвом звијезде дотица’

Кано Степа на крвавом Церу

Ђе се славе ловорови беру

Славни сине Немањића рода

Босих ногу по трњу си хода

И Христово носио распеће

Име твоје вјечито живјеће

Десет љета у своме животу

Уз српску си корачо Голготу

И у мрачној лежао тамници

Ђе робују српски мученици

Ал на образ не оста ти мрља

Јер ти руке ниђе не упрља

Ал те клети осуди Сатана

Љути лаве с крвавих мегдана

Леониде горде земље српске

Што душмане побиједи мрске

Бранећ српску Атину и Спарту

Ко Кутузов некад Бонапарту

Ти си у том крвавоме вакту

Стао на пут Атланскоме пакту

И сто дана и стотину ноћи

Без икаквог нада и помоћи

Ђе јек љутог мегдана сијева

Свемогућој сили одољева

Такве битке и такијех јада

Није било још од Стаљинграда

Ђе је шака напаћених Руса

Уставила моћног Паулуса

Твој су корпус у земану томе

Мрачне силе пробале да сломе

Ја мним нема на свијету пера

Да опише Клинтона и Блера

Два крвава и страшна вампира

Противнике слободе и мира

Који у то историјско доба

Нападоше Милошевић Слоба

И на Црну Гору и Србију

Упутише крваву ордију

Ал ти храбро генерале стаде

Испред њине свемоћне армаде

И грамзиву заустави Алу

Нашу земљу што нападе малу

Мислио је проклети Сатана

Да ће за три да нас сломи дана

И побједу да ће славит брзо

Од стра’ од њих Србин да се смрзо

Да ће њина свемоћна техника

Побиједит срце у војника

Не знаваху њини генерали

Некад давно да је Давид мали

Бранећ своје огњиште и врата

Поразио моћног Голијата

И од када сунце земљу грије

Да бој љути оружје не бије

Но се вазда рекло међ људима

Да бој бије срце у грудима

Па им џаба бјеху све ракете

И Фантоми што по небу лете

Томахавци клети и Апачи

Јер од Срба нико није јачи

Нема тога на свијет народа

Ком је дража и преча слобода

Но Србину од давнина што је

О њој Србин крај огњишта поје

И у сваком слави је стољећу

Кано своју светињу највећу

Па кад ђаво пут Косова крете

Ти га с војском генерале срете

На Кошаре и клетом Паштрику

Њихову си сломио технику

И у пламу страховите битке

Нанио им велике губитке

Ту се, кажу, тог крвавог љета

Прославила Сто двадесет пета

У вихору жестоких бојева

Да се о њој кроз вјекове пјева

А Шиптари обрнуше пете

Испред Петсто четрдес’ девете

И она је тог давног прољећа

Прославила себе кроз стољећа

И на прса окачила своја

Златни орден Народног Хероја

А пера ће српскијех пјесника

Вјечно славит Ђурковић Љубинка

И чувеног Делић Божидара

Страх и трепет што бјеху Шиптара

Ође морам одат почаст сваку

Још једноме српскоме јунаку

Што на раме носи еполете

Комаданту Сто двадесет пете

Род Немањин до судњег ће дана

Живановић славити Драгана

Док је српства, крста и свијеће

То су људи што мријети неће

Српски народ вјенцем од ловора

Остојића већ кити мајора

Који мушки у битку полеће

Испред славне Шездесет и треће

И положи живот на Јунику

На последњем српскоме бранику

Ту ђе косе митраљези тешки

Погин’о је храбро и витешки

Бранећ српски народ од злотвора

Овај витез дурмиторских гора

А у та су три клета мјесеца

Многа српска изгинула ђеца

Шест стотина српскијех војника

Ореол је стекло мученика

Јер су у то прохујало љето

Дали живот за Косово свето

Па у царству неба за олтаром

Сад с Милошем сједе и Лазаром

И под барјак Орловића Павла

Јек српскијех слушају гусала

И пехаре испијају пића

Уз кољено мајора Тепића

А ја да сам са Ловћена светац

Не бих мого кроз свој десетерац

И кроз своје стихове и риме

Сваком од њих поменути име

Сто година да стихове шарам

Да с Хомером у сну разговарам

И да живим три људска вијека

Не бих, јопет, све о њима река

И тај земан описао тешки

Па ћу казат, што рече Требјешки:

„Да вјекови славне ваше жртве

Никад неће бројити у мртве”

Ође морам рад своје савјести

Ловорове вијенце исплести

И упутит највишу похвалу

Још једноме српском генералу

Што се ратном окитио славом

У том боју страшном и крвавом

У то доба тај је Србин смјело

Стај’о Трећој армији на чело

И све битке и мегдане проша

А звао се Павковић Небојша

Сад у мемли хашког казамата

Овај витез отаџбинског рата

Коме образ би од свега пречи

У гвозденим синџирима јечи

А ође би данас било гр’ота

Не поменут имена пилота

Што кроз огањ и челичне метке

Подигоше двадесет деветке

И смрти се не плашећ сигурне

У облаке полећеше тмурне

Бранећ земљу од проклетог скота

Ту је Ђурић погино Живота

И вјечно се у небеса дига

На крилима челичнога мига

Бродећ небом ко сури орлови

И његови пали су другови

Два витеза и два официра

Чија слава сада Олимп дира

Ту на небу смрт је страшну чеко

Српски витез Павловић Миленко

А и Зоран у задњем је лету

Храбро пао за слободу свету

Па сад горе у свом авиону

Шири крила на небеском трону

А сад морам, мој небески змају,

Ову пјесму приводити крају

Ал се надам да ће бит прилике

Да још неке опјевам војнике

И куражне српске официре

Мој честити брате Владимире

А тебе ће ова пјесма моја

Зор витеже косовскога боја

У српскоме прославити епу

Ко Мишића, Путника и Степу

Ја знам ова времена су тешка

Ал слободе сунце нам се смјешка

И једног ће дана, Богу хвала

Са поносне планине Урала

Чији врх се с плавим небом спуча

Јопет засјат слободарска луча

Јер Цар свијех православних душа

Чију ријеч читав свијет слуша

Громким гласом реко је из Кремља

КОСОВО ЈЕ СВЕТА СРПСКА ЗЕМЉА

Епски пјесник Славко Перошевић
25.3.2018.