Овакав какав сам, у временима која надолазе, не бих да сам дечји песник. Како рече Данојлић: Могао бих да затворим радњу…

Неолиберални конци и конопци притежу са свих страна, густином паучине. Предвођени НВО комесарима и другосрбијанским четовођама, срљамо у паучину као мушице.

Потрошили смо шерпе, лонце, поклопце, бубњеве и звечке. Наждрали се на петооктобарској гозби; препознајемо се и дозивамо демократским подригивањем. Срљамо на брзе курсеве о Родној равноправности и ел-џи-би-тисању.

Може се без уличарења и митинговања, то је, већма, истрошена прича. Сада се опуштено иде на праве, поуздане адресе, јасног исхода, јер се држава не бави сићом која се зове велеиздаја.

Јесмо небески народ, те се коначно досетисмо небеског вођења политике. Из авиона у авион, свим небесима, свуд по свету, а отуд донесемо дивљење – колико је Србија зрела и презрела за ЕУ! Новинари чекају на аеродрому, а ОНАЈ, усхићен, управо прича – „као да је пао с неба!“ (тако се у народу каже за лупетања).

Дечји сам песник, а има их који придодају „и мамски“, ваљда због песме „Мама је глагол од глагола радити“… Самим насловом – где је овде родна равноправност!? Још болније:

„Посоли, досоли, замеси, подмеси, 
добар дан, изволи, побогу – где си!?“… Које злостављање, које насиље, нехуманост…

Боље бисте ме разумели да одмах саопштих најлепши податак у биографији! Рођен сам у десетици; у мојих родитеља пет кћери, пет синова! Чим се пробудим, већ сам у вртићу!!!

Кад смо већ ту, дозволите да ово словце довршим веселије. Замислите купање у десетици и строфу, због које би ме ЕУ-ропејци отeли мајци мојој:
Руке јој као миксер
од мене прави пену
зар тата није могао 
да нађе нежнију жену!?

Овакав какав сам, у временима која надолазе, не бих да сам дечји песник. Како рече Данојлић: Могао бих да затворим радњу…

Мошо Одаловић

ПЕЧАТ број 505/2018

ИЗВОР:Moso Odalovic

————–

2.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић