Миленко Ковач: С. Р. је напао на пијаци Алена Главовића, а Срђан га је бранио. Ален је побегао, и позивам га да сви одемо на полиграф и ако се утврди да смо му нас тројица пришли на 10 метара, јавно ћемо се обесити под платанима у Требињу

фото: ekspres.net

Требало је да прође 14 година да прича о страдању Срђана Алексића изађе из оквира његовог родног Требиња, а скоро још толико година требало је да се огласи један од окривљених за његов смрт. Није да није хтео да прича, хтео је да каже да је око Срђове смрти створен лажни мит, поготово измишљеном причом Алена Главовића, као и филмом “Кругови” Срдана Голубовића.

“Да смо нас четворица насрнули на Алена Главовића зато што је муслиман, и да је покојни Срђан скочио да га брани, онда би заиста заслужио да буде херој, али то није истина.”

А шта је истина?

Миленко Ковач у ексклузивној исповести за “Експрес” говори о прохладном суботњем јутру у Требињу 21. јануару 1993. године и сплету несрећних околности са трагичним исходом.

Срђан алексиц убица кропована сликаДок смо улазили у СУП неко је довикнуо ” муслимани убише војника”, ми се окренусмо, загаламисмо ” ко ће да бије српског борца”, и у том тренутку Ален је успео некако да се одвоји од С.Р. и да побегне

– То је драма у два чина. Хичкок да је режирао, не би направио да се тог дана све тако деси. То је само судбина могла, зла судбина… Да се разумемо, не желим да браним ни себе ни друге, овде ми нисмо важни, важан је Срђан и важна је истина. А истина је сасвим другачија од онога што се објављује у медијима, од онога што прича Ален Главовић и што је приказано у “Круговима” – почиње испрекиданим гласом и рукама које неконтролисано дрхте, ваљда зато што први пут прича са новинаром.

Реконструкцијом, на основу његове приче, али пре свега судских списа и пресуде, тврди, није тешко закључити да се годинама јавност у целом региону обмањује конструкцијама на основу којих је Срђан Алексић погинуо бранећи комшију Бошњака Главовића од четворице разуларених српских пијаних војника.

– Од тога је створен мит, али лажни мит. Ја ћу вам испричати шта је и како било. Али, не мора се мени веровати. Постоје судски списи, искази сведока, и то понајвише сведока оштећене стране, постоји правоснажна судска пресуда, и ко жели, а то до данас нико није желео да истражи, да прочита, па ће се видети да је у питању обмана јавности која се на све то примила, а да нико не каже, чекај да видимо шта је и како суд утврдио, шта су рекли очевици, вештаци…

Ко је то први потегао, зашто, како, све ћу да објасним, него да се вратимо на тај уклети дан, рекох да је то драма у два чина. Дакле, први чин је сукоб Алена Главовића и С. Р. на пијаци у два сата по подне, са чиме нас тројица апсолутно немамо никакве везе. Кад су се њих двојица сукобили, ми смо били у сасвим другом делу града, у Мокрим доловима. Кренуо сам са братом код једног пријатеља муслимана пошто се почело причати по граду да ће муслимани организовано напустити Требиње, па да питам могу ли се привремено уселити у његов стан док се не реши ситуација, с обзиром на то да сам избегао из Дубровника. На путу смо срели овог четвртог Д. У. који је кренуо на ратиште, па нам се придружио, јер је имао два-три сата до поласка на линију. Зато је и понео пушку са собом, а ми смо били без оружја.
Позвонимо на врата овог пријатеља, отвори његова ћерка, каже тата није код куће, али не даде нам да одемо док не уђемо да нешто попијемо. Изнесе пред нас флашу оног албанског коњака, ударисмо у причу, једну по једну, пописмо ону флашу. Рече нам да нигде неће да иду, и ми одатле седосмо у мој “југо” и правац станица полиције да се распитамо за нужни смештај код начелника…

За то време, каже, на пијаци је већ кулминирао сукоб између Алена Главовића и С. Р. у који се умешао и покојни Алексић. Негде око два по подне С. Р. кренуо је у полицију да тражи смештај за себе и малолетне близанце са којима је прво избегао из Дубровника, а онда и из породичне сеоске куће на селу коју је хрватска војска у међувремену спалила.

– Прошао је пијацом, стао на тезгу на којој је Главовић продавао гардеробу, и тражио испод руке две кутије цигара које није хтео да плати, јер вероватно није имао, рекавши Алену “нека ти плати Божидар Вучуревић”. Дошло је до свађе, С. Р. му је рекао “док ја браним град Требиње, ви шверцујете робу и зарађујете”. Реч по реч, неко са околних тезги добаци да је Ален муслиман, С. Р. извади нож и поче јурити овог момка по пијаци. Умешала се полиција, одузела нож, шта је ту све било, углавном, С. Р. је рекао Алену да му је боље да га ту не затекне кад се врати. По причи, Срђану који седи у једном кафићу у Старом граду неко је јавио да је Ален нападнут, и он одлази на пијацу да види шта се догодило, јер је то, наводно, била Срђанова роба.
Негде око три сата С. Р. се вратио и видео да је Ален са још једним момком за тезгом. Поново избија туча. Ми тад стижемо пред полицију, која се налази тик уз пијацу. Излазимо, видим неку гужву, да се двојица рву на плочнику, један у фармерицама и војничкој кошуљи, а да је други војник, а да трећи вуче и удара овог у униформи, покушавајући да их раздвоји. Нисам видео да је тај у униформи С. Р., био је на земљи, окренут леђима, знао сам га из Дубровника, а да сам знао да је он, питање је да ли бих се умешао у сукоб јер сам знао да воли кавгу, знао се са тројицом потући… Док смо улазили у СУП неко је довикнуо “муслимани убише војника”, ми се окренусмо, загаламисмо “ко ће да бије српског борца”, и у том тренутку Ален је успео некако да се одвоји од С. Р. и да побегне.

Значи, нико од нас тројице није му пришао не на пет, него ни на десет метара, а он прича како смо га тукли, и како је Срђан скочио да га од нас брани. Ево, зарад истине и само истине, на лето кад Главовић дође у Требиње, нека и њега и нас тројицу ставе на полиграф, на испитивање, и све сведоке, и да сви будемо под заклетвом, и ако се утврди да он говори истину сва тројица ћемо се јавно обесити насред Требиња, под платанима.

АУТОР:  Ljiljana Keković

ИЗВОР: ekspres.net

—————-

2.2.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић