Поред моштију Светог Петра Коришког и воде Светог Архангела Михаила, још једна од светиња која из дана у дан као магнет привлачи све већу пажњу и долично поштовање поклоника, јесте гроб Преподобномученика Харитона – у наше време јављеног светилника људима и верног сведока Васкрслог Господа Христа.

Проходећи свој монашки подвиг заједно са овим мучеником Господњим у тихој и од многометежног света удаљеној црноречкој пустињи, и сами смо били сведоци његовог великог подвига и врлинског живота. Својим богоугодним животом он је врло брзо онебесио своју душу а нас обогатио живим примером „тврдог монашког подвига“ сличног древним оцима. Он је у ствари био „живо житије светих“ кога смо ми свакодневно на делу читали гледајући његов „тихи подвижнички живот“ украшен многим монашким врлинама и запечаћен печатом крви проливене на светом послушању. Да светлост његовог богоугодног живота не би била „свећа која се под суд заборава меће“ и светли само онима који су га познавали, него „свећа која се на свећњак поставља“ те светли свима у дому Божијем (Цркви) (Уп. Мт. 5, 15), нађосмо за свештену обавезу да напишемо његово житије и предложимо као духовну храну и извор духовне користи свим Христољубцима и мученикољубцима. На тај начин смо избегли сопствену осуду од Господа због греха прикривања великих дела Бога нашега и истовремено смо од заборава сачували сведочење Христа животом и крвљу овог мученика Господњег, ни по чему мањег од светих мученика у ранија времена пострадалих. Његово опширно житије, ако Бог да, објавићемо у посебној књизи у наредном периоду, а овом приликом доносимо само извод из тог опширног житија у славу Тројединог Бога. Упознавајући, преко овог истинитог писанија, са лепотом душе овог предивног изданка рода нашег и друге чланове стада Христовог, нисмо желели да похвалимо мученика, јер муцава људска похвала и величање није потребно ономе ко је увенчан венцем мученичке славе на небесима, него смо имали у виду духовну корист оних који са вером и љубављу читају. Нека би Господ дао да ово мало и истинито казивање многима буде подстицај на истрајно и чврсто ревновање у Господу и корак ближе ка званичном уношењу имена овог сведока Христовог у Диптих Светих наше помесне цркве. Амин.

Св. новомученик Харитон, фреска у капели Св. Лазара Четвородневног (манастир Св. Архангела код Призрена, рад Милоша Рашког)

Овај предивни изданак рода српскога и велики светилник истине Христове, рођен је у подкопаоничком селу Сеоцу, 40 km удаљеном од Куршумлије. Родио се на Аранђеловдан (21/8. новембра) 1960. године, наговештавајући и самим даном свога рођења Архангелску ватреност у служби и љубави према Богу. Родитељи његови Будимир и Милка беху благочестиви, вредни и скромни људи. Они своје четврто чадо, недуго по рођењу, просветише светим крштењем и наденуше му име Радослав. У дому његових родитеља владао је дух традиционалне српске побожности, тако да је цео дом био као један мали манастир у коме је владала побожност, поштовање старијих, послушање, рад и слога. Пост је у кући строго држан у целини а укућани су се редовно причећивали о већим празницима. Будући строго васпитан у традиционално побожној и домаћинској породици, он је још од раног детињства морао да учествује у свим домаћим пословима којих на селу у сваком тренутку има. Прва четири разреда основне школе мали Радослав је завршио у свом селу и то са одличним успехом. На даље школовање отац га није слао због удаљености школе у другом селу и због помоћи у домаћим пословима. Одређен тако од оца свога на рад од малих ногу он је још са десет година вредно и успешно обављао све сеоске послове: кошење, копање, орање… Та послушност и трудољубље, укорењени у души његовој још у раном детињству, биће касније у монаштву најсјајније врлине у венцу врлина којим је он украсио своју душу и због чије лепоте је удостојен мученичког венца.

Животни пут овог мученика Господњег протекао је у знаку крста а понео га је још у цвету детињства, у својој тринаестој години, када је после једне рударске несреће остао без оца. Од очеве смрти, сва брига о домаћинству полако је почела да пада на његова детиња плећа. Но, био је то само почетак невоља. Убрзо је, још од раније болесна мајка, још више оболела. Усрдно је он тада служио својој болесној мајци, но Господ, који кроз невоље изграђује душе слугу својих, и њу после две године узе у дворе своје, и то такорећи, док му је на рукама била. Срце његово је тада пробола још једна оштра стрела туге и невоље рањавајући га за живот вечни. Живот је ишао даље. Морало се и даље живети на овој долини плача што се земља зове. Деда и баба су већ били у годинама и Радослав им је сада са својом млађом сестром био и рука и нога у њиховој старости. Вредно је тада мали Радослав, заједно са дедом, обављао све послове на око пет – шест хектара неплодне планинске земље као и око стада од којих су сада живели. Када му је било осамнаест година и деда се изненадно пресели ка Господу а он сам са бабом оста да живи на селу јер је и сестра у међувремену из села отишла. Сада се могло видети како он, поред свих других обавеза у домаћинству, с великом љубављу и старањем води бригу о престарелој баби све до њеног упокојења у његовој двадесеттрећој години.

Сви ови болни догађаји, заједно са мукотрпним радом на селу, смекшавали су његово невино и чисто срце као восак на огњу а овај нови Јов их је примао руком трпљења никад не похуливши на Бога. Напротив, како нам мештани његовог села рекоше, он је увек ућуткивао оне који су хулили на Бога, цркву, монаштво или свештенство које је веома поштовао. Претрпевши тако зиму искушења, ова дивна воћка у градини Господњој рано је сазрела, тако да је његов поглед на живот био далеко озбиљнији него код осталих вршњака. Позоришта, игралишта, биоскопи су му сво време били њива, штала, шума а забаве и изласци – мукотрпан рад. И не само на свом имању и за себе, него је он усрдно помагао свима у селу и са свима добар био. Због тога, као и због његове благости, кротости, предусретљивости и љубазности, сви су га у селу волели и по његовом одлазку из села с љубављу сећали. Но пре него што ће отићи из свог маленог села у велики Ниш, где је живео као подстанар, Радослав је и војску као примеран војник завршио одавши цару царево.

У великом граду животно ткање Радославово добило је један други изглед, онолико различит колико се рајска лепота и мир малог Сеоца разликује од градског сивила и саблазни великог Ниша. Ту је он, о свом трошку, ванредно довршио основну и средњу саобраћајну школу и убрзо и посао нашао у електронској индустрији. На послу су га сви ценили због његове марљивости, одговорности, вредноће које је он још као дете стекао. Свима је пружао потребну помоћ чак и на своју штету. Своја добра дела је он брзо заборављао а давао је тако да ни његова левица није знала шта даје десница (Уп. Мт. 6, 3). Но, Господ их је добро памтио и складиштио тамо где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду (Мт. 6, 20), а узвратио му је дајући му у наручје меру добру и набијену и стресену и препуну (Уп. Лк. 6, 38) благодатних дарова Својих. Карактерне особине Радославове биле су и: неустрашивост, строгост, ватреност духа, одлучност. Све ове особине је он, по обраћењу и нарочито у монаштву, преобратио у силовита оружја којим је неустрашиво, строго према себи, ватреним духом и одлучно водио духовни рат са духовима злобе у поднебесју и за кратко време се и као победник јавио, као што ће се касније видети.

При свим својим добрим делима, поштењу, кротости, марљивости, правдољубљу, умерености у свему, Радослав ипак у том периоду живота није живео чистотом живота једног православног хришћанина. Његова душа као да је у светском метежу заборавила сладосни осећај присуства Божијег који га је у детињству пратио, за сладост поста, молитве, речи Божије, мирис тамјана на Литургији и Свето причешће. Рекло би се да је семе вере засађено у пролеће његовог живота, проживљавало зиму незнања правила хришћанског живота, која је у то време владала у срцима многих „православних“ Срба, нарочито оних у граду, а све захваљујући безбожном комунистичком режиму. Нашавши се у мору саблазни великог града његово срце се ту лагано гасило због греха и полако западало у таму богозаборава. У таквој тами, жудећи за правдом и истином, наишао је на лажну светлост – комунизам. Не схвативши у том тренутку сву лажност и таштину комунизма, искрено је хтео да се учлани у комунистичку партију али се то из Богу знаних разлога није догодило.

Но, његова добра дела, правдољубље, вера која се никад није потпуно угасила, и животни крст кога је трпељиво носио од детињства, узиђоше на спомен пред Богом, баш као некада молитве и милостиње Корнилија капетана, и измолише милост и благодат у Господа те га Свемилостиви призва на пут спасења. И као што је Корнилију послао анђела да га упути Петру у Јопу да би му показао пут спасења, тако је њему послато спасоносно искушење после кога се он свим срцем обратио Господу и надаље му ватрено служио. Наиме, промисао Божији је овог војника Христовог довео до учешћа у рату у Хрватској 1990. године. Страхоте рата и близина смрти потпуно су смекшали ионако невољама смекшану земљу срца његовог, које је од тада било потпуно спремно да у себи прими семе речи Божије. Сачуван тако моћном мишицом Господњом у вихору рата, као некада Јона у утроби кита и три младића у вавилонској пећи, Радослав се вратио дому своме благодаран Богу и одлучан да води Богоугодан живот. Огањ његове љубави према Господу је био толико јак, да се могао упоредити са ревношћу изабраника Божијих који су имали виђења Господа или били узнесени до трећега неба. Можда је он неко виђење у смртној опасности заиста и имао – Бог зна. Но, једно је свима познато, његов даљи живот је био испуњен таквом ватреном ревношћу као да је свагда пред собом гледао Господа у свој слави Својој.

Видећи такву љубав његову, Господ који жели да се сви спасу и дођу у познање истине, убрзо овог новог Корнилија упути „у његову Јопу“ – манастир Светог Јована Крститеља недалеко од Ниша, где је упознао свог путовођу спасења, ревносног сејача речи Божије – старог игумана Илију. Овај неуморни, љубављу испуњен и увек ведар служитељ Божијег олтара, видевши његово искрено обраћење и тражење пута спасења, с љубављу га прими под своје окриље, радујући се духом лепоти душе његове и љубави према Господу. Распаљен божанском љубављу он је сада усрдно радио на пољу своје душе чистећи је од корова страсти и трња греховних жеља. С љубављу је читао Свето Писмо и друге божанствене и душекорисне књиге, ревновао у похађању црвених богослужења, посту, молитви и осталим хришћанским врлинама. Његова љубав и послушност према оцу Илији, који му је био и отац и мајка, била је велика а њихови сусрети у манастиру Светог Јована чести. Знао је Радослав и дуже време да остане у манастиру нарочито у постовима и пред велике празнике. Ту се он и марљиво трудио на манастирским послушањима. Видећи обиље духовних дарова у овом изабранику Божијем, духовни отац његов – отац Илија се радовао духом и често га је, у његовом одсуству, хвалио говорећи да још није срео таквог човека у свом животу. Зато је он марљиво неговао душу његову „припремајући га за нешто велико“, како је сам једном приликом изјавио окупљеној братији. То „нешто велико“, ипоставило се касније, било је монаштво и то у манастиру Светога Саве Освећеног, недалеко од Јерусалима. Заливана тако водом усрдног делања, вера његова је све више расла. Колика је она у том тренутку била говори пример исцељења који је сам мученик касније причао у славу Божију. Наиме, десило се једном да се тешко разболео од неке стомачне болести. Болови су били јаки и неподношљиви. Уздајући се у милосрђе Мајке Божије клекнуо је пред икону Тројеручице у дому своме и у топлој молитви заспао пред иконом. Када се пробудио болова није било и осећао се потпуно здравим. Из свег срца је заблагодарио Мајци Божијој, а од тада никад се у болести није обраћао лекарима за помоћ, него се молитвом и постом препустао врачу душа и тела наших Господу Исусу Христу и пречистој мајци Његовој.

У то време отац Илија је повремено организовао ходочашћа у Свету Земљу. На једно такво ходочашће, априла 1995.године, предходно попут великих древних отаца великодушно раздавши сву своју имовину потребитима, кренуо је и Радослав са ватреном жељом да као искушеник остане у манастиру Светог Саве Освећеног. По недокучљивом промислу Божијем то се није догодило. Света Земља га није примила, да би нешто касније његова света душа, са свете Косовско – метохијске земље, била примљена у Небески Јерусалим да са Господом вечно царује. По повратку из Свете Земље, душа његова је још јаче горела огњем небеске љубави али се тада у њему појавила и смирена мисао да Господ, затварањем манастирских врата за њега, можда указује на његову недостојност да живи у манастиру и да треба да иде путем брачног живота. Но милосрдни Господ, који зна срца свих људи, видећи да је срце његово далеко од светске сујете и брака, да је испуњено ватреном ревношћу и да је спремно за стоструки род, убрзо развеја сва ђавоља нашаптавања о браку и устима оца Илије изрече му свој благослов да се упути у манастир Црна Река, под окриље Светог Петра Коришког. Ту дакле, у просторно малој, али духом, и благодаћу која на њој почива, великој и изузетно плодној светој обитељи, требало је да буде засађено ово племенито семе које је носило у себи стоструки род. У светом расаднику ваљало је и свето семе засадити. У манастиру су га с љубављу примили уврстивши га међу послушнике, чиме је почело његово добровољно страдање за Христа, његов нови крст, који је био већи од његовог предходног животног крста колико је душа претежнија од тела а који свети оци називају безкрвно мучеништво. Одбацивши тако све лепоте и богатства овога света као блато с ногу својих, он је сада великим телесним трудовима, на које је навикао, додао свете духовне трудове: трпљење, смирење и одсецање своје воље. Свако послушање наложено му од игумана он је извршавао са лакоћом, смирено, свом душом, свим срцем, не штедећи себе ни у чему. Његова способност за све врсте послова почев од кухиње преко мајсторских послова и вожње до најтежих послова у шуми, одмах су јасно показани. Због тога је он од самог почетка постао десна рука младог братства, у манастир пристиглог углавном из градске средине и ненавикнутог на рад. Никада овај послушни раб Божији није био безпослен, с тога је униније као ватром паљено бежало далеко од њега. И не само у манастиру него је он, по благослову игумана, помагао и околним мештанима и пријатељима манастира, због чега је уживао велику љубав и поштовање њихово. Као разуман и мудар војник Небескога Цара, свој велики труд он није сагоревао огњем празнословља или осуђивања, него је сво време благоразумно проводио у ћутању присећајући се својих грехова и тајно се у срцу молећи. На сва манастирска богослужења је он први долазио, непокретно отстајајући цело богослужење, ма колико оно било дуго. Стајао је неприметно са благо спуштеном главом поред кивота Светог Петра, а када би га позвали за певницом послушно би долазио озбиљног израза лица и лепо, течно и са пажњом читао оно што му је одређено. Навике својствене младости на њему се не примећиваху а држање његово беше озбиљно и зрело прилично старости јер је „мудрост седина људима, и узраст старости је живот непорочан“ (Прем. Сол. 4, 9). Тих и неприметан у држању он ни својим облачењем није хтео да привуче пажњу на себе. И у цркви и ван ње на себи је носио изношену али уредну и неизцепану одећу. И лети и зими је носио сукнене панталоне, гумене опанке и вунене чарапе, имајући при том преко подрасника вунени прслук. Зими је узимао само још један такав прслук, што је за црноречке прилике изузетан подвиг. За трпезом је увек био уздржан и никада није испољавао своје незадовољство предложеном храном, иако је понекад на трпези била предложена храна коју није могао да једе због своје стомачне болести. У његовој келији, која је истовремено, због оскудности просторија, била и манастирски магацин, од ствари њему потребних могло се видети: две – три иконе окачене на зиду, Свето Писмо, молитвеник, пар књига и нешто налик на кревет који је сам склепао од дасака, поставио на четири пањића и прекрио танким простирачем.

Но и то мало што је имао он није сматрао својим него манастирским стварима због чега их је, при премештању у други манастир, и оставио у својој келији узевши само личну гардеробу која је стала у једну мању пластичну кесу. Ту је он, у топлој молитви, ненаситом читању Божанствених књига и сазерцању наслађивао душу своју небеском храном и скупљао снагу за подношење свих тегоба трновитог и уског монашког пута. Роптање, малодушност и незадовољство додељеном му неудобном и хладном келијом су били далеко од њега као, уосталом, и при свим другим искушењима монашког живота која као сенка прате сваког монаха Христовог. Често смо га виђали како после вечере узима „Житија Светих“ и одмах одлази у своју келију, не дајући места разговору са братијом или шалама својственим младости. Поуке и подвизи светих отаца, нарочито светих мученика, су у ствари сачињавали његов свет а све овоземаљско њега се није дотицало. Зато је свима деловао као путник на перону овоземаљског живота, са једним завежљајем тела свога који зна где је кренуо. Његова непривезаност за било шта земаљско и чежња за Господом су биле два украса душе његове јасно изражена. Цела његова појава псаламски је говорила: „Жедна је душа моја за Богом живим; Кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем?“ (Пс. 41, 3). У тој својој чежњи за Богом он је себе потпуно заборављао и на послушањима је заиста трудом изгарао и за сам живот свој мало марио. Запаљен огњем такве љубави он је касније, за време рата на Косову, без страха прихватао ризична послушања, и та храброст, неустрашивост и спремност за жртву су биле неке од главних црта његовог духовног лика. Извршавајући једно такво послушање, или боље рећи служећи Богу и ближњима, он је и пострадао стављајући тако печат крви своје на сва своја Богоугодна дела.

Иако је отац Харитон био немилосрдан непријатељ телу своме и строго осуђивао слабости своје, он је према братији био благ и кротак, предусретљив, састрадалан и пријатан са својим осећајем за умесну и крајње умерену шалу. Речи оговарања, осуђивања или ниподаштавања других беху далеко од њега. Таква његова ватрена ревност, усрдност на свим манастирским послушањима, безпоговорна послушност и умешност у многим пословима били су разлози што је он, после двоипогодишњег искушеништва у Црној Реци одређен за сабрата манастира Светих Архангела код Призрена који се у то време обнављао и очекивао своје прво братство после запуштања у турско време. Но, пре него ће са осталом братијом прећи у новооживљени манастир он је једно време провео у манастиру Светог Апостола Марка у Кориши код Призрена.

Његово усрдно служење Богу и братији се и овде несмањеном љубављу наставило. Поред послушања гостопримца, возача и набављача, он се сада архангелски ревносно и непоштедно трудио око обнове манастирских здања. Многим посетиоцима манастира, и православним и муслиманима, је из тог периода остало у сећању његово гостопримство и љубазност којим су били обасипани при посети светоархангелском манастиру. Његово милостиво срце је састрадавало и са шиптарском нејачи која је страдала у вихору рата. Дешавало се да је најнемоћнијим међу њима притицао у помоћ тако што их је аутом пребацивао на сигурнија места. Често је суза орошавала његово светло лице, када би слушао о страдању људи ма које вере били. Често је као добар возач и поуздана личност био на услузи епископском двору у Призрену. Поред свих трудова и напора он је и овде први на службу долазио и све време, непомично стојећи, пазио на оно што се чита и поје.

Трудећи се тако у Господу душа оца Харитона је све више и више узлазила ка лествици врлина; и као одговарајући на његову пламену ревност, духовни отац његов и владика, постриже га у монашки образ маја 1997. године, при чему му надену ново име – Харитон (то је у ствари грчки превод нашег имена – Радослав) по Светом Харитону Исповеднику. Примивши ангелски чин, за којим је толико жудео, овај крстоносац је сада појачао своје усрђе и тако напредујући из силе у силу, под мудрим надзором свога духовног оца, сигурно пловио ка небеском пристаништу. Светлост његовог врлинског живота је сада још јаче заблистала на славу Божију, и поред тога што је на све могуће начине желео да је сакрије маском хладнокрвности и незаинтересованости. Није се, наиме, могао сакрити град кад на гори стоји (Мт. 5, 14). А и сам Господ је благоволео да, у ова од греха тамна времена, на висину уздигне светлост његовог врлинског живота, како би је сви видели и схватили да се и данас, уз јаку вољу, може живети онако како су древни оци живели. Гледајући својим очима оно што су у житијима светих читали, братија се дивила и прослављала Бога, дивног у светима својим, који у сваком времену има своје искрене, ревносне и смирене слуге.

Хранећи се тако светом храном послушања и смирења, душа овог сведока Христовог је сигурно пребивала у светом дому трпљења. Тај дом душе његове, сазидан на камену вере, реке страсти и ветрови искушења нису могли оборити. Трпео је овај мученик Христов, као што смо видели, и зиму и увреде и тегобу разноврсних послушања и слабости братије и своје слабости за које је смирено знао да тражи опроштај и сва друга искушења од Господа му послата као лекови за душу. Но, не мање трпљење и веру показивао је и у болестима, примајући их у смирењу своме, као казну за грехе своје. Ево једног таквог примера. Годину дана пре страдања, разболе се он од жутице. Симптоми болести беху свима очигледни. Бледило лица, жуте беоњаче, и уопште јадно стање његовог тела у таквој болести, захтевали су хитно болничко лечење у карантину. То су му сви у манастиру и предлагали бојећи се и за њега и за себе, јер је болест била заразна. Видевши забринутост братије и присетивши се ранијег чудесног исцељења у дому своме, он одлучи да се једно време затвори у своју келију, предајући себе у руке истинском Лекару душа и тела, Господу нашем Исусу Христу и Пречистој Матери Његовој. Његов подвиг и молитве у затворништву само су Богу познати. Братији светоархангелској је познато само то да је он после три дана изишао из келији потпуно здрав и спреман за нова послушања. После тога, уважавање и љубав братије према њему су били још већи, а сваки његов савет или поука, којих је заиста мало било, имали су још већу пријемчивост у срцима њиховим, и они су га с љубављу испуњавали.

При обиљу врлина којима је украсио своју душу, отац Харитон се није предавао високоумљу него је увек осуђивао себе и пребивао у смирењу и вешто скривао од очију људских своје потпуно одречење од света, и своје богоугодне подвиге. И не само од људи, него као да је, стекао се такав утисак код братије, желео да се сакрије и од самога себе, да буде као да га нема. И колико је био сакривен и одвојен од света, толико је сав био у Господу. А у Господу њему није требао ни чин свештеномонаха, кога је одлучно одбио, ни власт, ни част. Бити смирени монах Христов целог живота њему је била довољна награда и част. То смирење његово је чинило да понашање његово буде природно, просто, без трунке извештачености или дрскости. Смирење и ненасито читање Божанствених књига, је у њему родило и мудру разборитост која уме о свему да расуђује и правилно гледа на себе и свет око себе. Смирење га је и узвело на последњи животни крст мучеништво крвљу или треће крштење, после кога је, очишћен од свих грехова, узлетео ка Господу кога је толико волео. Тај крст он као да је предосећао. То се могло закључити из његових речи у којима је било радосног призвука: „Ето, братије, још мало па ћу имати четрдесет година, и још мало после тога, па ћу поћи у радостан сусрет Господу“. Или једном другом приликом, када је после рафалне пуцњаве терориста на ауто којим је управљао рекао једном од братије: „Изгледа да ме ‘оће метак“. Предосећај мученичке смрти се могао наслутити и у његовим речима једном од сабраће за време поклоничког путовању на Свету Гору. Наиме, пошто се отац Харитон у једном тренутку изненадно попео на пирг Светог краља Милутина, један од братије му је у шали довикнуо: „Сиђи доле, куме, ако сломиш ногу ко ће те носити до манастира?“ Отац Харитон је сишао исто онако брзо и спретно како се и попео, и уз благ осмех одговорио: „Куме, не брини, ако сломим ногу, гурните ме овде у неки јарак поред пута, покријте ме грањем – није грешни Харитон заслужио да се сахрани као човек.“ Крст страдања за Христа је он потајно и желео, а то се могло закључити из тога што је без страха прихватао послушања при којима је, ради помоћи ближњима, требало аутом пролазити кроз опасне средине у време највећих злочиначких акција шиптарских терориста. На питања мирјана: „Како се не плашиш терориста?“ он је знао мирно да одговори: „Не треба човек да се плаши кад је на Божјем путу“, или строгим али у исто време братским погледом: „Чега да се плашим? Ја сам монах… “. Некима је одговарао: „У Божијим сам рукама. Ако би и био киднапован не бих се плашио мучења ма каква она била“, мислећи при томе, да је његов пут окриљен благословом игумана, и да му страдање у том случају ставља мученички венац на главу, а то није разлог за бригу него за радост. То што је речима пред Богом и пред људима рекао то је он и на делу потврдио нешто касније када је потпуно мирно преживео рафалну ватру терориста на ауто којим је ишао у посету болеснику. Не показавши никакав страх он је сво време био предан вољи Божијој, присебан и смирен. Ауто је био изрешетан а повређених, на сву срећу није било. У наставку пута отац Харитон је, веле његови сапутници, био потпуно уздржан од сваког коментара, осуде или зле речи према шиптарском народу, нарочито према цивилима и деци. На крају пута је сапутницима скренуо пажњу да никоме не причају о ономе што се десило. Таква је била величина његове душе, таква његова љубав према непријатељима, таква спремност да учествује у страдањима Христовим (Уп. 1. Пт. 4, 13), таква потврда његове савршене љубави према Господу у којој нема страха, јер „савршена љубав изгони страх напоље“ (1. Јн. 4, 18). На све ово додаћемо речи Свештеномученика Садока: „Ко је духован, тај са радошћу, жељом и великом љубављу очекује мученичку смрт, и не боји се јер је спреман; телесном човеку час смрти је страшан“, и речи једног од сабраће оца Харитона: „Велики је био наш отац Харитон, велики, велики, велики“.

Та његова величина, љубав и пожртвовање показаће се и у тешко време уласка КФОР – а и шиптарских терориста на Свету српску земљу, када је и почела нова Голгота српског народа. У опшем метежу и неизвесности није се знало шта ће нови сат донети и шта даље. У тим тренутцима отац Харитон је био сасвим присебан и знао је шта ће са собом а своју одлуку је најпре игуману саопштио: „Ја одавде не желим да идем ни по коју цену“. Другом приликом је братији рекао: „Сада знам и сигуран сам, не сто посто, него двеста посто, да нигде не идем одавде. Ово је мој манастир и моја земља“. Своју одлуку да по сваку цену остане на мученичкој Косовско – метохијској земљи, саопштио је нешто касније у молебном тону и владици своме, који је већ издао благослов да се монаси привремено могу повући на безбеднија места у епархији. „Ником ништа нисам учинио, и не желим ни жив ни мртав да одем одавде“ – рекао је одлучно, спреман да у сваком тренутку на позив Господњи одговори: „Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје“ (Пс. 107, 2). Са таквим чувством срца наставио је он своју жртву за ближње да би нешто касније и самога себе принео као најсавршенију жртву Богу, очиститељну за душу своју и умилостивљујућу за род српски.

Дирљиво је тада било видети како овај пожртвовани слуга Божији, у опасним тренуцима жртвује себе само да други не би постали жртве, како сам постаје покретна мета само да други не би били на мети зликоваца. Неустрашиво и неуморно пристиже до угрожених и превози их до безбедних места. У неколико наврата одлази до села Корише да би одатле извукао угрожене. У селу за кратко време никог од Срба није било, а манастир Светог Марка недалеко од села, је убрзо сравњен са земљом. Другом приликом хитно одлази у планински крај, у манастир Свете Тројице недалеко од Призрена, да избави животе малог сестринства. Без панике и мирно превози сестре на безбедније место и чека ново послушање. Манастир је после краћег времена до темеља срушен.

И не само за живе, него се он у тим тренутцима жртвовао и за мртве. Тако је једном приликом, неустрашиво пролазећи улицама Призрена, кроз бесну гомилу која је славила „своју победу“, аутом дошао до нашег убијеног војника и без страха пренео до мртвачнице. Овај мученик је једно време мртав лежао у ауту јер се нико није осуђивао да му се примакне. Ово дело његово заиста је достојно похвале, јер жртва за живе још и некако може може да се разуме, али ризиковати свој живот за мртвог човека може само онај коме је живот Христос и смрт добитак (Фил. 1, 21). Трудећи се тако у Господу, отац Харитон је из дана у дан богатио душу своју врлинама чинећи је достојном небеских блага. Међу њима, чини нам се, особитом лепотом блистаху три врлине: поверење, послушање и љубав према духовнику, које су га тако брзо и довеле до тихог пристаништа – Царства Небеског.

Но, Господ, који прославља оне који Њега прослављају, не желећи да његов подвиг и мученички венац, велом тајне остану покривени, благоизволе да људима открије његов удео указавши на место где је његово намучено тело сахрањено и каква је била кончина његова. Тело је пронађено у августу 2000. године од стране комисија за есхумацију тела несталих и киднапованих Срба. Недалеко од његовог тела пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време. Вест о обретењу његовог светог тела је тако после више од годину дана неизвесности стигла до надлежног Архијереја и духовног оца његовог – владике Артемија а преко њега и до других. Свето тело мучениково нађено је без главе. Кости руке су биле поломљене као и кичма којој је хвалило неколико пршљенова. Подрасник и џемпер били су у пределу срца избодени ножем на неколико места. Џемпер је са предње стране био распорен. Били су то најбољи докази неописивих мука које је овај преподобномученик поднео за Христа попут мука првих хришћанских мученика из времена зверских римских царева. Мученикове мошти су убрзо из Призрена као из корена ишчупани црвени косовски божур пренесене у манастир Грачаницу. Пошто су их верни у Грачаници са љубављу целивали, сутрадан су мошти пренесене у његов први манастир – Црну Реку. Ту, у маленој и тихој црноречкој пустињи, где је некада примљен као искушеник сада је примљен као мученик. Примљен је не са сузама него са васкршњом радошћу како и доликује ономе који је ушао у радост васкрслог Господа свога. Са таквим чувством срца је и прописно опојан од свог духовног оца и све братије и предан мајци својој – црноречкој земљи да је краси и освећује. За његову нову келију, одређено је место на новообразованом монашком гробљу, само пар метара од његове некадашње келије. На гробу преподобномученика братија је ускоро зажегла кандило као сећање на светлост његових врлинског живота и као малу жртву братије с љубављу принесену новомученику и некадашњем сабрату. Од тога дана црноречки манастир је добио још један благослов и светињу и постао је још светлије место насеља славе Божије. На његовом Светом гробу данас се све чешће изливају топле молитве за помоћ у разним животним невољама многих поклоника црноречког манастира а брза помоћ онима који са вером, љубављу и поштовањем приступају никад не изостаје, нарочито онима који су га за живота познавали.

Светлост његовог подвига, засјала у ово наше време, истом мером сведочи Господа Христа као и светлост подвига великих мученика Христових из ранијих векова. Управљајући своју мисао у том смеру наилазимо на питање: Којем Светом Мученику је својим животом у Христу и смрћу за Христа сличан овај нови сведок Господњи?

Ваистину сличан је Светом Великомученику Краљу Јовану Владимиру.

Живот и једног и другог били су проткани болом и протекли су у знаку крста. Онај је живећи у браку са Косаром очувао своју девственост и целомудрије а овај је, пригрливши девствено монаштво, рађао родове достојне покајања. Онај је био краљ, а овај се зацарио над страстима и греховним жељама. Онај је водио непоштедну борбу са унутрашњим и спољашњим непријатељима отачаства свога, а овај је наоружан мачевима поста и молитве сасецао главе духова злобе у поднебесју. Онај је сам отишао своме убици и пружио му мач да га убије, а овај је свестан да може сваког часа да буде убијен прихватао да се жртвује за друге. Ономе је главу одсекла рука хришћанина који је погазио часни крст, а овоме рука слуге сатанског која кидише на све што носи знак крста.

Са ким би смо још упоредили овог монаха Христовог?

Ваистину са подвижником светог послушања Акакијем из Лествице.

И један и други беху безпрекорно послушни. И један и други беху простодушни. И један и други благоразумно трпљаху тегобе послушања. Но, овај нови Акакије превазиђе оног из Лествице онолико колико крв проливена за Христа превазилази зној проливен на послушању.

Сагледавши све ово духовним очима вере преклоните и ви са нама, црноречком братијом, колена срца својих пред подвигом овог најновијег сведока Христовог, и просветљеним умом са васкршњом радошћу ускликнимо:

Радуј се предивни изданче рајског Сеоца!

Радуј се јер си од детињства узео крст свој и пошао за Христом!

Радуј се јер си као злато претопљен у огњу искушења!

Радуј се јер руке твоје беху вредне за чињење добрих дела!

Радуј се јер си неуморним трудољубљем и монашким подвигом поцепао меницу грехова својих!

Радуј се састрадални, препун љубави и ватрени слуго Бога Живога у времену охладнелом од греха!

Радуј се стубе трпљења и тврђаво истините вере Христове коју ветрови искушења не могоше оборити!

Радуј се јер си братији својој постао образац и пример послушања, смирења и свих других монашких врлина попут древних отаца!

Радуј се јер си животом у Христу удостојен да крв своју пролијеш за Христа на Светој Косовско – метохијској земљи!

Радуј се јер си смрћу за Христа ушао у многожељено Царство Небеско где је вечна радост у гледању славе Божије!

Радуј се јер се твојом жртвом и твојим молитвама пред престолом Творца обарају сви видљиви и невидљиви непријатељи мученичког рода нашег!

Радуј се јер нас гробом твојим као бодилом покрећеш на ревновање у Господу!

Радуј се преподобномучениче Харитоне предивна црноречка и светоархангелска похвало!