Дуго лутамо као народ. Питање је да ли је то наш избор или судбина. Вечито једни другима пребројавамо крвна зрнца, партијске или неке друге припадности, а чини ми се да колико год желели и трагали за бољим, радимо све да се то не деси. Народно јединство сам током свог досадашњег живота осетио само у најтежим, али заиста најтежим тренуцима за било који народ и земљу, па и нашу. Као да нам је сувише тешко да окренемо главу за неким, питамо шта га мучи, као да смо се одродили једни од других и заборавили на првог комшију, а камоли на солидарност са „неким тамо незнанцем“ из другог града.

Престали смо да размишљамо о другима, друштву, животној средини, здрављу, породици, вредностима, све је некако постало толико брзо, а када се све сабере и састави, испада да смо константно трчали у круг и, као пас за својим репом, тражили сопствено место у овом друштву, без осврта на то какво нам је друштво постало.

Како очекивати боље за себе кад није боље никоме?
Да ли је најлакше решење заиста увек и најбоље?

Нисам, нити сам икада био, од оних који наговарају да се за неког гласа (осим да се уопште изађе), нити сам икада наметао сопствено мишљење. Ипак увек сам спреман и слободан да изнесем своје гледиште и став, у нади да ће добар део других схватити шта сам желео да кажем и придружити ми се у одбрани истог.

Мишљења сам да је свако људско биће разумно и слободно и да у ери техонологије заиста не постоји изговор за неинформисаност, а у 21. веку апсолутно не постоји изговор за страх или уски лични интерес. Крајње је време да изађемо из комунистичке буразерске доктрине и схватимо да ће, ако ми будемо исправни, за сваког бити места у овом друштву, да је за то потребно само довољно труда и воље, а највише достојанства.

Бошко Обрадовић јесте најбољи кандидат на предстојећим изборима. Његова личност је скуп позитивних особина српског домаћина и државника, оно што на нашој политичкој сцени заиста дуго нисмо видели, а што је најбитније – има подршку изузетно угледних и часних људи који су у времену „сужњих и клањајућих“ остали усправних глава и чистог образа.

Као релативно млад човек, осећам потребу да му на овај начин пружим подршку, с вером да ће то учинити и много других, а на изнанеђење оних који ову земљу држе у ланцима што секу и гребу на саму помисао да их се можемо ослободити. Да, можемо – само силом воље и жеље.

Кроз дугогодишњи рад, Српски Покрет Двери, заједно са Бошком Обрадовићем, начиниле су низ храбрих и позитивних акција не само на освешћивању и буђењу српског народа већ и акција непосредне помоћи оним људима које су заборавили баш сви, осим њих.

И не, Двери можда немају довољно новца, али имају довољно родољубља, оног чистог, неоптерећеног разним стереотипима, аномалијама, фразама – неисквареног родољубља. И имају довољно воље и жеље да у тој тешкој, неравноправној борби истрају до победе.

Бошко Обрадовић је кандидат кога нису поколебали, па чак ни уздрмали, сви они који су, вођени аутопројекцијом, помишљали да када већ они нису власници свог мишљења, а почесто и разума, то не може бити ни он. Да,  за разлику од њих, просто не може постојати човек који слободу чува у својим рукама. Да нема тога ко ће се појавити а да кроз њега не говори неки магнат, да није могуће да је ту неко ко не носи кофер, јер, забога, зар смисао политике, дисања, живота, није управо то?

Бошко је кандидат који говори језиком чињеница, некада непријатних и болних, али истинитих. Да, то га издваја од других кандидата. Ни једном речи Обрадовић не жели да обмане, превари, али ни да шминкањем умије и прикрије истину да нам неће бити боље без пуно труда, рада и воље, без тога да почнемо од себе. Али не од оног рада којим хранимо туђу, а не своју децу. Јер српски народ је увек био вредан, али никада није пристајао на ропство. Никада, до претходне две деценије.

Негативна селекција, сиромаштво и ратови учинили су да изгубимо пут којим смо ишли, али то не значи да тај пут не постоји, већ да ми још увек идемо ка провалији, за обећањима од којих ништа нисмо добили а у последњих 17 године све су нам одузели.

„Европска унија, реформе, политичка стабилност, стране инвестиције…“  ДОСТА!
Колико год нас медији тровали, ми морамо знати истину да су те речи одавно постале мртве, безвредне и безобразне у време када се сељацима отима земља, радницима живот и достојанство, образованима смисао, земљи територија, обичном човеку право да буде човек! Нису нам потребне прескупе и испразне речи – потребна су дела и потребно је почети од почетка, јер наша земља је урушена, наш народ је пред нестајањем. Потребно је изградити све оно што је „демократија“ урушила.

То је све оно што Бошко Обрадовић представља као свој програм и то је оно због чега, заједно са својим Покретом, гласно устаје против аждаје која сваким новим даном постаје све гладнија, све док не прождере и последњи културни, историјски, традиционални, духовни, а на крају и физички део овог народа.

Нисам од оних који воле да хвале политичке личности, па ни човека који досад ниједним својим потезом није показао да то не заслужује. Пишем због чега ћу ја гласати, јер ће Бошко то и спровести у шта сам сигуран, штавише и уверен јер га активно пратим више од 5 година, а његов сјајан рад познајем и дуже. И, како сам сазревао као личност, тако је и он сазревао као политичар, и данас постао спреман да својом модерном националном политиком постане председник Србије.

Његови погледи на свет и неки ставови су се можда мењали, али суштина и оно што је Србији потребно није се променило за тих 5 година, што је редак случај и непостојећи тренд у нашој политици.

Ако ставимо на страну све актелне политичке промене у свету за којима овог пута НЕ СМЕМО, понављам, не смемо закаснити, српски председник а не председник Србије и представник народа а не функције, је оно што нам је витално потребно.

Бошко Обрадовић је, као човек из народа, смео да у Скупштини каже све оно што народ мисли, а као српски домаћин, који се креће и зна шта су проблеми у данашњој Србији, пронео крик обичног пониженог човека који каже да више овако не може и да нешто мора да се мења, да систем лаже и да не живимо ни у представи ни у бајци, већ у трагедији, и да је само на нама да такав сценарио променимо. Пронео глас опљачканог, угњетаваног, згаженог, пониженог народа, разоткривајући политичку мафије и стављајући своју главу у торбу – за разлику од већине политичких бескичмењака којима је најбитније да им торба буде само у руци, и по могућству што тежа.

И ако треба – да, назваћу се националистом без обзира што ће бити оних који ће политику српског интереса у држави Србији назвати фашизмом, ултра-десничарским екстремизмом. То су најчешће они који се залажу за мир, љубав и слободе, али само док се неко не усуди да каже нешто што се коси са њиховом представом нормалног, природног, дозвољеног или забрањеног.

Бошко Обрадовић је законски већ спремио оставку уколико његов програм не буде спроведен у првих 6 месеци. И то више не зависи од њега, већ од оних који ту оставку имају у својим рукама.
То је најпоштенији политички потез ког се сећам, за разлику од неких који су „купили прње“ али су негде заборавили да кажу да су се само шалили и да сада када су они дошли, више ништа не важи, већ су битни само они, а држава и народ су под њиховим ногама.

Време је за народ. Народу више не треба чобанин, нити вођа, народ има очи, уши, мозак, народ долази да врати место које му припада. Бошко Обрадовић као српски председник гарантује повратак судбине народа у његове руке, слободу избора и мишљења, промоцију способности, памети, знања, мудрости, исправних вредности.

Народу треба човек из народа.

Зато ја дајем глас њему, јер не дајем глас политичкој опцији, нити председничком кандидату. Дајем глас себи, дајем шансу себи за будућност у овој прелепој земљи, пуној потенцијала, којој нису потребне стране субвенције јер имамо домаћу производњу, јер имамо наше људе спремне да поштено раде за поштену плату, јер живот достојан човека данас се представља као луксуз, а ми нисмо створени само да радимо, него и да живимо од свог рада.

Да живимо, радимо, стварамо као људи, заокружићу 7.

Аутор: М. Ј. Глас Младих