СРБски ФБРепортер:

Као увод у текст господина Миланка Шеклера, наведен је цитат о понашању саговорника у дипломатији, али не само у дипломатији већ и на сваком другом месту – рецимо у правој српској кафани, о чему ће бити речи у даљем тексту…

„Најбитније је од почетка до краја разговора пажљиво слушати саговорника, задржати смиреност и хладнокрвност и ни на који начин не показивати нервозу или узнемиреност, не падати у ватру, не упадати у реч саговорнику, не обесхрабривати се, без обзира на могуће провокације, не подизати тон, не гестикулирати, не вртети и не климати главом, не држати се за главу, не мрштити се, не облизивати се, не подизати обрве, не гутати пљувачку, не врпољити се, не махати (гранати) рукама, не подизати прст и не претити њиме, не колутати очима, не осмехивати се цинично и подругљиво, не гњавити саговорника дугом причом и понављањем реченог.

У разговору изузетно негативну појаву представљају тзв. тикови – непријатни, ситни, учестали, невољни покрети. Присилне радње као муцање, претерана гестикулација, „шарање“ погледом, расејан поглед, бацање погледа тамо-онамо, унезверено окретање, ометају вербалну комуникацију и одају несигурну и уплашену особу, или пак, потпуно неприпремљену за разговор или наступ.

Арогантно, надобудно, препотентно, нетолерантно и агресивно понашање било ког од саговорника се, по правилу, негативно одражава на ток и исход дипломатског разговора.

Током разговора посебно је контрапродуктивно, са несагледивим последицама, лично нападати, омаловажавати и вређати појединце и личности друге преговарачке стране…“

Проф. др Давид Ђ. Дашић, ДИПЛОМАТИЈА (савремена & економска),
Издавач Алтера Београд, 2013. година, страна 253.

Пише: Миланко Шеклер,
29.3.2017.

ЛАЖНА КАФАНА…

Захваљујући вероломном премијеру Србије који је готово годину дана као папагај понављао да се сигурно неће кандидовати за место председника Србије, ја добих силне опкладе, и то углавном од „напредњака“ који су слепо веровали свом БогоВођи.

Знао сам ја да тај стари и искусни кривоклетник (заједно са Томом Николићем заклео се на Часни крст, и то пред црквеним олтаром и у присуству свештеника и Војислава Шешеља, да ће му одано чувати СРС док он буде у Хашком казамату!), та искусна стара лажовчина својим одлучним и агресивним негирањем само примитивно покушава да сакрије од свих нас (па и страначких „мрава“!) своју неизбежну кандидатуру за председника, која ће се на крају сигурно реализовати у стилу: „Ма не бих ја, ал шта ћу кад ме народ воли и хоће само мене“!

А за њега већ одавно „народ“ представља само онај део народа који, као безимена маса, већ месецима „шара“ широм наше Србије, гамиже за њим хипнотисано као огромна аутобуска гусеница састављена од масе сиротих и бедних, јадних и понижених, чија личност и индивидуланост почиње и завршава се у оном кратком тренутку док их страначки „капои“ по први и једини пут у животу ословљавају пуним именом и презименом, тј. док их прозивају при уласку у аутобусе!

Но, овом приликом, ипак пре свега желим да се топло захвалим актуелном премијеру што је између мене као нестраначког и независног интелектуалца (представљеног у мојој личности) и свих његових оданих чланова странке и обожавалаца, ипак стао на моју „страну“, и ипак се кандидовао, упркос свима а највише упркос „себи самом“! Уједно га јавно обавештавам да, без обзира што сам добио пуно опклада, практично нисам зарадио никакав велики новац, јер се у њега нисам ни кладио, тако да нема разлога да ми шаље било кога на „пословни разговор који се просто, кажу, не може одбити“! Да пара сигурно није било сведоци су ми многи чланови његове странке који ми часно дугују исплате за опкладе! Једино ако премијер и кандидат и даље баш инсистира да са мном подели овај „заједнички  плен“, обавештавам га овим путем да може да дође када хоће, па да заједно одемо и једемо и пијемо колико хоћемо и можемо у било коју кафану у Краљеву у којима су се поменуте опкладе и десиле.

Наравно, морам одмах да га упозорим да се у овом случају ради о правој правцатој кафани, а не оној измишљеној из његовог предизборног спота. Овде, у правој кафани, као и у свакој, воде се оне чувене и уобичајене „кафанске приче“, али су оне далеко од оних испразних и шупљих, попут оних из његовог спота.

У правој кафани, за разлику од оне његове виртулне у којој су сви „гости“ лажни (чине их само ботови без става и мишљења), не сме се никако наступити „наоружан“ само обичним празнословљем.

У правој српској кафани не сме се никада „држати слово“ присутним гостима ако ниси претходно добро припремљен за то, јер се ту, у правој кафани (за разлику од лажних гостију и људи који срамежљиво седе и вире као мишеви из његове виртуелне кафане, попут оних из његове Владе или Главног одбора његове странке) увек може налетети на квалитетног и умног човека, човека начитаног, стручаног и образованог, који зна много више о оној теми о којој баш Ви покушавате да свима причате!

Не иде се у у праву српску кафану тек онако и успут! Није то ко у Влади Србије, где седе само они које си сам изабрао!

У правој кафани госте и саговорнике никада не можете бирати! Треба бити пре свега нормалан и добро васпитан, без имало сујете и надмености у себи, јер једино такав човек може искрено и добронамерно прихватити да му непознати кафански „експерт“ одржи аргументовано предавање и саспе истину у лице, и то пред свим присутним гостима. (види горе наведен цитат о понашању саговорника, прим. ред.)

Ничије и никакве позиције власти и силе у кафани не значе никоме ама баш ништа! Оног момента када прођете кроз улазна врата кафане, губите ауру недодирљивости и неупитног ауторитета који вам на било какву истину даје више права и монопола од свих осталих присутних гостију у кафани!

Због свега набројаног, кафана представља задњу још увек очувану и ненарушену демократску институцију у земљи Србији! Кафана не трпи ничије лажи и ничији лажни ауторитет! Она увек прва укаже на нечију природу и карактер, на нечије мане или врлине – пре него ли и сама породица и боље и прецизније од било ког психолога или психијатра! У кафани се увек све прво сазна и зна!

У кафани је још увек најважније начело да без обзира на образовање, струку, искуство, старост и пол, ако седите за истим столом, имате подједанко право да изнесете и своје сопствено мишљење о свакој теми, ма какво оно било!

Друго начело је – ако ваш сто има „јак“ састав и интересантну тему, можете очекивати, да се у вашу дискусију укључе и остали присутни гости у кафани!

Водећи се тако једноставним и простим начелима, кафана је у Србији, кроз читаву историју од када постоји, дала готово немерљив допринос развоју не само многих истакнутих и заслужних појединаца, већ и готово свих витално важних области живота, како човека као појединца, тако и целокупног друштва: од рађања небројених љубави, кроз дружења са пријатељима и упознавања са новим људима (или просто речено, неговања и развоја емотивног и социјалног живота огромне већине чланова заједнице), па преко рађања пословних идеја, или напросто формирања политичких странака, до уобичајеног прослављања и „оверавања“ пословних уговора и договора са старим или новим пословним партнерима и клијентима, па до размена стручних мишљења и договора о начинима реализације великих научних замисли, и све тако до рађања стваралачке инспирације за многа уметничка дела, препозната данас као дела људског духа од трајне вредности! Свуда је „институција“ кафана оставила неизбрисив траг!

А у свакој правој кафани, суровије од стварног живота – онај који се претвара и лаже, нема шта да тражи! Због свега тога поуздано тврдим да се данас у свакој већој и посећенијој кафани у Србији може наћи више бољих и квалитетнијих људи него што их има у самом врху државних органа и институција, а у многим случајевима и у самој Влади Србије, да не помињем оне који творе страначке органе како владајућег СНС-а, тако и свих данашњих самопрозваних „водећих“ опозиционих политичких странака.

Надам се да је сада свима јасно зашто актуелни премијер може да уђе и снима рекламни спот за председничке изборе само у лажној и сценографски крајње лоше осмишљеној и уређеној кафани!

Лажна кафана

У праву – било коју, било где у Србији и било када – је боље да уопште не проба да уђе! Верујем да после пола часа не би умео да нађе врата!

И да се одмах разумемо, не кажем ја то, не дај Боже, у смислу некакве претње!
Не, не и не! Не постоји сигурније место за било ког премијера Србије, па и овога сада, од праве српске кафане! Ту, са својим народом, не морате се бојати никога и ничега! Нико вас не би несебичније и пожртвованије заштитио од тих непознатих кафанских мудријаша! У кафани се цени само оно што ви заиста јесте, а не оно што бисте желели да будете! Тамо, да простите на изразу, места за „лелемуде“ нема! (Ако може Лаза Ристовски ту реч да изговори у Вашем присутву, дајем себи за право да могу и ја да је напишем у Вашем одсуству!)

У свакој правој кафани, свака врста глуме и фолирања (а поготову она лоша) пролази горе него у позоришту! Лакше ће лош глумац у позоришту да лоше одради представу и то пред позоришном публиком, него што ће лош глумац и фолирант да има „прођу“ у кафани! Кафана, она права, поштује само оно што је право, оно што је животно, оно што је искрено и заиста вредно свачијег живота!

ЛАЖНА АКАДЕМИЈА…

И таман сам почео помало да заборављам тај ужасно глуп и неинвентиван председнички рекламни спот из лажне кафане, када се пре неки дан појави нешто још много много горе: појави се, веровали или не, и лажни „Списаки јавних личности које подржавају председничку кандидатуру Вучића“!

Нећу да улазим у то како су се неки од тих истакнутих интелектуалаца уопште нашли на том списку! Само по себи је потпуно несхватљиво да неко из највеће владајуће партије има потребу и да себи дозвољава такву будалаштину да људе ставља на такав списак, и то без икакве њихове усмене или писмене сагласности! Ставите се сами у ту непријатну ситуацију да вас је неко ставио на тај списак и објавио га! А ви сада треба да то демантујете!

Да би вам било јасније о каквој се позицији ради, даћу вам сликовит пример: лажна вест је када неко проспе пун јастук перја, а деманти је када ви кренете да то перје поново скупљате! И сада још само замислите да сте потпуно свесни чињенице да је ваша тренутна позиција: и посао, или чак и каријера, и позиција ваше деце или вама најближих, у потпуности зависна од партократијске олигархије на власти, а ви треба да се сада јавно својим демантијем политички декларишете, и да оно што је ваше уставом загарантовано бирачко право (које се остварује тајним гласањем!) саопштите јавно, и то пред целокупном јавношћу Србије, чиме машете црвеном марамом, и то пред „тешким и осветољубивим бизонима“ данашње српске политичке сцене! Само 5-6 јавних личности је јавно демантовало своју наводну подршку, али колико се њих уплашило и понизило, остајући у четири зида са својом срамотом и страхом за себе и своје најближе, то никада нећемо сазнати!

Али, то није крај! У оквиру те лажне „Листе јавних личности које су подржале Вучића за председника“, нашла се и веровали или не, и једна права лажна „Српска краљевска академија наука и уметности – СКАНУ“! Да, добро сте чули! (Имају и свој сајт. Свакако га посетите!)

Лажна академија

И да ствар буде заиста ужасна да ужаснија не може бити, та лажна „Српска Краљевска Академија Наука и Уметности“ или скраћено СКАНУ, нашла се са целокупним својим чланством (око 120 чланова) на оној објављеној „Листи јавних личности Србије који подржавају Вучића“!

Има ли ишта право у данашњој Србији, или је углавном све лажно?
Има ли ишта правог, сем беде, муке, глади и одсуства сваке наде!?

ПРАВА ЈЕ САМО БЕДА И МУКА!

Дубоко сам потрешен самоубиством радника „Гоше“, једног од оних који до сада нису примили преко 30 личних доходака, а и када га повремено приме он износи најчешће око 5000 динара!!! Убио се, дакле, човек који је буквално био доведен до ивице глади (да не улазимо тек у страшне детаље о условима под којима су живели он и његови укућани)!

Њега више нема. Пита ли се ико у данашњој Србији – како ли живе они остали радници „Гоше“ који су још увек живи?! Зашто премијер Вучић не оде хитно баш у ту праву и типичну фабрику данашње Србије – „ГОШУ!?

И за сам крај нешто желим да поручим гладнима и јаднима, пониженима и увређенима!

Упућујем ове речи, из дубине свога срца и душе, свима онима у Србији који не знају да ли ће и како ће дочекати сутрашњи дан, онима који не знају како да нахране и обуку своје дете и како да преживе до следеће недеље, онима који сваког месеца доживљавају живот као исконско и неуништиво чудо, самим тим што су они и њихови најближи још увек међу живима, упркос свима недаћама!

Молим вас, без обзира на величину муке која вас притиска, не дижите нипошто руку на себе саме! Самоубиство је неопростив грех! Уз уништавање свог живота, ви лишавате своје наближе да се радују заједно са вама, када једном дође и време за радост! Ви тиме „убијате“ и душе ваше још увек ничим окаљане деце!

Стара кинеска пословица каже: „Ако седнеш поред реке и довољно дуго чекаш, сигурно ћеш доживети да река пронесе и тела твојих највећих непријатеља“!

Запамтите: Ако већ више не можете да издржите, јер је питање вашег живота или смрти, и ако више не видите ниједан излаз сем да дигнете руку – онда је дигните високо, што више можете, и спустите је снажно на оног за кога засигурно знате да вам је господар „живота и смрти“!

Права беда и мука

Нека ваша рука увек буде голорука и нека, по могућству, ваша рука никада не буде у ваздуху сама! Зато увек сва ваша тешка искуства и ваше муке поделите са онима који вас могу најбоље разумети, са вашим колегама, и потом се договорите да све што радите, радите заједно!
Не чекајте за то Вулина! Сто голих руку подигнутих високо је много боље од само једне, и то још дигнуте на себе! Не убијајте се више никада и ни због кога! Боље дигнуту руку усмерите на кривце! Увек је лепше и боље да ви (или још боље вас сто) одробијате туђе батине а после тога се ипак вратите кући живи и здрави! Када се убијете, више вас заувек нема, а када изударате некога (сами или заједно), још увек сте после робије ту, и можете и даље према својој савести да делате!