Глас младих, март 2017.

Претходних недеља и месеци, у најави избора чији број престадосмо бројати уназад 5 година, често смо умели прочитати, чути и видети приче о очувању мира и стабилности. Две речи које на први поглед тако лепо звуче, али већ на други за сваког ко макар одокативно прати друштвено-политичку сцену у Србији (и на Балкану) нагони на оно што би ми млађи назвали ˝бацање пегле˝. Не зато што те две речи нису позитиван идеал који треба достићи, већ што су то заправо само и једино испразне речи, фиоскуле, фразе, речи које су у устима одређених политичара постале најобичније средство манипулације широким ˝Хепи Пинк˝ масама.

Већ у старту, свако коме мозак иоле функционише док чита те текстове, слуша те речи, и онај који сугестивно не прима сваку реч која излази из шареног екрана, би се запитао једноставну ствар – о каквој стабилности причамо када они који о њој говоре расписују изборе чим затекну на неки проблем који не могу решити, или боље речено не могу објаснити народу зашто га не могу решити? О каквом миру причамо, кад су виновници немира данас најближи сарадници државе, они који разарају и понижавају ту исту државу бесправним градњама, шетњама, криминалним активностима?

У преводу на језик разумa: тражимо подршку како би очували мир и стабилност, да Вас у миру и стабилно још годинама залуђујемо, пљачкамо, понижавамо, док Ви не видите испред носа, у Вашем комшилуку, околини, или рођеном дому – да се све око Вас распада.

А онда већ, за све нас који се нисмо предали ушушканој рутини између 200 Yуровског робовања и узбудљивим номинацијама у Паровима, сигурни да ће баш онај који нас као шуга свако мало спопада на том истом екрану решити све наше проблеме, иако у дубини душе ми и не желимо да буду решени.

Не зато што желимо живети горе него кметови у средњовековној Србији, већ зато што нам је тако најлакше. Ако желимо урадити нешто за себе, своју породицу, околину, на крају крајева и друштво, морамо се потрудити, морамо чак, замислите, укључити и мозак, морамо и мислити, морамо говорити, морамо у променама почети од себе, а онда критиковати друге. Морамо се ослободити својих окова, а зашто би, побогу то радили? Толико дуго их већ држимо на себи, просто смо се на њих навикли и некако срасли с њима.

Те букагије које се вуку за нама, и спречавају нас кад год покушамо да ходамо чврсто и усправно, постале су део нас и било би баш чудно да се сутрадан пробудимо и не чујемо више звецкање тих ланаца, тај благо-пријатан звук који нас је подсећао на то да је све у реду, да не треба ништа да бринемо и да је наше само да се не мешамо у своје животе, а ево ускоро почиње и Фарма па ће наш живот тек добити своју потпуну и испуњену ноту, а сви који причају и убеђују нас у другачије су страни плаћеници и сорошевци, не знају они чари ноћи у којима ишчекујемо чија ће флаша завршити на нечијој фаци и хоће ли и XY и вечерас показати чиме располаже (мозгом сигурно не).

После толико година ропства, времена у ком смо заборавили шта уопште значи слобода, њену драж и значај како за појединца, тако и целокупно друштво, да нам је Бог као највећу благодет дао способност да мислимо, али не туђим мозговима већ сопственим моралним начелима, ставовима, пред нама је искушење које може одредити даљу будућност свих нас, а и оних после нас.

Период председничких избора који су пред нама је време у којима не требамо гласати ни за кога, сем за себе. И није битније победити никога, до себе. А то ће бити најтежа борба, али ће плодови такве победе бити најслађи.

Као припадник млађе генерације и члан уредништва блога Глас младих, увиђам да је излазак на ове изборе нешто што бих упоредио са некадашњом војном обавезом усред ратних дејстава, ствар око које се нема пуно премишљања да ли је то неопходно или није, да ли има или нема смисла, то се једноставно уради или не уради.

Па ако било ко не осећа такву врсту обавезе према држави, ваљало би да је осетимо према суграђанима који у тој држави живе. Ако пак мислимо да је најлакше и најбезболније наћи неко туђе небо и отићи, изађимо због оних који ће остати.

Србија је данас најсиромашнија земља Европе, осма најсиромашнија земља света, друга по одливу мозгова на планети, најнижом просечном платом у Европи, Србија је данас земља која извози најбоље, а увози смеће, почевши од културног, преко прехрамбреног. Неће проћи пуно времена до тренутка када у овој земљи више неће имати ко да лечи, предаје, штити, суди и брани, осим оних који боље да нас не лече, уче, штите или заступају.

Нема више времена за сан, нема више времена за хипнозу, нити изговора за лењост, страх. Изаћи и гласати и одлучно рећи НЕ животу који живимо и створовима у које нас претварају.

Освести се, Србине, јер ти откидају део по део душе, људског обличја и идентитета, остајеш у магли бесмисла и судбине која је запечаћена самим твојим рођењем у овој држави. Они су већ расподелили своје функције, поставили своје људе, ко си ти да долазиш тек тако непозван и тражиш да живиш? Посао? Нема посла, мораш сачекати страног инвеститора кога ћеш ти плаћати, а теби као џепарац оставити тек онолико колико можеш да преживиш како би наставио да ринташ за њих, да богатиш њих, да бахатиш њих.

Србине, постао си грађанин без права, више ниси грађанин, нити човек, за њих си обична слузава маса која само нешто смета и кука, уместо да ћути и трпи док је газе и с њом бришу патос.

Погледај суровој истини у очи и разуми да више немаш шта да изгубиш, чега да се бојиш, колико да чекаш. Не допусти да ти или твоја деца дочекају тешке растанке по аеродромима, јер баш за тебе или твоје дете НЕМА места у овој држави, сем ако не продаш своју душу и ум, и постанеш зомби без идентитета и циља, онај коме је ˝у се, на се и пода се˝ витални смисао постојања, па ако и добијеш своје место у таквој држави, губиш га међу људима.

Ко смо ми да тражимо основно, да слободно живимо и радимо? Да радимо за себе, а притом тражимо основно поштовање за свој рад и труд? Да зарађујемо за своју децу, а не корумпиране државне и стране фирме, да у нашој земљи водимо нашу политику и пратимо наше интересе?

Е, па ми смо СРБИ! И то је ред да им покажемо и докажемо овог пута. Сви Срби по рођењу, али и они који без обзира на нацију воле и као своју осећају ову дивну земљу, морају рећи не, морају рећи доста и морају ДОКАЗАТИ своју решеност да живи у друштву које ће свакоме омогућити живот достојан постојања, али не само у материјалном смислу и не тако што ће му неко у мозак бесконачно пута дневно усађивати да само што му није боље и да ће се они за то побринути, да сачекамо само још две, две и по године. А то што тренутно у пеленама радимо 3 смене је само привремено.

Рећи НЕ и дати глас по својим уверењима, ставовима и начелима је глас ПРОТИВ свега чега се плашимо, свега што презиремо, свега што тихо критикујемо. Глас ПРОТИВ  старлетизације Србије, Парова, Фарме, Великог брата (у много ширем смислу), исмевања знања и образовања, издаје, продаје, пљачке.

Глас ЗА себе и за друге, елементарну пристојност, морални кредибилитет, родољубље, приврженост и вољу рада за народ, за сваког ко по Вашем СЛОБОДНОМ мишљењу испуњава те критеријуме, учиниће Вашу ˝војну˝ обавезу извршеном.

Како би одбранили интересе својих породица и сопственог народа, српски војници и цивили препешачили су Албанију?

На нама је да се запитамо где је нама храбрости и воље да изађемо, заокружимо и тог дана останемо чисти пред претходним и будућим генерацијама.

˝Тајна среће је слобода. А тајна слободе је храброст.˝

Желите слободу, правду, патриотску земљу?

ИЗАЂИ И ГЛАСАЈ!