Пише: Слађана, колумниста СРБског ФБРепортера

27.2.2016.

Још мало па ће и избори. Само што нису. Осећам у ваздуху електрицитет. На интернету се води рат без испаљеног метка. Срби, посвађани као и обично: овај јесте патриота, овај није, раскринкавање се захуктава великом брзином. Доказати некоме да смо сви Срби и да смо у истим го*нима равно је померити планину, макар имао и прибор за то.

Вероватно, човек на нету добије неку храброст да каже оно што гласно никада не би, али дешава се да то нешто баш и није тачно, јер се наша свест кроји медијском манипулацијом по мери светских моћника.

Реч избор значи да имаш могућност да бираш. У нашем случају ми то схватамо као избор између слободе и ропства. Али… да би човек био слободан није довољно да буде на некој чистини или на летњем поветарцу. Слобода је много више. Слобода значи срећу и независност у сваком погледу. За нас, јаднике, слобода је када нисмо иза решетака. А да ли је тако…?

Причаћу у своје име. Ја одавно нисам слободна и предуго се осећам као сужањ. За нас у мојој отаџбини све почиње и завршава се новцем. Изгубила сам пријатеље, окрећу ми леђа јер нисам тип који се слика и пући на фејсу, јер нисам тип који седи у кафићу јер немам тај осећај да морам на такав начин да будем виђена у друштву а и одрасла сам само са мајком која ме научила да постоје приоритети у животу. Нисам ни тип који воли да буде члан чопора по сваку цену и чисто ради користи, макар се и не слагао са њим. Остајем сама као степски вук. Није ме брига шта ће ко да каже. Одавно смо ми Срби постали највећи непријатељи једни другима.

Прођите интернетом и уверите се и сами. У садашњем тренутку у којем ми као народ остајемо без државе, Срби раде две ствари: кукају и оптужују једни друге. Нигде, ни од кога, ни на једној страници нисам прочитала о могућем решењу, али јесам да постоји крш патриотских странака и крш оптужби од истих да се она друга противничка патриотска странка саморекламира, као рецимо ова која је извела народ на улицу. Шта је суштина свега? Суштина је да бих рецимо ја требала да у свом колеги или суграђанину видим непријатеља, јер нисмо на истој партијској страни.

Мука ми је пред сваке изборе. Острашћени, говорљиви, жељни власти сви до једног са сјајем у очима обећавају исто – бољи живот и леба без мотике. Највише не подносим оне који са трибина урлају о патриотизму и србству, док своје потомке штеде чак и живота у Србији.

Поставила бих им само једно питање: Када дођете на власт, шта ћете предузети по питању опоравка привреде? Има ли разлике уколико ће Вучић, Дачић, Муја од Добоја да буде на челу Србије, ако кључеве сефа држи Међународни Монетарни Фонд? Може ли један народ да буде слободан ако нема своју војску, своју банку, своје судство независно, у једној речи своје финансије. Може ли једно домаћинство да опстане уколико укућани немају кућу у којој ће да станују, макар била и кошара за овце? Mогу ли да опстану ако немају земљу или посао? Не могу.

Шта нам је чинити? Ја мислим да ми као народ прво морамо да у својој глави рашчистимо чињеницу да нисмо слободни и да смо изгубили државу, и као последицу тога да немамо шта да бирамо јер окупација је увек иста с том разликом да се мењају глумци на политичкој сцени.

Ови избори имају за циљ, не да нам донесу промене, већ да нас скрену на странпутицу да имамо избор и да се не бунимо, односно да не видимо да смо постали робље. Јер, када роб то схвати, у њему ће да проради нагон и онда постаје опасан по систем.

Наш задатак је пре свега ослобођење од окупатора, па онда постављање темеља наше државности, па расписивање избора тек онда када се очисте све институције од пете колоне и инсталираних издајника у њима. До тада не слушајте и не читајте шта Вам режимски новинари пишу замотавајући у обланду Вучићеви тешку ситуацију и изазивајући сажаљење. Неће њему фалити ни длака са главе – ми смо ти који патимо и трпимо последице његове колонијалне политике постављене тако да смо немоћни као народ и да нам је једино решење да слушамо своје окупаторе док нас не сатерају под црну земљу. А онда ће бити касно за нас.

Зар је икад Србин био такав да му је дражи јарам него златна слобода? Наша историја каже да није. Па зар смо ми потомци наших предака постали бабе спремне да својој нерођеној деци, уместо Божијег благослова на крштењу, ставимо робовски јарам на врат?

***

20.2.2016.

Не прође ни један дан а да као и сваки просечан грађанин Србије не слушам вести и не читам фејсбук како бих решила дилему како да одаберем моје «фаворитско грло» у трци живота, за предстојеће парламентарне изборе који су по предвиђањима страних аналитичара и последњи до коначног нестанка Србије са светске сцене.

Прича се да ће парламентарни шампионат бити поново намештен. Сада ће они који већ имају кладионичарског искуства моћи да се прерачунају на које грло да се кладе. Квоте су на страни СНС, мада у трци на њиховој страни учествују кљакава, матора и никаква грла без педигреа, осим оног полтронског, али у данашње време свашта је могуће, нарочито ако се да допинг у виду иностраних финансија.

Јавност се пита – како је мали дебели из СПС-а поентирао више пута у тркама са чистокрвним расним грлима дужих ногу и руку. Значи да мали дебели зна знање.

Претпоставићу да је ствар у хроно исхрани обогаћеној калоричним и енергетски обогаћеним бананама. Е сад у чему је квака, кад је свима познато да и и мајмуни једу банане па нису добили прилику да се такмиче на изборима за Владу републике. То никоме одавде није јасно, али о том потом – све ће нам се једног дана само касти са уобичајени закашњењем од рецимо пола века када бој буде прошао а копља одавно заврљачена у трње.

Ако гласам за фаворита, имаћу шансу чак да добијем и аутограм, можда ме главно грло награди осмехом, шта знам, иако нисам вична да му певам песме и да јавно дахћем у микрофон пред остатком нације.

Главно грло се већ осећа као шампион и уздигнуте главе позира пред народним масама дивећи се сам себи на својој лепоти. Да ли му је толика посебност од маме или можда од јужњачког тате из планинског крша са орловских висина. Све у свему, народ ће да игра на сигурицу, нико у данашње време нема пара на бацање, нарочито од када нас је обасјало Сунце са запада у виду међународног монетарног фонда. Ретки су они који воле да губе мада нађе се у Србији и таквих. Њих већина посматра као умно поремећене.

Знају Срби , нису луди, научили су они одавно да не треба веровати својим очима него само у оно што ти кажу на медијима. Руководећи се тим правилом, многи ће од њих да се у себи радују што су препаметни и умеју да одаберу страну, а за лудаке није их брига. Нека се кладе на кога хоће, опозициона грла су ионако таква да су свесна своје физичке супериорности али мало знају да читају између редова или у својој сујети можда и неће.

Фаворита обучава тренер из Америке, специјалиста за балканске трке на дуже стазе, а по узору на рагби и амерички фудбал, фора и јесте да нема правила. Они су разрадили тактику на америчким индијанцима староседеоцима, и после њихове успешне стратегије Индијанац се у Америци може наћи само под каменом или у резервату.

Победа је загарантована а судбина нам је унапред одређена. Да нас више не буде на планети.

Е, сад ја имам једну дилему од које ме заболела глава, а то је што је ова трка званично за чистокрвна расна грла, а за трку су се пријавиле и овце и ћурке и гуске и патке, па чак и један миш са воловским именом.

Како може госпођа овца из министарства за инфраструктуру да се трка против главнога а има много краће ноге. Да је птица па да полети, то бих могла и да разумем… Једино ако неће да обује ролере па да вози путевима које је верујемо за ту прилику и изградила. Где ће да заврши, не зна се, јер неки од тих путева воде у недођију а неки право у амбис. Уосталом, није то моја брига, ја сам превише глупа да се мешам у њихову работу.

Моје је да гласам. А за кога ћу, то је моја ствар.

***

18.2.2016.

Молим Вас, не радите то својој деци, јер није их родио Вучић ни српска напредна странка да би њихова срећа и њихов опстанак зависио од страначке припадности. Пишем, јер немоћна стојим међу зидовима од малодушности и апатије које су подигли моји Срби а којима су, као и своју децу, зазидали и мене и све нас малобројне што се не миримо да живимо у НАТО казамату, животом србског роба без домовине, без слободе, без части, без могућноти избора.

Са којим правом такав Србин упире поглед на исток, док потајно чезне да буде окупиран од стране запада и Ватикана?

Са којим правом тај и такав Србин има образа да стави иједну погрдну реч на било ком јавном гласилу усмерену ка Москви и ка Владимиру Путину?

Не желим да држим страну било коме и не бих ни писала на ову тему да се политикантска зараза није пренела и у моју породицу. Мога млађег брата уцењују, али буквално, чланови ближе фамилије. Захтевају од њега да се учлани у СНС а да напусти Заветнике. Да изда све за шта се до сада залагао а то је контра од тренутне политике владајућег режима. Да окрене леђа својим политичким друговима и једној дивној девојци, који су се мени и њему првенствено људски, морално и финансијски нашли онда када нам је најтеже било и то не било којој девојци него лично Милици Ђурђевић. И то за шта? За посао у државној фирми. До када? Не зна се , зависи колико буде спреман далеко да иде.

Рекоше му недавно: Од идеала се не живи, умри гладан и без посла ако нећеш у СНС. Вучић запошљава а Милица само прича. Да ли је баш тако? Да ли је Александар Вучић агенција за запошљавање? Колико функција тај човек обавља осим што ради 25 сати. Сат дуже од колубариних багера на копу. И да ли је Милица само лепо лице или се ту крије нешто више од обичног политичког ривалитета, јер ако ти неко није конкуренција зашто онда избегаваш да му изађеш на мегдан у тв дуелу а имаш иза себе сву власт и хорду послушних поданика из новинарског миљеа? Зашто ти је потребан један сиромашан а поносан клинац, како би доказао своју моћ?

Да ли је је то наша светла будућност којој хрлимо џиновским корацима од 1000 миља, једини избор који имамо да пристанемо да будемо део стада владајуће клике, послушни и мали у својој људској беди? И сетих се са сетом Конузина и његове чувене реченице Има ли овде Срба? Стварно и ја се често питам, заиста има ли овде Срба?

Немам довољно велики лист папира да нацртам сву своју тугу, да је нацртам и да нађем начин да допрем макар некоме до свести, јер Србин некадашњи ратник садашњи је посматрач покретних и непокретних слика. Са билборда, са мобилних и тв екрана. Сам је себе Србин оградио, сам себе осакатио и ограничио. Није то урадио Александар Вучић. А како би и могао – он је обична људска карикатура која се крије иза незнања свога народа.

Не разумем коме више није јасно да ниједног привредног криминалца није стигла рука правде, а дао је Вучић реч да нико неће утећи закону и правди. Ја га нисам вукла за језик.

Зар није Вучић некада грмео на сав глас «Карлобаг-Огулин-Вировитица» а сад урла «европске интеграције немају алтернативу». Његови плаћени ботови га свим силама бране, правдају га да се опаметио и променио ставове, а ја питам Србе онако из искуства нека ми одговоре – какав је то човек, па још премијер државе, који у зрелом добу мења идеологију попут малолетног тинејџера и ко може да тврди да је до истека мандата не промени бар још пар пута, као што би променио прљаве гаће. И питам приватнике и привреднике овог јада од државе – да ли би таквом човеку дали да води какву производњу или нешто слично?

Ко би се од њих усудио да запосли шездесетогодишњег бруцоша, као што смо га ми изабрали за председника Србије? Ту мислим на Томислава Николића и питам у чему је разлика између политике коју је водио Томин претходник Тадић и ове коју он сада води, односно коју му Вучић суфлира?

Да ли је у затвору неко од претходне власти, а у свим новинама пише да су они лично одговорни за тренутно стање у држави као и за боре нашег премијера и његов угашен осмех на лицу. Па ако јесу, зашто нема ко да их казни? Ко и шта спречава премијера у том науму?

Мене када жуља каменчић у ципели ја га истресем и бацим, никако га не трпим осим ако баш не морам. И никако ми није јасно – ако је министар Вујовић бесно одбрусио лекарима да се селе у случају да им се не свиђа како живе у Србистану, како није задржао то мишљење и он и чланови владе када су азиланти у питању?

Ја сам много читала старе пословице и нарочито ми се једна урезала у памет, она да туђа рука свраб не чеше. Па како може Арапин или Хрват да буде бољи газда у Србији од једног Србина? Како, није ми јасно. Али нашем премијеру очигледно да јесте, или он можда зна нешто што ми не знамо а он онако добронамеран и поштен неће да нам каже бар не док избори не прођу.

Надам се да ће Србија дочекати боље дане да је воде прави Срби а не политички трансвестити где бираш једно а када се спустиш мало ниже напипаш мућак. Могуће да им зато и педер балови иду од руке а одбрана отаџбине никако, јер бој не бију ни тобџија ни фурунџија, већ бој бије срце у јунака.