Јована Бојић Баљошевић
На Савиндан 2016. године
Инспирисани записима србских конзула у Приштини, Нушића, Симића, Ракића и других, о животу и примерима јунаштва и издајства код Срба на Косову и Метохији, започињемо ову Светосавску бесједу у Немањића Великој Хочи: „Ја и овдашњи Срби, већ се тако осећамо, да сваки дан који прође сматрамо као дан који смо добили, а сваки који наступа, за дан који је у питању“, писао је Нушић, када је извештавао са Косова и Метохије.
Није било дана да неко не страда, да се србска христијанска крв не пролије, да се не оскрнави светиња живота, девојаштва, момаштва, светиња породице, светога места. Ситним словима, многе тешке књиге исписане су примерима страдања али по истим тим страницама исписани су и примери јунаштва и пре свега вере, чија се истинитост није доводила у питање, већ се за њу крв проливала, а најболнија беше она девојачка.
Знао је Бог за страшни тест на који ће метнути свој изабрани народ србски, па му је послао своје мило чедо, Светога Саву, да их на путу вере и љубави свеже у чврсти савез са Богом, савез љубави у Истини. Постао је Он златни печат србске духовне повеље. Није било куће ни ђетета, у ком није живео Свети Сава и где Његово име, дело и вера Његова није била позната и утиснута у срце народно. Народ га је заволео и веровао му, као што заволе Патријарха Павла, који је путовао кроз народ и поучавао га чистим примером својим.
Тако Свети Сава, уткавши се у овај народ, постави му и учврсти сигуран пут, не у европску недођију, но, истинити пут у Царство Божије које се бескомпромисно стиче, где нема ни левог ни десног, но само право, стазом поплочаном врлином, Богољубљем и братољубљем у чистоти живота. Народ га је заволео, јер он не беше обичан човек, но знатан, Царски син, који напусти дворско обиље и задовољства и предаде се кроз завете сиромаштву, послушању и безбрачности, постаде прост монах коме омиље Господ и заповести Његове, једина истинита вредност у свим световима.
Такав Темељ, жива душа и тело најбољег царског сина, уграђена у србски народни бедем од тела и душа наших, није могао пропасти и одолео је у вековима, никад до краја описаног, страшног турског ропства. Свети Сава је био мера светлости и славе Небеске и земаљске Србије, СЛИКА, коју је народ Србски кроз мали замагљени прозор турског вилајета јасно видео, и од тог идеала није одустајао.
Данас, иако су наши прозори много већи и чистији, својим закржљалим духовним очима ми више не видимо Светога Саву, који сада неутешно рида над својим племеном и свећом тражи проређене душе, достојне да на њима обнови трошну и опустелу Србију, неограђених забрана и њива, проваљених љеса и плотова.
Тражи, али налази, све нас, како се заблудели ваљамо у блату греха и свакога блуда. Готово да нема чистог места које није окаљано, где се поштен човек може склонити и наћи покој. На све стране издајство и предаја народнога добра и вере. Ђавоимане вође у својим мантијама, мундирима и вечерњим хаљинама хрле у загрљај нашим џелатима и уговарају нам тиху смрт, да несвесни на крају издахнемо.
Који је наш избор? Имамо ли га?
По речима још једног, након Светог Владике Николаја, највећег новојављеног чеда Светосавког, Светог Оца Јустина Ћелијског, ми ИЗБОР имамо:
«Приступај, дакле, сваком човеку као икони Божијој. Не мари што је укаљана, што је упрљана и помрачена, ипак је икона Божија. То је оно што треба волети у сваком човеку: што треба тражити у сваком човеку: од чега треба почети у сваком човеку. Почни, не од греха у човеку, већ од добра у њему, од иконе Божије у њему.»
Погледајмо зато једни у друге, потражимо то добро у нама, оперимо се од безакоња, гордости и самољубља и усправимо се као чеда Божија и Светосавска и Бог ће се смиловати на нас и излити своју благодат и опет ћемо бити народ и опет ћемо бити држава!
Молитвама Светитеља Саве, Амин Боже дај!
Срећан Вам и овај САВИНДАН!
Категорије:КОСОВО И МЕТОХИЈА, ПАТРИОТИЗАМ, ПРАВОСЛАВЉЕ, Родољубље, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
СВЕТИ САВА – ДИПЛОМАТА СРБИЈЕ, РУСИЈЕ И БУГАРСКЕ
У Југославији се, после Другог светског рата, није поклањала пажња делима Светог Саве, јер је то време државног настојања, да се трагови српске баштине уклањају. Тога је било, у мањој мери, и у претходној Југославији, од 1918. до 1941. године, па је немар према истини о српској историји и културној баштини био дуготрајан. То се односи и на крај 19. и почетак 20. столећа, јер је Аустроугарска, тада, захтевала од Србије, да српска историографија следи дела и закључке аустроугарских и немачких стручњака. Тако је пропуштена прилика, да се детаљније изуче средњевековна документа и средњевековне књиге, којих је у српским православним манастирима и црквама било доста сачувано (посебно у Фрушкој гори, коју зову и Српском Светом Гором), али их је хрватска фашистичка војска, од 1941. до 1945, уништила или склонила у архиве Римокатоличке цркве. Велико српско књижевно и историјско благо се, неизучено, налазило и у Београдској библиотеци, али је она, по личном наређењу немачког вође, Адолфа Хитлера, разорена бомбама и запаљена – 6. априла 1941. године.
Но, не треба пребацивати кривицу само на непријатеље словенских држава (међу којима је, ето, и словенска Хрватска у Другом светском рату), због пропуста у изучавању историје и баштине, него за то треба кривити и словенске државнике и званичне словенске интелектуалце. Они су (столећима) прихватали подвалу са Запада, да су Словени били неписмени до 9. столећа, а сад се открива, да су Словени (Срби) творци прве писмености.
Овај нам је осврт неопходан, да бисмо опоменули савремене и будуће словенске државнике и интелектуалце – шта им је обавеза. Јер, између осталог, ми данас мора да трагамо за суштином и руско-српских односа у прошлости, јер им се, до сада, није придавао већи значај. Један од трагалаца за везама међу Словенима је проф. др Зоран Милошевић из Београда. Он је, између осталих радова, објавио књигу: „Јединство православних Словена“, у коју је унео и детаље о односима Руса и Срба у 13. столећу, везаним за делатност Светог Саве. Реч је о реферату проф. др Сергија Троицког, руског емигранта. Говорио је, 27. јануара 1928. године, на Правном факултету у Суботици, у Србији, о дипломатској активности Светог Саве и његовом доприносу аутокефалности Руске и Бугарске православне цркве и његовом настојању, да се словенски народи зближе и да им државе тесно сарађују. Ево како је проф. Троицки о томе говорио студентима права у Суботици, наглашавајући им – да је Свети Сава први словенофил. Остаје нам да схватимо, да је Троицки, као и сви историчари до сада, робовао погрешном закључку, да су Срби (Словени) све интелектуалне вредности преузимали од Грка и Римљана, па тако сугерише да је и ’Законоправило’ (’Крмчија’) превод грчког законодавства:
„У исти дан, у исти час кад славимо Светог Саву, славе га и светкују и све школе наше краљевине. Славили су га и раније, славили су га свугде – где се чује српска реч. Чак тамо где су Срби били у политичком ропству, где су непријатељи Српства забрањивали поштовање свих српских светаца, они су чинили изузетак са Светим Савом. Обично, кад се слави Свети Сава, он се слави као српски национални геније, као душа српског народа, симбол српског имена у цркви и држави, у доми и у школи.
Али, господо, ја сам син најмногобројнијег словенског племена, Руског Народа, и нека ми је допуштено, да говорим, у овом свечаном тренутку, о томе српском великану са ширег, са општесловенског гледишта. Треба признати, да је геније Светог Саве прелазио државне и народне границе и чинио велика дела и за друге словенске народе.
Дуготрајна и истрајна његова делатност није била случајна. Он је имао одређени и широки црквенополитички програм, и читав свој живот, доследно, челичном вољом и непоколебљивом енергијом, радио је на остварењу тог програма. Истина је, да је Свети Сава, као најбољи син свог народа, свагда, свуда, и пре свега, имао у виду српске интересе, али он је налазио, да се ти интереси могу остварити не у усамљеношћу српског народа, него у његову зближењу и заједничком раду с другим православним и словенским народима. Он је био први заштитник идеје политичког и културног јединства грчко-словенског света, био је, такорећи, први словенофил. У исто доба, он је био противник политичке и културне хегемоније Грка у том свету. Блиско познавање с Грцима на Атону и многобројна путовања по Истоку, дали су му пуну могућност, да упозна слабе стране грчког карактера, а покорење грчког царства од крсташа, очигледно му је доказало да Грци нису кадри, да остану на челу тога света. И ми видимо, да он ради заједно са словенским народима на подизању словенског значаја. Али, он је видео и слабу страна Словена – недостатак културе и снажне државне организације, у чему су Грци заузимали, тада, прво место у културном свету. ’У густој помрчини почетка Средњег века’ – пише један француски научник – ’кад се на Западу погасише последњи одблесци интелектуалног живота, а општи поредак изгледаше да је сасвим изумро, јавља се Константинопољ – јарким сјајем цивилизације, чији зраци разгањају над западним странама натмурене облаке’. Свети Сава тежи да узме, из овог богатог извора културе, све што је потребно за културно уздизање словенских народа.
Дакле, политичко и културно јединство грчко-словенског света, ослобођење Словена од грчке хегемоније и културног подизање Словена – такве су биле три главне тачке програма Светог Саве, такви су били циљеви, које је он себи поставио.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
О пресвети и предивни чудотворче,Светитељу оче наш Саво,србске земље заштитниче и свих православних хришћана заступниче,прими милостиво ову малу молитву нашу,коју Ти у похвалу приносимо,и молитвама својим ка Господу избави нас од невоља привремених и вечних,и удостој нас да заједно с Тобом у Царству небеском појемо Богу Спаситељу нашем ,Алилуја!
Свиђа ми сеСвиђа ми се