ИЗ КЊИГЕ „ТРАГ-ПРИЧЕ ИЗ ВРАЊА“
АУТОРА СИНИШЕ АНТОНИЈЕВИЋА, ВРАЊЕ – 2014.

ВРАЊСКИ ДИЈАЛЕКТ (ПИСАЊЕ ПРВО)

Објашњење за текст „ВРАЊСКИ ЈЕ ШОПСКИ“, који је објавио г-дин Ненад Петровић, за нас Врањанце не постоји. Рођен у Врању, одрастао у Врању, написао је нешто што ни највећим бугарским фалсификаторима историје није пало на памет. Да је врањско наречје – шопски!?

Основно што је требало да зна, да је шопски или цинцарски или влашки или аромунски или куцовлашки (различити називи за једну исту етничку групу), у групи романских језика што са врањским наречјем нема никакве везе. Предпостављам да је хтео да постави неку нову „научну“ теорију коју ће испробати прво у родном крају. На такав безобразлук морало се одговорити.

Први текст г. Петровића, објављен је 8. јуна 2006.године у новинама „Врањским“. Текст је изазвао подсмех Врањанаца. Али због неке маратонске полемике из предходног периода, коју је г. Петровић водио пре објављивања овог текста, нико од „научника“ врањских, није хтео да одговори г. Петровићу.

Питао сам г. Вукашина Обрадовића да ли је неко реаговао на текст г. Петровића. Исти ме је обавестио да није. За непуних сат времена мој текст је већ био на столу г. Обрадовића.

Ја сам одговорио на врањском наречју. И тако је текла полемика, г. Петровић је писао на званичном језику а ја одговарао на наречју. Врањском. Прелепом.

Поштовани господине уредниче,

Чекао сам да се огласе “прва пера“ Старе Србије и реагују на чланак објављен у Вашим новинама од 08.06.2006.године, написан од стране Господина Ненaда Петровића. Нажалост, “прва пера“, прећуташе по обичају да се огласе, те реших да одговорим Господину Петровићу, на нашем врањском, обзиром да смо обојица Врањанци. Надам се да ће ме Господин Петровић разумети, док за читаоце Ваших новина не бринем.

***

КД СЕ ТИКВА ПОКОНДИРИ

Како смо оба из Сарајину, мислим ће ме разумеш овој што ти писујем. Овија “писмени“ у Врање, што грдне паре потрошисмо да ги школујемо и књиге да ги издавамо на овј или онј српски, дал што работиш у тј “Институт за стратегију“, дал ради други разлози, оплашили се па ћутив. Мислив ако се јавив ће нападнев туј стратегију а не тебе. Ћутив и кд су други поважни разлози у питање, а камоли за овој. Ћутив и само се оsирав накуде Београд, к’д загусти да побегнев. Патриоти такој бива. Па си, све падне на грбину на обични људи, и такој си је од век и такој ће си увек и бидне. Ексик на памет и на знање што га имав.

Да је покојни адвокат Раца Чапља жив, што је написаја “Врањски без муку у 25 лекције“, он би како је живеја у Београд, отишија куде тебе там, па би ти гу врзаја преко очи што не брукаш по свет, ама неје. Како су карте до Београд огањ, ја неће можем да дођем, па овј пут ће останеш нетепан. Ама, тој неје разлог да останеш и небрукан.

Ако си толке школе изучија, мораја би да знајеш да шопски језик има порекло у романски језици а не у како се тој вика по званични српски у “словенску групу језика“. Шопови, Власи, Аромуни или Цинцари, како ги различито викав, народ си је посебан, и имав си свој језик, који је много убав и штета што га неси чуја. Викав људи да у Београд има цинцарско удружење, па ти сврни там и послушај малка како зборив. У наш крај, једино кој има порекло цинцарско, то је Преображање, а они не знајев ни да бекнев цинцарски. Постојив и неке старе фамилије врањске које су старином цинцарске ама и они одавно зборив српски и незнајев цинцарски. Сви што се разумев у језик и што несу писали по наређење на партију или да се прославив сас глупости, викав да је наш убав врањски, гњилански и кумановски, најблизу на средњевековни српски. Како би покојни владика будимски који је знаја много језици рекнаја за наше зборење: „Царски српски“.

Видим не ти се допађав, представе и књиге куде се збори и писује по врањски. Не ти се мили да чујеш како су зборили твоји стари и како си и ти зборија док те несу пратили на високе школе па си се у туј џунглу шту гу викав Београд, загубија. Србија на југу, не се гаси ради убав језик наш, него од други разлози. А тија разлози би ти требаја да ги знајеш, не ли работиш у тј “Институт за стратегијска истраживања“. Не се секирај, народ овде никад неће бидне друкчији, неје бија и к’д је 423 године бија у ропство, кд је пален, клан и на свакојаки начини мучен. Немој да се срамујеш, за тој нема ама б’ш никакви разлози.

Да узнеш књиге од Јована Хаџи-Васиљевића, од Милојевића, од Трифуновског, од доктора Михајловића, од Златановића и од други што имав повише школу и живот од тебе, па да прочиташ од порекло и за твој народ (не ли си се можда одрекнаја,а), па ако не си оптерећен б’ш много сас туј СТРАТЕГИЈУ, узни малка читај и Станислава Кракова, да видиш како су наши стари били јунаци, како мужи такој и жене, што ги ни песма немож испоје. А песма је куде нас јака, утепује (мож ли да се сетиш?).

Како гледам, читајећи твоју писанију, ти како да се светиш, како да си увређен. Можда несмо могли да видимо како си много уман и преуман, па сг је дошија ред да на нас фрљаш сугреби. Никој неје могија да пророкује у своје место, Нецко. Тој си требаја прво да научиш.

Него, сг је куде нас почело лето. Парк мирише како и сваку годину, убаво. Киша падне почесто, па гу омије чаршију, од мерак да се промандаш по њу. Седив наши на клупичики и столичики пред капије и под црешње, па се разговарав, од чаршиске бруке и од фалбе. Овој прво је почесто а овој друго “с ушку па на менку“, ама нађе се и тој. К ноћи, дуне ветар одкуде Пљачковицу, подсети не да дооди од север, одкуде не све снаоди, повише лошо него добро. Дуне и одкуде Пчињу, па донесе онј врућ ваздук, од кој се биднује јунак, осветник, разбојник, љутица. Такој ни писано, да се куде нас кршив разни ветрови и разносив не на разне стране.

Ти да дођеш, да пинеш водицу, да искркаш једн пропећ или зељаник сас тврдо сирење, па да ослушнеш, мож ће чујеш како по калдрму идев твоји стари или како тропав копите од њиови коњи. Ако се неси загубија повише и ако ти несу београдске чавке бш много попиле мозак, ће чујеш још нешто. Ће чујеш како су наши стари кд наиђе тман облак, пун сас град, трескови и силину, тј облак растурали и па се подизали и оправљали. Да се промандаш по чаршију, мож неки ће ти каже и здраво живо, и да се поврнеш. Ће даде Бог.

Синиша Антонијевић-Правник из Врање, који не работи у
“Институт за стратегијска истраживања“ у Београд
Текст „КД СЕ ТИКВА ПОКОНДИРИ“, објављен је 20. јуна 2006.године, без скраћивања у недељнику „ВРАЊСКЕ. “.

__________

ИЗ КЊИГЕ „ТРАГ-ПРИЧЕ ИЗ ВРАЊА“
АУТОРА СИНИШЕ АНТОНИЈЕВИЋА, ВРАЊЕ – 2014.

ВРАЊСКИ ДИЈАЛЕКТ (ПИСАЊЕ ДРУГО)

Текст „КД СЕ ТИКВА ПОКОНДИРИ“, објављен је у „Врањским“, 3. августа 2006.године. г. Петровић је покушао да се извуче из клопке у коју је упао и пребацио тежиште на чињенице које немају везе са темом. Текст г. Петровића, увредио је Врањанце.

Више пута сам слушао у бившој Југославији, Босни, Херцеговини, Црној Гори да, кад поменем да сам из Врања, људи кажу за Врањанаце: „Господа“. То значи да су признавали посебност, финоћу у опхођењу, нешто што је красило Врањанце до скорих времена. Ту посебност карактерисало је и врањско наречје. Милозвучно, префињено, са нијансирањем у говору. Са архаичним примесама које су подсећале на стару србицу и средњовековни српски језик, који су преци данашњих Врањанаца донели са Косова када су долазили.

Али, Врањанци су тражили крв. „Пиши“, тражили су. „Обали га да се не дигне“. Назад се није могло. Морао сам да „обалим“ г. Петровића, „да се не дигне“.

***

ТИ СЕ ЗАКАШИКИ А ЈА ЋЕ СЕ ЗАЛОЖИМ

Одговор на Ненада Петровића из Београд, бивши из Врање

Казујев људи што памтив, постројиле се јединице на солунски фронт, смотру врши краљ Петар, Бог да му душу прости. Построија се и „Гвоздени пук-Милош Велики“, испрсили се наши што су муку преживели.

Дооди краљ и поздравља ги: „Помаже Бог војници“. Штама, сви ћутив. Отопрв поздравља краљ: „Помаже Бог браћо Срби“. Ништа, никој да бекне. Гртко му на краља Петра, па вика ађутанта и питује га: „Ко су ови“? Ађутант поцрвенеја вика: „Врањанци, Ваше величанство“, непријатно му и на њега.

Мора да се сетија стари краљ како је пија воду у Урманицу, кад је ишија сас војску накуде Косово, и како је цело село дошло да му цуне руку, и старо и младо. Такој је бија ред. На домаћина се целивала рука. А он је бија домаћин а не фукара. Викне по трећи пут краљ: „Помаже Бог браћо Врањанци“. Пукна небо, све стана, отиде поздрав чк до Солун и врна се кд пуштише гуше наши јунаци: „Бог ти помагаја чича Перо“. Насмејаја се чича Пера и прошија а останала овај кажа да се казује до век и памти.

Ако му је на Мркоњића Петра, који је бија најголем Србин и званично и незванично, неје смићало што смо посебни, зашто ти на тебе смића Петровићу? Ако је овој мој, а оној твој „лични став“, што има да писујемо кој куде работи, салте ако нећемо да се сакријемо поза неки „Институт“ или „институцију“. Писујеш да ми је тон квазии……….. (бш дугачко а ништа не значи). Па ми се сви овде осићамо да смо род. Дал живујемо ил се свадимо или тепамо, род смо и квит. А сас рода не се збори званично. Не ли смо Сораби-сабраћа.

Тој да си одмалечко зборија званични српски, тој лжеш. Зборија си као и сви ми, кд си доодија у мој сокак куде ујци, да играш пајчики сас нас. Да си имаја „свест“, да је наше зборење неисправно и тој лжеш, а за све тој имам сведоци, Миху, Ракца, Срећка, Гишу, Бане, Нинка, Миту, Црнчу, Зорана и целу Сарајину ако треба. Лжеш и да смо ти били завидни и да си бија мрзен. Па ти си тг бија наш, какв-такв наш, и ми се несмо отказували од тебе како ти сг од нас. Неси ни мањина како оћеш да се представиш. Тој ли си научија у Београд, да је сг модерно да си „мањина“, па те ми „већина“, како претискамо, а ти се јадан не даваш него ће погинеш за званични српски језик. И тој видомо и на тој му прође мода.

Ништа неси научија ни за стари Срби од Солун до Пчињу и до Призрен. Да си прочитаја и запамтија, не би сеирија такој. На иљаде су заклали, утепали, силовали, на телеграфски стубови черечили, у вирови фрљали, бугарске комите, качаци, турска војска и башибозлук, грчки андарти и остале сатане и акрепи. Па на тој додај друга Лењина и друга Стаљина, који су писали против Срби у Стару Србију, а у Комитерну примили и ВМРО, која је „мајка“ на сви терористи по бел свет, па фашисти, нацисти, усташе и остало ђавоље цвеће које је праћало џебану на свакога кој је теја да уништи Срби у Стару Србију. И такој сви заједно удружени, да уништив, растурив, потепав и семе да затрев. „Теорија завере“ је кд некој мисли да направи такој нешто лошо, а завера је кд работи да направи тој. Е, овој неје „теорија завере“, како би казали овија твоји „модернисти“ из Београд, него бш завера, дугачка, мучна, крвава.

Тераш шегу и сас Пчињу и сас људи из Пчињу. Е, туј да те је срам. Куде је пушка пукнала туј су ишли голи синови из Пчињу да бранив српство и веру. И кд су у кумановску битку, осамстотине четника, највише из врањски крај а понајвише из Пчињу у једн јуриш изгинали, и кд су се тепали на Брегалницу, на Цер, на Колубару, и куде ти све не, никој ги од „фотељаши“ и „беле крагне“ из Београд, неје питуваја зашто не зборив „званични српски“ него су се крстили српски официри како су наши помужи да издржив без леб, врућину и ладноћу, од други Срби, који зборив „званични српски“. Сг је модерно и да сви викав како је четнички покрет настанаја куде њи, а он неје настанаја ни на Равну Гору, нити случајно, нити у незнање. Четнички покрет је почеја 1903. године у Врање и у Пчињу, ако не си знаја. Мислиш ли да је тој било случајно Петровићу,а?
Стари људи викав за такви како тебе „изгубија мирис“. Мора да је такој. Уши ти отврднали, не осићаш мерак у наше зборење, господство, куде све има место и све има мерку. Тој никој нема, у све српске земље. Мора да си се затруја у тј Београд од теј нездраве мгле што се дизав од теј водурине. И сг, ради неку „мањину“ како тебе, или ради неки што не терав да личимо једни на други, да се чешљамо на исту стрну, да мислимо сви исто, да је „кул“ да девојке играв голе на шипке трбушњаци, а још „по-кул“ да труднице идев по чаршију сас голи стомаци, и што не терав да снујемо сви исти сн, треба да се одрекнемо од дедовину и татковину. Е, тој неће може. Сг ти викам и више нећем да ти отписујем. Ти кд седнеш да једеш леб, узни кашику па се закашики ако можеш, а ја ће узнем ложицу па ће се заложим. Па нека ти је пријатно.

Синиша Антонијевић
син на Момира, унук на Душана,
параунук на Јована, чукунунук на Антонију и
такој натамо до почетак

Текст је објављен у „Врањским“, 10. августа 2006.године. Након неколико месеци, срео сам г. Петровића у врањском парку, поздравио га и позвао на кафу да попричамо. Ја сам полемику схватио као надметање ставова и чињеница. г-дин Петровић је то схватио превише лично. Промрмљао је нешто у смислу да нема намеру да пије кафу.

Преко седамдесет процената љубавних лирских песама српског народа испевано је на наречјума српског језика од Солуна, Охрида, Битоља, Скопља, Скадра, Призрена, Приштине, Гњилана, Врања, Лесковца, Ниша, па све до слива Тимока. Да ли треба да се одрекнемо тог богаства због „тобоже-научних“ претпоставки?