ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ ДЕНИСА КИРИЛОВА СА ДОБРОВОЉЦИМА НОВОРУСИЈЕ И УЧЕСНИЦИМА ИНТЕРНАЦИОНАЛНЕ АНТИГЛОБАЛИСТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ UNITÉ CONTINENTALE ВИКТОР-АЉФОНСОМ ЉЕНТОМ И НИКОЛОМ ПЕРОВИЋЕМ.

С обзиром да сте грађани Француске, ви, без обзира на суров и свестран притисак на Русију од стране Европе и САД, активно подржавате политику наше земље, а такође и учествујуте у заштити Новорусије. Ко сте ви и зашто заузимате такву позицију?

В. Љента: Ја сам Француз колумбијског поријекла, родио сам се у Тулузу, моји родитељи живе у Француској. По својим убјеђењима присталица сам традиционалних вриједности, по политичким погледима ја сам француски патриота. Имам 26 година, од којих сам 5 одслужио у Француској армији, у ваздушно десантним јединицама. Учествовао сам у специјалним операцијама Француске у вријеме грађанског рата у Чаду, Авганистану, у Габону. У саставу снага специјалне намјене учествовао сам у хапшењу предсједника Републике Обалe Слоноваче, Лоран Гбагбоа. Међутим, када сам схватио и лично се увјерио да француске оружане снаге раде супротно интересу Француске, служећи америчким интересима страним Французима, одмах сам напустио службу.

Н. Перовић: И ја сам се такође родио у Француској, по поријеклу сам пола Србин, пола Црногорац. Такође сам 5 године служио у Француској војсци, у планинској бригади. Активно сам учествовао у војним операцијама у Авганистану. Напустио сам војску из истих разлога као и Виктор, будући да не намјеравам да се борим за интересе САД и НАТО, који су страни Француској.

В. Љента: Ми смо представници међународне геополитичке организације Unité Continentale. У њу улазе добровољци из цијелога свијета, али прије свега Европљани, који су традиционалисти, спремни да бране своје идеје и вриједности, да се боре с агресивним америчким империјализмом и, ако је то потребно, супроставити му се заједно са народима и земљама на које је та агресија усмјерена. Данашњи објекат напада је у првом реду Русија и Руси. У том смислу и они који живе на југо-истоку Украјине, у Новорусији. Битно је одмах нагласити да нас не финансира ни једна влада и ми не извршавамо било чију војну, политичку или пословну наруџбу.

Ми смо добровољци, дјелујемо по заповјести душе и савјести и постојимо искључиво са личним приходима и добровољним прилозима наших пријатеља и истомишљеника.

Како можете окарактерисати садашњу ситуацију у Украјини?

В. Љента: Данас Украјина није независна земља. Као резултат државног преврата на власт су дошли несамостални људи који дјелују у корист туђих интереса. Зато сами Украјинци више не управљају ситуацијом и у суштини не контролишу Украјину. Видимо да се „украјинска револуција“, као и „арапско прољеће“ на Блиском истоку припремала и проводила по америчкком сценарију. Украјина је постала сљедећа жртва политике САД и НАТО исто као на примјер Либија, Ирак, Сирија и Египат. У исто вријеме постаје све очигледније да је напад на Украјину прије свега напад против Русије и руског народа. У стварности садашња ситуација у Украјини је створена зато да би се што је могуће више (максимално) удаљила од Европе.

Треба примијетити да у цјелини владе земаља ЕУ се безусловно потчињавају америчком диктату и чине практично све за остваривање интереса САД. Све у свему политика ЕУ већ се одређује од стране САД и управо зато многе европске земље, које желе да развијају заједниче пројекте са Русијом, сусрећу се са огромним потешкоћама и често су принуђене да се одрекну директних и индиректних економских предности. Како је познато ти процеси су започели много прије него конфликти у Украјини – мислим сa почетком распада СФРЈ. Од тада су САД фактички потчиниле себи Европу. И увијек су стремиле да прошире свој геополитички утицај да би контролисале Русију са њеним огромним природним ресурсима. Зато се управо Украјина и нашла овдје и користи се од стране САД као монета за поткусиривање.

Управо због тих процеса у Европи Русија је била принуђена да затвори пројекат Јужни ток?

Н. Перовић: Сигурно. Ми добро знамо да ЕУ није никад била потпуно независна од америчке спољне политике како у економским, тако и у политичким и војним питањима. Конфликт у Украјини САД користе за слабљење енергетске безбједности Европе, да би је боље контролисали и да безусловно никада не допусте њену потпуну самосталност. Американци врло добро разумију да захваљујући рушилачким ратовима, испровоцираном осиромашењу становника и тјерању земаља у сталне дугове, народи Европе постају слабији и зависнији од вањских фактора. То олакшава задатак успостављањa хегемоније САД у свијету. У исто вријеме, такви пројекти као Јужни ток дозвољавају да се учврсти енергетска безбједност и економско благостање, па према томе и политичка самосталност земаља које учествују у њима. Природно, САД чине све да слични пројекти у Европи не буду реализовани.

Али зашто пак становници Европе не зауставе ту праксу? Такве могућности они за сада имају. Или немају?

В. Љента: Ако говоримо на примјеру Француске, онда у нашој земљи медијски ресурси – ТВ, часописи, новине, радио – по свим питањима изражавају јединствено опште мишљење диктирано интересима САД. То се тиче како ситуације у Европи, тако и ситуације у Украјини. Све што дозвољавају Французима да чују је: Русија и Владимир Путин су агресори, а добровољци Донбаса су терористи. Сва официјална СМИ (средства масовног информисања) Европе су дио система америчке пропаганде. Ако грађани ЕУ, па према томе и Француске, желе да имају потпуну информацију, потпуну информацију морају да траже самостално.

Н. Перовић: Међутим, важно је примијетити да се данас становницима ЕУ постепено отварају очи у вези с тим шта се дешава у Европи и у свијету. Они већ нису толико наивни како је то било још сасвим недавно и схватају да се помоћу централних СМИ остварују свеобухватна манипулација јавним мнењем. Послије ратова у Југославији и Либији, и војног конфликта у Сирији, који је у току, долази до разумијевања да су то све добро испланиране операције које су карике истог ланца. Управо Европа се налази под превеликим утицајем САД. То изазива жељу да се схвати ситуацијиа и да се привуче додатно интересовање за алтернативне СМИ.

Да ли то доводи до неких промјена на европском политичком пољу?

В. Љента: Промјене у Европи се свакако дешавају. Ако говоримо о Француској, у републици нагло расте популарност такве политичке снаге као што је Национални фронт Марин ле Пен. Та партија одражава европски сан о јачем савезу са Русијом која претпоставља да Европа, и Француска посебно, треба у првом реду да се оријентишу на сарадњу са Русијом, а не са САД. И, уосталом, такво мишљење све више се учвршћује не само у Француској. Посебно, ми као чланови Unité Continentale се залажемо за геополитичку алијансу европских земаља. За нас је то савез слободних народа и суверених националних држава које свестрано сарађују са Русијом. Па Русија је такође Европа. Ако се вратимо Националном фронту Марин ле Пен онда та организација потпуно заузима проруску позицију, што је, по нашем мишљењу, чини основном политичком снагом у Француској која је реална алтернатива и главни конкурент партијама које воде републику текућим геополитичким курсом.

Никола, ти као Балканац по поријеклу, пратиш ли шта се дешава у Србији?

Н. Перовић: Да, и то веома пажљиво.

Шта мислиш, зашто руководство Србије, која је увијек била савезник Русији, иде на повоцу Американаца, и зашто српски народ, који већином подржава Русију, не може ништа да уради поводом тога?

Н. Перовић: Српски народ је проруски и жели савез с Русијом. Тако је било и прије насилног распарчавања Југославије од стране НАТО снага, тако је и сада, зато што су Срби увијек посматрали Русију као великог брата. Али, на жалост, Србија се нашла у ситуацији када ЕУ по наређењу САД практично кида републику на дијелове. Американци се боје Срба и желе да потпуно униште независну земљу у Европи, с традиционалним вриједностима, коначно је заробивши и још више раздјеливши народ, учинивши га слабим и неспособним за живот. САД-у и ЕУ је потребно да добију јасну могућност да искористе балканску територију, ресурсе и људе искључиво за све интересе, а како ће потом живјети Срби – то савршено никог не интересује. У таквој ситуацији, људи у Србији су практично потпуно искључени из политичког живота своје земље, која се фактички потпуно обликује (одређује) извана. Сваки политички процес се у Србији детаљно контролише од стране ЕУ и САД, без њихове дозволе практично је немогуће створити нову политичку партију, покрет или учинити нешто у том смислу – сви покушаји се гуше у зачећу.

У исто вријеме потпуно је јасно, да ако би Срби имали могућност да слободно бирају своју судбину, они би сигурно држали курс тијесног зближавања са Русијом. Довољно је сјетити се како је прошле године Србија дочекала Владимира Путина. Српски народ воли Русију и воли Путина. И, без обзира на све, окретање политике земље према великом брату, мада и веома тешко, већ иде. Мислим, да ће се кретање у оквиру тог процеса непрекидно расти.

Али ако су Срби такви русофили зашто они стално гласају за партије које су против Русије, а не за оне које предлажу зближавање са њом? И што је најчудније – Срби гласањем бирају оне политичке снаге које не одговарају интересима саме Србије. Зашто?

Н. Перовић: Србија је данас једна од најкорумпиранијих земаља свијета, чији се политички систем у потпуности распао. Управо зато она се нашла под контролом ЕУ и САД. Ево, нпр. данашњи предсједник владе Србије А. Вучић у своје вријеме је издао идеју партије Војислава Шешеља (лидер СРС-а) захваљујући којој се, управо, и нашао на политичком олимпу. Али ради ЕУ он је издао и српске националне идеје. Самим тим је збунио српски народ, који је пошао за Вучићем, идентификујући га с потпуно другим политичким снагама и убјеђењима.

Успут, резултати посљедњих парламентарних избора у Србији још једном очигледно су показали да се земља гуши у корупцији, зато су све патриотске партије и политичке снаге, које се боре за зближавање с Русијом, скупиле само неколико процената гласова бирача. А то се поштеним гласањем једноставно није могло десити. Зашто? Зато што без обзира на то што је српски народ подијељен и изнурен ратовима, изгубљен и налази се у стању неодређености, Срби, ма како крути, ипак остају русофили. То је чињеница која се не може одбацити.

Крајем прошле године појавила се информација да неке политичке снаге спремају у Србији револуцију. Имате ли коментар тим поводом?

Н. Перовић: Не мислим да је у сада у Србији могућа нека права револуција. Но, ако се већ о томе говори, онда се данас може говорити искључиво о вјештачки организованој „обојеној револуцији“. Обновити југословенски конфликт, увући у њега ветеране и тако даље, да би се још више подијелио и ослабио српски народ, а такође одмакнути од Србије Русију, потпуно чак искључити могућност учешћа Руса у политичком и економском животу Балкана.
Могуће је, да је прије објављивања о затварању пројекта Јужни ток, та тема била заиста актуелна. Вучић га се није могао одрећи. Јер га народ не би схватио и подржао. Уосталом, ако се пажљиво осмотри сличан сценарио, руски Гаспром њефт још увијек контролише српску нафтногасну компанију НИС.

Неки аналитичари сматрају да је управо за активирање протеста у Србији из хашког затвора ослобођен В. Шешељ. Он може да игра на карту да се покажу и склоне све активне српке патриоте?

Н. Перовић: Сасвим је могуће сложити се с таквим мишљењем. Ослобађање В. Шешеља је радостан догађај не само за српске патриоте, него и за све присталице традиционалних вриједности. На примјер интернационални покрет Unité Continentale активно подржава и одобрава овај догађај. Ми сматрамо да је то исправно и да је одавно требало бити уређено. Ипак то, да се ослобађање десило у овом моменту, изазава опрез. Развој кризе у Украјини довео је до тога да су се јако активирали Срби-патриоте, који свестрано подржавају Новорусију. У исто вријеме, рат на Блиском истоку је мобилисао на Балкану муслимане-џихадисте. Зато свака провокација овдје може веома лоше да се заврши. И, очигледно је нам у овом конфликту Русија, нажалост, не може помоћи. Међутим, таква ситуација може бити искориштена за откривање и ликвидацију српских патриота, традиционалиста и ветерана, који штите националне интересе, који су способни и спремни да се за њих боре. И може се десити да на крају на Балкану нема ко да штити националне интересе. Нажалост, у Србији као, уосталом, и у Украјини, младе генерације су подвргнуте масовној пропаганди и манипулацији ЕУ и САД. И ако младе не буде имао ко да васпитава у патриотском духу, они могу бити потпуно изгубљени.

Постоји ли неки излаз из постојеће ситуације?

Н. Перовић: Потребно је хитно рјешавати проблем са џихадистима и салафистима, џихадистима добровољцима из Босне. И, уопште – конфликт с муслиманима. На примјер, могу се успоставити контакти с Горанцима, који су муслиманска мањина на Косову. Они су умјерени муслимани и при том – Срби. Треба их искористити за борбу против џихадиста. Увјерен сам да муслимани могу средити овај конфликт међу собом, не преносити га на сферу национализма. За рјешавање питања са хегемонијом ЕУ и САД Србији је потребна активна и свеобухватна подршка Русије. Данас се ситуација кардинално разликује од оне која је била за вријеме рата у Југославији, када је на власти у Русији био Б. Јељцин. Тада су Србима помагале самосталне бригаде руских добровољаца, а не Русија. Када би данас у помоћ Србији дошла управо Русија, то би промијенило много шта на боље. А и за саму Русију, зато што су Срби увијек били и остали на страни Русије и евроазијске интеграције и категорично не подржавају америчку политику.

Али кога Русија може подржавати ако сами Срби тврде да је власт у Србији корумпирана и све одређују проамерички политичари?

Н. Перовић: По мени, треба подржавати младе партије као што су на примјер Завјетници. Данас она није у пуном смислу политичка партија, него је прије политички покрет, који подржава патриотизам и традиционалне породичне вриједности. Веома је важно да овај покрет активно доводи у своје редове младе и такође ветеране југословенских догађаја, који могу помоћи младим генерацијама да боље схвате посљедње конфликте и садашњу политичку ситуацију. Зато овај покрет може постати обједињавајући за разне политичке организације.

А шта се може рећи, на примјер о покрету Двери?

Н. Перовић: Главни проблем покрета Двери појавио се на посљедњим изборима за парламент. Он се садржао у томе, што његови чланови не желе да улазе у савезе са другим партијама и покретима, који, у суштини, проводе аналогну политичку линију. Они нису спремни да окупе све истомишљенике и да створе јединствен национални фронт борбе за своја убјеђења. Управо зато Двери нису ушли у парламент и таква политика практично и не даје шансу.
Још један кључни проблем овог покрета је тај да он сасвим мало пажње поклања омладини, која тако остаје мимо политичког живота. Двери позиционирају себе као партију „одраслих и веома озбиљних ’парламентарних’ људи“. – А политичким снагама у данашњој Србији је посебно важно да представља мишљење омладине и да привуче у политику што је могуће више младих људи, јер управо пред њима је будућност.

Позицију Unité Continentale данас дијели много људи спремних да уђу у вашу организацију? Ко су ти људи?

В. Љента. Испочетка смо били франко-српска бригада, која се за врло кратко вријеме трансформисала у праву интернационалну организацију.Сада имамо добровољце из разних земаља Европе – међу њима из Француске, Србије, Шпаније, Италије, Њемачке – и из Латинске Америке. Очекује се веће попуњавање из Бразила. Такође, желе да нам се придруже нови добровољци из Колумбије, Мексика, Аргентине. Ми не дајемо предност било којој националности. Такође, нагласићу да су међу нама људи разних политичких и религиозних погледа. Међутим, ми смо сви солидарни у борби са заједничким непријатељем и ми смо алијанса људи који наступају против америчког империјализма и заједно раде на буђењу народа и интеракцији (међудејством) с Русијом.

Чланови ваше организације активно учествују у одбрани Новорусије. Је ли то такође једногласна одлука?

В. Љента: Сигурно. Треба знати да се овдје не води борба са Украјинцима, него са агресијом САД. Већина од оних који су страдали од дјеловања америчког империјализма, виде Новорусију и борбу становника Донбаса као нову наду за читав свијет.

Какве сценарије развоја конфликта у Украјини ви видите?

В. Љента: Овај конфликт има два аспекта: војни – дјеловање међународних добровољаца против снага НАТО – и геополитички, дипломатски који води предсједник Русије В. Путин. Управо он чини све да би спријечио отворени конфликт са снагама НАТО, које, са своје стране, настоје да рапсламсају овај конфликт и чине све за дестабилизацију Русије. Овај конфликт укључује битке и војника и дипломата. Нажалост, будућност Украјине сада одређују земље НАТО-а.

Њемачка испоручује техничка средства и тенкове, Грузија и Пољска припремају своје снаге специјалне намјене за обуку украјинске војске, Француска шаље своје инструкторе из Легије странаца, Американци такође упућују инструкторе и подржавају конфликт финасијски. Украјински олигарси финасирају батаљоне као што су Азов или Ајдар. Ја мислим да САД, НАТО и ЕУ желе отворен рат. Да би се то избјегло, безусловвно су потребни дипломатски напори и они, наравно, не требају бити једнострани. Само помоћу конструктивног дијалога и дипломатских напора свих страна може се некако избјећи тотални конфликт.

Али нико ни у Европи, ни у Русији, већином не жели рат. Шта треба урадити да се пробеде Европљани да им се отворе очи, да би они вратили своју самосталност и независност од САД?

В. Љента: Мислим да је, да би се Европа пробудила, потребан шок. Већина Европљана је „глобализована“, преварена, претворена у „хомо економикусе“. Они су потпуно лишени националне самосвијести, заштитничког односа према традиционалним вриједностима, који су замјењени, рушилачком за народе Европе, алтернативом. Изгубљен је њихов идентитет. Да би се они вратили у нормално људско стање, потребан је шок, који би довео до великог духовног буђења и успона. Сасвим је могуће да до промјене менталног склопа Европљана могу довести резултати будућих избора у земљама као што је напр. Француска, ако, наравно, у тим земљама на власт дођу нове политичке снаге. Важно је примијетити, да без обзира на сва настојања проамеричких снага, све иде у у том смјеру. Ипак то може довести и до немира, и до оружаних сукоба, и чак до грађанских ратова.

Ви сматрате да су тако снажни потреси заиста потребни Европљанима, и на примјер Французима и Србима?

В. Љента: Не свима. То се највише тиче управо западне Европе. Треба узети у обзир да су становници Француске, Италије, Шпаније и Њемачке изгубили свој идентитет, а Срби – не! Сходно томе, у датом случају не могу се упоређивати народи Француске и Србије, будући да у суштини Французи више нису Французи, а Срби остају Срби. Зато Србима сада није потребан шок, а Французима, Шпанцима, Италијанима и Њемцима је потребан. Сљедећи потреси у Србији ће бити рушилачки, а у поменутим земљама Западне Европе ће довести до оздрављена и ренесансе. При том не треба заборавити да у свакој западноевропској земљи ситуација има своје посебности и специфичности.

Постоји мишљење да пословни свијет и народ Њемачке у цјелини не подржавају њемачке политичаре који су данас на власти. Зато Русија, Србија и Њемачка треба да се зближе и створе нови свјетски центар моћи, који ће моћи успјешно да се супростави притиску САД и удахнути нови живот у Европу. Шта мислите о томе?

В. Љента: Не мислим да је то добра идеја, зато што је Њемачка окупирана земља. Њу потпуно контролише и њом управља САД, тако да варијанта за излаз из овог положаја, изгледа не постоји ни данас, ни у скорој перспективи. Тиме је и условљено економско стање и доминација Њемачке у рјешавању општеевропских питања. Међутим, увјерен сам да Француска има све шансе да врати свој суверенитет и ранији положај у свјетској политици и економији, јер је ипак не тако давно била велика земља, која је имала моћан утицај не само на Европу, неги и на читав свијет. Зато је по мом мишљењу данас важно да се Русија активније зближи управо с Француском.

АУТОР: Денис Кирилов
ПРЕВОД: Милана Бабић/Евроазија.инфо