– Владимире, питаћу те нешто. Чуо сам да си јој рекао да сутра идете на терен. Где то идете, ако није војна тајна? – убацио је мало хумора у озбиљно питање.

– Заборавио сам како се зове. То је неко вежбалиште Нишког корпуса горе у брдима.

Ујак је мало успорио возило па је озбиљно упитао:
– Реци ми, да ли су та брда случајно на Косову?
– Ма дај, ујаче, какво те је Косово спопало – Влада је свесно лагао, иако му то није било ни лако ни пријатно. Још синоћ је одлучио да породицу сачува од вести које се тичу њега, његове јединице и одласка на „Кошаре“ – Сви само питају за то Косово. Одакле ти оно паде на памет?
– Гледам војску која пролази магистралом. Певају о Косову. Машу заставама. У нишким касарнама се нико не задржава. Слушам вести. Спомињу терористичке групе. Нападају полицију. Познат ми је тај сценарио. Већ сам га видео у Босни и у Хрватској, а и Ниш су преплавиле избеглице са, како ти рече, „тог Косова“ – затим је погледао у Владу, проницљиво га проучавајући – Ја сам увек био добар математичар, Владимире. Умем да саберем два и два.
– Овог пута ти, ујаче, резултат није тачан – нашалио се Влада, али му осмех није био искрен.
– Данас је велики празник код нас православаца. Закуни се светим крстом да не идеш на Косово.
Влада је размишљао пар тренутака. Да се криво закуне није желео, али са друге стране није могао ни да призна да иде на Косово. Направио је љутит израз лица и рекао је ујаку:
– Ујаче, ако сам рекао да не идем, онда не идем. Ако ми верујеш и то ти је довољно. Мани ме се клетви и заклињања.

– Добро, извини – помирљиво му је одговорио ујак, док се паркирао у близини главног улаза у касарну – Желео сам само да ти дам савет, да, уколико ипак идеш тамо где кажеш да не идеш, не улазиш на ту капију. Из затвора ћемо те лако извући, али никада нећемо са… Ма, није битно. Срећно сестрићу – рекао је, загрлио га и док се руковао са њим нешто му је ставио на длан. Влада је осетио додир папира, погледао и угледао крупну новчаницу немачке валуте.
– Ујаче, стварно не треба.
– Пусти то. Војницима увек нешто треба. Изведи неку девојку на пиће.
– Хвала ти – рекао је Влада излазећи из аутомобила. Кренуо је према капији, али се онда нечег сетио и вратио се. Ујак је спустио прозор са сувозачеве стране и Влада се ослонио на њега.
– Шта си оно хтео да ми кажеш. Битно ми је. Ниси завршио реченицу.
– Са гробља, Владимире. Одатле те никада не можемо извући. Доле се гине.
Владимир је само климнуо главом и уздахнуо:
– Хвала што бринеш, али заиста нема потребе. Видимо се ускоро.

Када се тешка капија затворила за њим било је тачно осамнаест часова. Удар метала у метал одјекнуо је кроз чудно тихо предвечерје у Нишу. Владимиру се тај звук учинио као граница између света са ове и света са оне стране капије. Граница која дели њих у касарни и оне напољу. Тај звук му се урезао у уши, мозак, срце, душу. Учинило му се да границу коју је створио тај звук више никада неће моћи прећи. Као да га је заувек остављао са ове, а њему драге са оне стране.

***

– Брате, јеси ли добро? Блед си – Миладин се нагнуо и упитао га.

– Овде је. Дошла је по нас – Влада је тихо одговорио. Брисао је зној са бледог лица.
– Ко то? Шта ти је?
– Смрт ,брате! Зар је ти не видиш?
– Дај, бре, не слути!

Пинцгауер је излазио из кривине и возач је притиснуо папучицу за гас. Звук мотора је прикривао све остале. Владине очи су поново угледале црну приказу, али зрак светла ју је избрисао.
– Сунце! – помислио је и покушао да прати траг светлости – Не, није то сунце, већ човек са пушком. Светло се одбија од пушке!
Пре него што је успео да скочи, да реагује, да каже било шта, са свих страна је загрмело. Бол га је пресекао. Тако је био пријатан тај бол. Осећао је течност која је ишла низ кичму, али му више није било хладно. Лепо је. Светлост се вратила. Позната лица опет су добила свој лик.
Док је падао на земљу, у делићу секунде угледао је како су се врата сувозача отворила, а капетан се бацио у провалију поред пута. Крај њега је Миладин лежао непокретан – Видиш друже, дошла је по нас! – Двојица војника су пуцала са друге стране возила – Другови, иза вас! – Нису га чули. Милош је, такође, пао. Док је тело падало на пут прекривен прашином и крвљу, тресло се под ударима метака – Побеже један! – чуо је неког како виче на српском језику, са чудним акцентом – Бежи, пријатељу, живи. Живи да причаш о дану наше погибије!
У другом делићу секунде чуо је песму. Песму на непознатом језику која му је деловала као режање ђавола. Шенлучили су. Радовали се. Пуцали су из пушака од среће. Превртали су га. Претурали су му џепове. Видео их је. Хтео би да их пљуне, да их прокуне. Помислио је на мајку.
Зрак светлости падао му је на лице. Отворио је очи да уграби тај зрак и никога више није било ту. Чуо је пуцањ негде у даљини. Стиже помоћ! Касно је, другови, касно! Зрак сунца му је миловао лице. Као да су га мазила крила анђела.
Још један поглед. Један уздах. Једна суза. Живот је напустио Владино тело. Заувек ће остати пред Богом млад са својих деветнаест година.

***

Приђе јој и загрли је као мајку.

– Мајко, ако је за утеху, ако утехе овде уопште може бити, бар знајте да се није мучио. Ни он ни остали. Умрли су брзо. Ваш син није укаљао своје руке. Није стигао да подигне пушку. Још један момак такође. Други су успели да испале понеки метак, и то је било то. Био је однос пет на једног. Нису имали шансе.

Затим се одмакну од ње.

– Многи од нас који смо били доле више нисмо у служби. Напустили смо Кошаре, живи али Кошаре никада неће напустити нас. Вечно, где год да кренемо и шта год да будемо радили у животу, пратиће нас та караула. Много је крви тамо проливено. А сада, са ове временске дистанце, поготово што још није све прошло, не знам да ли је срећа што сам остао жив. Понекад пожелим да су и моје кости остале горе. Чини ми се да би било лакше мртав остати на Кошарама него жив носити Кошаре у себи.
Ово су мој број телефона и адреса – рече и даде јој папир – Кад год Вам у животу било шта буде требало, мени се можете обратити. Толико бар дугујем ја и сви ми са „Кошара“ онима који су се највише жртвовали за слободу. Сви ми које су Проклетије једном загрлиле, били живи или мртви, остаћемо заувек у том загрљају.

 ***

…Једино ми је остала неостварена жеља да, као што сам већ рекла, дођем на место твоје погибије. То није могуће. Кажу да горе људска нога више не иде. Срби не смеју јер десетинама километара около није више српска земља, а Шиптари се боје. Кажу да око карауле ходају духови и да се чују гласови, а људи нигде нема. Најдаље што сам могла да одем су манастири по Космету из којих се виде Проклетије. И то је, ваљда, нека утеха.

Сине мој!

Да ли знаш колико те се мајка зажелела? Знам да дан више или мање ништа не би променио, ипак, и данас жалим што те бар још једном нисам загрлила и пољубила, помазила ти косу. Жалим, али морам и да будем свесна да сам у овом тешком времену бар имала мало среће, ако се то срећом може назвати. Ја сам те бар достојно сахранила. Онако како вера и обичаји налажу. Оплакала као хероја. У тим тешким тренуцима сам тешила себе речима ,,а шта је са оним мајкама које никада неће дочекати своје синове који су остали затрпани по неким клисурама и гудурама где ни вукова нема, а камоли људи“. Много их се, сине, са Косова није вратило.

***

Пада мрак, Владо! Дан се завршава као и мој живот! Полако и тихо. Само што се за дан зна када ће Сунце заћи иза брда, а не знам када ће заћи Сунце мога живота. Све ми се више чини да сам биљка и да је моје Сунце већ зашло иза Проклетија, још оног, сада давног, септембра ’98. Е, Проклетије, проклете да сте!

Морам да кренем, сине, кући. Ипак, застала сам још један трен да погледам обрисе града који си толико волео. Једном си ме питао шта има ново у Београду. А шта ће бити ново?

Е, МОЈ, ВЛАДИМИРЕ! Београд као Београд. Исти и исто све. Само му ти недостајеш!!!

***

– Све што сам урадила као да је било залуд и много ми је енергије узело. Изборила сам се и за Владине ствари и за војну књижицу и за орден и за спомен-плочу. Ипак, признање које сам прво тражила по канцеларијама, а сада и на суду, нисам добила, а питање је да ли ћу га икада и добити. Зар је много што тражим да се утврди ко је крив што је моје дете погинуло? Чија је кривица што су послати на ратиште без завршене обуке?

Сумњам да ће ми то и суд рећи. Сви се они држе повезани између себе, чувају једни другима леђа. Једино леђа мог сина нису била заштићена. Управо мецима у њих, он је погинуо. Да је имао залеђину, да је био син неког политичара, генерала или судије, и он би сада био жив. Е, мој Владо, колико неправде у овом животу има.

Ипак, не желим да те препустим забораву. Не могу то да учиним као мајка, не желим то да учиним као човек. Скупљам паре да купим неки леп плац, имање на мирном месту, на некој падини која гледа према твојој вољеној Сави. Ту ћу подићи споменик теби и твојим друговима који су са тобом пали.

Не радим то да бих смирила своју душу, она се више не може смирити, нити то чиним да бих имала место на којем ћу на миру плакати. Не, моје су сузе давно исплакане. После свих захтева и разочарања, борбе и падања, поставила сам само један циљ.
Мој циљ је данас, сине, да те сачувам од заборава. Једног дана ће све ово проћи. Заборавиће се рат са Шиптарима. И ова мучена Југославија ће нестати. Косово ће заборавити своје српске корене. Мене и твог оца једног дана неће више бити. Ни наше деце, ни деце њихове деце. Бојим се заборава које време носи са собом и да ће твоја жртва бити узалудна. И жртва свих твојих другова.
Е, зато желим да подигнем спомен на свом имању. Име и слику да ставим на њега. Па кад једном неког путника намерника пут нанесе покрај тог имања, да види, прочита и после прича о Владимиру, војнику извиђачко-диверзантске чете, који је први пао као жртва тероризма и злочина Шиптара, али и будаластих одлука својих команданата…