Пише: Наталија Пичурина

‎Мој професионални живот је кренуо таквим током да сам доста путовала по свету. Многе земље, где сам службено боравила постале су данас „блиско иностранство“: сретала сам се са младим људима који не говоре руски, државним структурама које предано гледају на Запад, и научницима који преписују вековну историјску истину. Много се радило на тим службеним путовањима и није било прилике да се осетим као туриста који разгледа добре хотеле, једе префињене кулинарске специјалитете или иде на планиране обиласке. То и није тако лоше, научила сам да посматрам земље не кроз клишее и стереотипе или преко блиставих проспеката, већ очима оних који у њима живе и раде.

Западни идеолози већ годинама формирају слику руског човека, не гнушајући се прљавих дефиниција и мора лажи, тек с времена на време мењајући тему овог „хорора“. Ма како да нас представљају настављачи Гебелсовог дела, у Србији се према Русима постоји посебан однос. Разумљиво је, имамо исту Православну веру и славне странице велике историје и великих дела. То је основа вишевековног братства, то је темељ на коме је сазудано наше пријатељство. Али, постоји још један други феномен, који рационална логика не може да објасни. Велико и готово мистично осећање које приморава људе, уморне од политичких издаја, смена режима и животних недаћа, да са љубављу и надом гледају у Русију. Само овде нам се обраћају речју „Рускиња“ стављајући у ту реч свој сопствени дубоки сакрални смисао.

Више пута сам долазила у Србију, овде живе моји пријатељи који су одавно постали део мог живота. Имамо много заједничких планова и дела,  увек ми се обрадују и жељно чекају мој долазак. Кад долазим у Србију, једино је тешко изабрати „код кога ћу бити“? Можда код Маје, човека ретке доброте и суптилности с којом блиски разговори немају краја? Код храброг Вука и његове нежне Душице? Код лепотице Вање и њене мудре маме? И сваки пут кад напустим царински коридор, схватам да морам доћи у Србију да бих осетила да сам Рускиња.

Сећам се, још у детињству, мама је из Југославије донела ципелице. Не знам, можда је неко у сибирском граду Томску имао исте такве, али се мени чинило, да таква савршена лепота пристаје само мојој мајци. И да ћу у скорој будућности видети ту земљу, где живе срећне и лепо обучене девојке, које кад обују црвене салонке са танком штиклом, могу да прошетају обалом Дунава са «главним совјетским Индијцем» Гојком Митићем…

Касније, у студенстске дане, комуницирајући са грађевинарима из Југославије, запамтила сам необичан шик и упечатљив стил одевања њихових жена, које, чак и у малом провинцијском Волгодонску, нису заборављале да ставе руж и рукавице.

На улицама савременог Београда, као и у мом Ростову, влада просечна европска норма, досадни рационализам фармерки, дуксева и обуће без штикле. Исцрпљујући ритам савременог живота не оставља времена за вез и чипкане крагне… Тужно, јер су тежња ка лепоти и урођени укус уписани у генетски код наших народа. Тако сам желела да видим Србкињу из дечијих снова.

На скупу друштва „Дон и Дрина“ било је веома занимљиво. Увек се радујемо сусрету, па ни наш Председник није допустио да нам од његовог извештаја постае досадно. Срби су рођени говорници, сам ритам језика им то омогућава и она мека изражајност која убрзано нестаје из савременог руског говора.

Поглед ми се зауставља на жени, која седи у првом реду. Усклађена прецизност линије њеног костима, сочна свежина боје, одсуство детаља, који би алудирали на сујету. Уз све то – изражајан, али не и изазован елегантан изглед. Са гордо подигнутом главом… слика неисказиве привлачности… руке, снажне и нежне, као да их је извајао Велики Мајстор од комада белоснежног мермера…

Преда мном је била управо она Србкиња из снова… На секунд су се наше очи среле, утонула сам у дубину њихове доброте. Помислих, како је срећан син, чије је прве кораке пратио облак њене доброте. Како је срећан муж, коме ове руке месе хлеб и кувају јутарњу кафу…

„Рускињо, Рускињо! Муж и ја смо били у Лењинграду! Видели смо и Кијев! Прошетали по Црвеном тргу. Хвала вам за Русију. Тако давно нисмо говорили руски“. Не дочекавши мој одговор, уследило је питање, изговорено више као тврдња: „Где сте одсели? Молим вас, пођите са нама. Морате бити код нас“.

Она је, настављајући да чврсто стеже моју руку, пружила мало пожутели  листић папира са званичним грбом и печатом који је био видљиво излизан на прегибу… „Ово је мој супруг“…

Не знам како се на српском назива тај документ. На руском то је „похоронка“ (срп. умрлица , потврда о рањавању, умирању, погибији војника). Мали папир са речима мрског чиновничког језика. Малени комад неправде према једној породици. Комадић, од кога је састављено платно космичке трагедије, у којој више неће бити лењинградских киша, ноћне Москве, ни јутарње кафе. Сећате се, као код Едуарда Лимонова:  “… кратка, као бритва оштра (српска) реч „СМРТ“, то јест (на руском) смерть. Српска смрт је бржа од руске, она је као фијук турског јатагана“.

Још један ружан рат, који је ударио по мом свету, разбио чиста дечија маштања прошавши прљавом чизмом по свему што су својом проливеном крвљу, болом и знојем на фронту поднели наши преци. Још један „мали“ европски рат, чије ће узроке са завидном постојаношћу исписивати онако како одговара тренутној политичкој ситуацији.

Срби долазе код нас у Русију и с радошћу и са тугом. По Веру и по правду. За савет и помоћ. „На Небу је Бог. На земљи је Русија“, тако су увек говорили у сваком српском дому. Тако треба, тако је било, тако ће бити.

Умрлица је брзином муње одједном обнажила велику истину: треба имати одговорност за право да будеш Рускиња, а не само да се тако називаш. У Србији је у свему и у свима утемељена чиста љубав према Мајци Русији. То је посебан критеријум српства и рускости. Критеријум који је заувек уграђен у наше душе.

Али, љубав се не може обманути. А ми у садашњој Русији користимо оно што су током заједничке историје изградили наши преци. Од тога се дуго не живи. Пртљаг дедова и очева може да се истроши. Млађој Сестри се речима не може помоћи. Дошло је „време зидању“* … Без јединствене Србије никада неће бити снажне Русије.

Превод: Јадранка Дубак

____________
* „Све има своје време, има време рађању и време умирању, време сађењу и време чупању, време рушењу и време зидању“