НА ПРОСЛАВИ 130 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА

ДОНСКОГ ИМПЕРАТОРА АЛЕКСАНДРА III КАДЕТСКОГ КОРПУСА У НОВОЧЕРКАСКУ

Драгоје-Рајо Кујовић, Иђош

Благ дан, Свети Никола 2013. године. Велики православни светац и велики датум у 130 година дугој историји Донског Императора Александра III кадетског корпуса у Новочеркаску. Спремам се да из Ростова на Дону идем на позив Телевизије ”Дон Православни” и новинара Маријане Баштавој и присуствујем овој великој свечаности. Радује ме то јер ово велико и знаменито Војно училиште има јаке духовне и историјске везе са Србијом.

Имам трему, и ако се ужурбано и с радошћу припремам. Дубоко у мојој души се рву дилеме, радост, дивно је бити на тако великој свечаности и шта ако ме као странца не пусте да уђем у тако значајан војни објекат. Пробудио се онај ”стари” стереотип који ми је годинама наметан да се у братској Русији не може тако лако ући у Њихове војне објекте.

Свеједно, крећемо у рано јутро јужне Русије омотано измаглицом. На земљи је мали но рески бијели снијег а пред нама колоне аутомобила на широком булевару Ростова.

Маша вјешто рукује својим реноом али како ја упорно гледам кроз прозор аутомобила и о свему запиткујем, успорава и скоро да ометам саобраћај својом спором вожњом.

Ростов је велеград, развучен на заталасаној равници десне обале Дона и послије дуже вожње по граду излазимо из њега и пролазимо периферију и много шуме високог дрвећа.

А онда испред мене се заталаса карактеристична равница тако налик Банату да ми се и дах зауставио. Па ово ми је све однекуд знано, искрено ми се омакло с чуђењем! Онда, дискретан смијех у аутомобилу. Откуд вам је ово знано када сте први пут у Ростову? Не знам али ми је све ово познато!

И занесен ”познатим крајем” нијесам ни примијетио да наједном улазимо у град простран и велик са широким улицама и високим зградама. Улазимо у Новочеркаск, у центар, у светску Престоницу “Области Војска донского”.

Велик научни и индустријски, развијен град, град студената, радника и Козака. Помало сам разочаран јер сам очекивао ”козачку станицу”, ону из прича да су Козаци из Старочеркаска пресељени у Новочеркаск на за живот погодније мјесто. А оно, умјесто ”станице” козачке коју сам ја прижељкивао да видим, видим велики индустријски град у стакластом зимском јутру.

Скрећемо према широм отвореној металној капији велике и уредно одржаване зграде Војног училишта на чијем порталу читавом дужином на зиду пише старословенском ортографијом ”Вјерни завјету традиције” а испод тога ”Донски Имепратора Александра III козачки корпус”.

Улазимо полако и свечано док у ставу мирно, с руком на поздрав, пропушта нас да уђемо стражар достојанственог и строгог погледа с лицем голобрадог дјечака.

Тако торжествено изгледа у свом дивно скројеном тамно плавом шињелу опасан златним ешарпом с бијелим шалом око врата и црном шубаром на глави на којој као Алем камен стоји ”кокарда” Русије. Испод дугог шињела само се мало виде ногавице тамно плавих панталона с широким црвеним ширитом што ме у трену подсјети на козачке униформе које сам виђао на многим фотографијама. На ногама сјајно изгланцане, црне, војничке ципеле.

Моје узбуђење расте… Шта сад када ме виде, странац с оволиком брадом и огромним професионалним фото апаратом!? Само да ме не изведу напоље, ван круга Училишта, само нека ме пусте да све то видим и доживим.

У том мом размишљању а већ сам и направио неколико снимака прилази ми у беспрекорној тамно плавој униформи са многобројним ордењем на њој, полако но војнички жустро официр ”неког високог чина”, лазурно плавих словенских очију и бијелог лица с изразитим руменилом, строгог, ми смо то у ЈНА звали, ”каменог” лица.

Стао је на неких 2-3 метра од мене салутирао увјежбано и скоро рутински но с покретом неког који је то безброј пута до сада поновио и то је постало дио његовог карактера, дио његове жустре војничке личности.

”Добро дошли из Србије”! И тек тада, на помен Србије, нехотично му се разли преко лице нека само Њему својствена благост и понос, и само мени у том трену схватљива блискост и љубазност.

Новинарка Маша им је рекла да сам из Србије и да сам пожелио да будем на њиховој свечаности а они, и ако сам незванично и као непознати гост, ето да ми укажу почаст и пожеле добродошлицу с ”највишим чином” Њиховог Училишта.

Махинално и неочекивано сам заузао ”став мирно”, војнички се испрсио и подигао главу, и промуцао, или бар ја тако мислим да сам промуцао, на ”мом” доста лошем и без акцента руском језику, ”Поздрављају Вас с Вашеј торжественој годовшћиној, ја очен рад что вместе с вами на етом Вашем бољшом празнике! Спасибо бољшое Вам”.

Показао ми је руком да пођемо у зграду Команде одакле се креће на плац за постројавање а ја сам се благо окренуо према великом попрсју Суворова с моје десне стране, које сам фотографисао само неколико тренутака раније, и благо додирнуо слова испод бисте.

Ви очито знате ко је Суворов? Питао ме је тада већ с пријатељским осмјехом на лицу. Да, јер сваки наш, српски, официр има у свом војничком животу само једну жељу, ”да постане Суворов”!

Неочекиван, но сасвим озбиљно изречен мој одговор га није збунио, али му је тај мој одговор развукао лице у топао људски и пријатељски осмјех. И наш, рекао је тако једноставно!

И поред моје велике жеље да видим и снимим оно што бих ја хтио, почетак свечаности започињем у групи гостију и родитеља кадета који су још пристизали и ако смо кренули на плац за свечано постројавање. Пролазе покрај нас ешалони кадета у ”троредном строју” и заузимају своја мјеста на плацу, а ја, проврела солдатска крв у мени, одлутао у размишљању и машти.

Корачам с њима у истом ритму ”вољног корака”, подигнуте главе се ”прсима” као у стиховима Мајаковског ”Поносно грудима напријед, заставама нек небо сијева….” као да сам њихових година и у њиховом строју. Као да смо сви, па и ја с њима ”изашли испод шињела” генерала Суворова и као да сви у ритму корака пружамо руке да дохватимо ”маршалску палицу”. Да свако од нас у свом војничком ранцу и носи ”маршалску палицу” али она се у руке добија газећи ”огањ живи” уз много јаука и крви… а као у магновењу, као из неког другог свијета, у свом предивно скројеном тамноплавом шињелу, заогрнутог врата бијелим шалом с враном шубаром испред мене пролази строј и у строју он, мали насмијани Рус.

Гледамо се право у очи док му на лицу титра дјечији осмјех, као да види мој понос на њега као да осјећа да се њим неизмјерно гордим, не скреће поглед али и не губи ритам корака свог строја. Тај поглед, тај осмјех тргоше ме из мог војничког заноса и маште.

Потражили смо га касније новинарка Маша и ја њега и његов широки осмијех… ”А шта вас у Училишту уче…” питала га је новинарка Маријана, он је поцрвенио као дјевојчица и с дјечијим осмјехом слегавши раменима одговорио ”…животу и љубави…”

У трену сам много шта схватио. У трену сам се свега сјетио што се односи на ову велику земљу а да сам то знао. И њене величине и њених великана и њених обичних људи… сјетио се и њене историје и њеног колективног памћења… и њених ратова па и историје овог часног Училишта које дио своје часне историје чврсто везује за историју и моје домовине Србије.

Те дјечије плаве очи су ме подсјетиле да је и Руски-Србин, Георгије Иванович Самуилов, рођен у козачкој станици Аксај, био кадет овог истог Донског корпуса имао исто толико година колико и овај ”Мој Плавооки Козак” када је с овим Училиштем, командом и васпитачима стигао у Србију, тада у Краљевину СХС. Да, тај велики српски архитекта који је оставио свој печат даровитог архитекте на свим значајнијим зданијам Београда.

Или пак, само двије године је био старији такође кадет истог овог Училишта Николај Николајевич Тураверов, рођен у козачкој станици Старочеркаск, стигао у Србију и постао и остао Руски-Србин а он био и остао српски пјесник.

Или, капетан Југословенске Армије 1944. године, пилот Аркадије Попов, Народни Херој Југославије, који је био кадет овог часног Донског корпуса својим хероизмом задивио све који знају да воле и умру за то што воле. Обрушио је свој погођени ”Јак” на колону Њемачких тенкова на цести у Босни. Славно се преселио у незаборав, а он је био и остао југословенски херој, Руски-Србин.

И многи, многи мени знани и незнани који су били кадети овог Донског корпуса а који са мном, с мојим плавооким козаком, с његовим друговима кадетима марширају на овом Новочеркаском училишном плацу а били Руски-Срби или пак били Српски-Руси, свеједно.

И као да ми се измијешаше слике и сјећања из историје са стројем ових мојих руских, козачких кадета. И као да се сва историја овог часног Училишта ”насложи” ту испред мене у строју који маршира некуд у будућност гдје се ”живи и воли”, чему их и уче како је срамежљиво рекао Мој Плавооки Козак.

И онда оно, када ратника опхрва сентименталност, када се у његовој рањивој ратничкој души узбуркају емоције и почну да навиру слике рата, грмљавина хаубица и онај ”огањ живи” којим ратник мора да корача. Онда слике униформи прљавих и крвавих, слике ратникових крупних и закрвављених очију… слике оне бјеличасте пјене у угловима ратникових усана… слике туробног ратничког живота, ако се солдатски живот у рату и може назвати животом…

Много пута сам у ”свом рату” у рату који нема побједника већ су сви губитници осим душмана, у грађанском рату у својој домовини, чак гласно вапио ”…ратови би били много хуманији када у њему неби било дјеце…”. А ови што парадним кораком испед мене пролазе су исто као они 1920. из истог овог Училишта, само насмијана невина козачка дјеца.

Испред мене се листа обимна ”књига” историје овог војног Училишта… Ух, колико је само људске и војничке храбрости морао имати Инспектор свих класа Донског кадетског корпуса, генерал Риковски, када је на православни Божић 1920. године издао Наредбу да се Корпус по великој хладноћи и снијегу евакуише правцем према Новоросијску.

Колико је боли било натоварено у све војничке напртњаче јер се напуштала Домовина у којој је завршен грађански рат, или, како за ”свој рат” рекох, рат у коме су све стране биле губитници.

Још на земљи своје Родине, још у Новорасијску, сви из Донског корпуса су схватили да су пошли на пут бола и суза, патње и носталгије. Сузе и чемер за својим породицама које су остајале ”на земљи Козачкој” а о Њима кадети уопште нијесу знали гдје су и јесу ли живи. Колико је само суза проливено за кадетима, онима који су остали у Новорасијску јер су били болесни од трбушног тифуса. А тек када су Донски корпус у Ефпаторији, насилно и по својој вољи Енглези, такозвани савезници, подијелили, схваћено је у Корпусу да ће им будућност и даљи рад бити и неизвјестан и тежак.

Дио Кадетског корпуса који је тада назван ”II Донски кадетски корпус” је у Босфорској луци недељама чекао да се послије једногодишње патње и страдања по егзилима Турске и Египта одреди ”курс” њихове евакуације даље. Када су укрцани на брод ”Владимир” на коме је већ био укрцан Кримски кадетски корпус и сазнали да иду за Србију њихове наде су биле загријане, вреле. Како и не би, иста вјера, близак народ, сличан језик… Србија.

Али када су пристигли у мјесто пребивањ у Стриниште код Марибора и размјештени у бараке које су били Аустроугарски логори за заробљенике и међу не баш наклоно католичко словеначко становништво схватили су да се наставља њхова болна стаза избјеглица.

Уз то, у земљу у коју су дошли то није била она њхова жељена православна Србија, била је то земља “црних марама”, крвавим ратом опустошена, спаљена и разрушена држава у формирањ под називом Краљевина СХС.

На молбе новоименованог директора Корпуса генерал-мајора Бабкина, Донски Кадетски корпус је у новембру 1921. године дислоциран у Билећу у стару аустријску тврђаву. Свега је тим тадашњм кадетима недостајало, и хране и одјеће и постељине, али послије много година патњи и потуцања први пут су у Билећи осјетили да су ”своји међу својима”. Није то могло брзо али се ипак све мијењало на боље. С великим ангажовањем Државне комисије и команде Корпуса до септембра 1922 године, била је саграђена црква, фискутурни терени и справе, организована Амбуланта, а и материјално стање се знатно побољшало.

Тог септембра, на почетку школске 1922. године II Донски кадетски корпус је Указом Донског Атамана добио име које и данас носи ”Донски Императора Александра III кадетски корпус”.

Учење, дисциплина, здрав живот и изузетно добар однос с мјесним становништвом учинили су да се ово Училиште и данас у Билећи по добру памти. Али таквој квалитетној војној установи је обратила пажњу и од Владе задужена Државна Комисија па је за побољшање услова живота и рада Корпус септембра 1926. дислоциран у Горажде.

Колико се могло пажње придати овом Училишту, у земљи која је видала своје дубоке ратне ране, говори и чињеница да је на школски распуст 1927. године у инспекцију Корпуса дошао и лично Краљ, Александар I Карађорђевић. Училиште је узвраћало и на сваком кораку показивало благодарност, школовало је честите људе, васпитане и учене младиће. А колико је Училиште било на добром гласу говори и чињеница да су, и то у знатном броју, у њега уписивана и учила и српска дјеца. По једном извјештају, који може само на понос да служи Училишту, наглашава се ”… да су се кадети такмичили ко је дисциплинованији и ко боље учи…”.

Државна комисија је на предлог Команде Училишта донијела и одлуку да се предавања држе на Руском језику, да се изучавају Руска Војна историја, да су стручни предмети руског војно-образовног система али и да се учи предмет Српски језик како би олакшали живот и рад и касније даље школовање кадета.

Потом је дошло до низа реорганизација и спајања корпуса, до преименовања а онда и до дислокације у Банат, у Белу Цркву. У Банат, на земљу која је слична оној и са лијеве и десне обале Дона, оној Њиховој Козачкој земљи.

У Банат, који је налик на њихову јужну Русију. Тамо гдје су већ од раније преселиле се и живјеле и своја стара имена задржале ”Станица Јесауловска” она која је била најмногољуднија Козачка станица на Дону и из које је, сада већ митски јунак, Јермељан Пугачов изабрао своју вољену Софију. Да Станица Јесауловска је била у Томашевцу и за све вријеме постојања тако се звала и живјела по правилима и на начин на који су живјели у својој Русији.

Или, у сусједном селу Сакуле била је досељена Верхње-Курмојарскаја козачка станица она иста из Другог донског округа, која је и на Дону била сусједна Јесауловској и овдје у Банату су биле сусједне.

Тамо је дислоциран и тада с новим именом Други Руски Императора Александра III кадетски корпус, и тамо је наставио с радом.

И ко зна до када бих ја у својој машти прелиставао Историју овог часног Училишта да ме није тргао глас новинара Маријане: ”Рајо, идемо у Музеј”. Да Маша, у Музеј, али ја сам сада већ у Музеју колективног памћења, и наше нераскидиво чврсте везе. Везе два народа и овог Училишта свих Руских-Срба и Српских-Руса… Новинар, Маријана Баштаваја, дјевојка која говори неколико светских језика, која и мој Српски језик разумије, није ме ништа разумјела.

Гледала ме је с благим осмјехом чуђења и како се њежно узима пијани отац за руку, узела ме за руку и кренули смо у Музеј Училишта…

У Иђошу
На Светога Саву Српскога
Драгоје-Рајо Кујовић