Драган Симовић: О ПРИНЦИПУ И О НАМА

Онај ко подигне споменик Принципу, биће по храбрости раван Принципу.

Споменик Принципу није Принципа ради, већ нас ради!

Нама је потребан споменик Принципу, да бисмо се постидели пред Принципом.

Да бисмо се постидели пред Принципом, и јавно признали да нисмо попут Принципа.

Јер Принципа одавно нема, гле, ни мед нама ни у нама!

После Принципа, нема више Принципа.

Само људски изроди и кукавице, могу рећи да је Принцип био злочинац.

Његов пуцањ није био пуцањ у Човека, већ у Империју Зла.

Он је пуцао у Таму, а не у Човека!

Ко ово не види, тај ни себе не види.

Принцип није само један млад образован човек (песник, сањар и сневач); Принцип је божанско Начело!

Божанско Начело вечне Слободе.

Божанско Начело вечне Правде.

Принцип је јавно, јасно и гласно, рекао свим вразима и душманима Србства, да Србство није тиква без корена.

Метком је ставио тачку на сва понижења србска.

Метком је повукао границу између њих и нас; између нас у Светлости и њих у Тами.

Заиста, ко ово не види, тај ни себе не види.

Признајмо јавно, себи и свету, прецима и потомцима, да смо страшљивци, да смо кукавице.

Да смо кукавице, и да не смемо да дижемо споменик Принципу.

Ми смо кукавички нараштај, који се без битке, без љутога боја, Слободе одрекао.

Ми се страшимо, ми се плашимо, ми се стидимо  Слободе; зато Слобода и јесте за Човека!

За Човека, а не за онога ко само издалека личи на Човека.

Признајмо јавно страшљивост своју, па ћемо самим тим признањем души својој олакшати.

Онога трена, када јавно признамо да смо страшљивци и кукавце, тада ћемо изнова и давно изгубљену храброст повратити.

Почетак оздрављења и исцелења, јесте признање свих слабости и немоћи својих.

Има још нешто; нешто што сви листом из страха прећуткују, већ стотину лета.

Принцип није испалио метак само у име Србства; Принцип је испалио метак и у свих иних који Слободу љубе, свеједно којему Роду и Племену припадали.

Зацело, ко ово не види, тај ни себе не види.