Саша Ставретовић: истина је само једна
Објављено: 12. Јул 2013.
Извор: Корени
Човек мора стално да им понавља истину, зато што се глупост око нас увек испочетка приповеда, и то не од појединца, већ од заглупљене масе. У новинама и енциклопедијама, по школама и универзитетима, свуда је превара на делу, која је брижно негована од оних који желе да задрже власт над нама.
Јохан Волфганг Гете
Најбоље у интерактивности коју интернет омогућава јесте доступност друштвеног ангажовања. У свету је све више такозваних алтернативних портала, који објављују текстове независних аутора, документарне филмове независних продукција, интервјуе са независним интелектуалцима. Више него било где у свету, атрибут „алтернативни” смисао добија тамо где је отпочело наметање безалтернативности.
Учешће алтернативних сајтова у српском нет-саобраћају мање је од удела које у политици имају опозиционе странке. Ипак, својим ауторима од интегритета, оригиналним, преузетим и превођеним чланцима, чињеницама и логиком, слободом и разборитишчу читалаца који својим коментарима привлаче једнаку пажњу – увелико надмашују такозване мејнстрим медије, који себе воле да називају независним иако за то немају упоришта. А због мањка аргумената њихов једини и проверени метод супротстављања својој алтернативи је игнорисање.
Однедавно у алтернативним медијима (прихватимо за потребе овог текста тај атрибут) можемо запазити и извесно засићење (назовимо то тако у најбољој намери) међу неким читаоцима, па и ауторима, који, хотећи акцију јер крајње је време, губе разумевање за „јалово“ објављивање речи, анализа, трагања. Они који су својим учешћем све време алтермедије чинили смисленим сада нестрпљиво, тражећи конкретне акције, несвесно доводе у питање смисао речи – у крајњем, верујем нежељено, доводе у питање и сврху постојања самих алтернативних портала.
Разумљиво је – читаоци су јасно сагледали реалност, одавно увидели истину, саживели се са правдом – сада се неки питају која је сврха даљег писања ако оно не нуди решења. Али морамо подсетити да су решења више пута наговештавана и (иако не у коначној форми) предлагана. Али, нажалост, и унапред била осуђена на заборав или одлагање јер, допало нам се то или не, неке друге чињенице откривају једноставну, у тренутку можда поразну али отрежњујућу истину (обратите пажњу) – Србија није спремна!
Аутори, читаоци, коментатори на алтернативним медијима су мањина која доказује да демократија није савршена управо из тог разлога – без обзира на (не)исправност одлука, већина је та која одлучује. Деценијски утицај на промену свести чини своје иако тај пројекат постојећи режим тек сад званично усваја. Након година омамљивања и мрцварења, Србија је у нокдауну, дезоријентисана и неорганизована. Срећом, још увек постоје они који, и поред удараца, чврсто стоје на својим ногама. И, разборито тражећи решења, позивају на акцију. Хоће ли се Србија докусурити променом свести или тргнути из полусна, зависи од времена потребног да се протумаче речи. Јер, како то добро разумесмо – све је већ речено, и неоспорено. Зато треба неговати последње српско непокорено уточиште – реч, која је јача од оних других немушто упакованих, несталних, недоследних и недостојних. Њено је разумевање снага, а употреба сила. Јер на крају, и – на почетку беше реч.
Зато не умањујмо потребу за њом, сетимо се оних који је прославише, настављајмо је, дајмо јој нова значења, пренесимо је тамо где је недоступна, објаснимо је онима који је олако или претешко усвајају. Реч је та која мора да буде акција и, док не постане решење – реч је задатак. Говорити, писати, борити се за истину по сваку цену, у окружењу које вас не подржава или вам се и противи – данас је храброст. Србија ће бити спремна тек када буде имала довољно јунака. И тада ће знати шта јој је чинити.
Реч! Хвала свима који јој служе, и којом се служе.
СРБски ФБРепортер 
СКОРО, ДА НИШТА НИЈЕ, ОНО ШТО ЈЕСТЕ
У ово смутно време, у јаду и безнађу у које смо доведни, незнањем, неспособношћу и бахатошћу руководстава Србије и Југославије, народ је слуђен изузетно тешким матеројалним положајем, незапосленошћу, вишемесечним кашњењем пензија, плата, дечјих додатака, социјалних давања, криминализацијом друштва, учешћем у ратним окршајима без објављеног рата, угроженим стеченим правима из социјалног и пензијског осигурања и, поврх свега, дезинформацијама и једноумљем које влада на државним информативним медијима.
Лаж се, често, сервира као истина. Истина се прогони и проглашава за лаж. Мудри су уплашени, ућуткани и ускраћени да дођу на политичке и друштвене функције, које заслужују памећу, знањем и конпетентношћу. Људи ограничених способности и плитке памети докопали су се одговорних функција, уз помоћ странака и страначких вођа. Поштене и карактерне називају чудацима, а подвале и криминал истичу као успешност и пословност! Протежирају се полуинтелигенти, људи ограничених способности, послушни полтрони и утурдупи, а на удару су људи од интегритета, поштени и способни који држе до моралних, законских, обичајних норми, којима је савест једини судија, а образ залога.
У циљу даљег слуђивања заплашеног народа, унутрашњим хаосом и сулудим претњама међународних моћника и НАТО снага, добро ухљебљени политичари, привлеговане политичке странке и залуђени појединци, прете неистомишљеницима, мислећим људима и називају их петом колоном, домаћим издајницима и страним плаћеницима!
Да би, у оваквом безнађу, угроженом народу, колико толико, помогао покушаћу да објасним да тужитељи, заменом теза, петом колоном погрешно називају грађане који размишљају својом главом, имају своје мишљење о друштвеним појавама и присутним огромним друштвеним проблемима. Подсећамо мислеће људе да је њихов превасходни задатак:
• да се одрекну свих привилегија, али да о истини не ћуте;
• да увек говоре више него што је званично дозвољено;
• да мере сваку реч, али да одмере свакоме ко им прописује меру;
• да буду неповерљиви, уз сазнање да је све могуће;
• да имају снаге и храбрости да уздрмају моћне зидине друштвених табуа и да јавно говоре о стварима и појавама о којма се једва може шапутати;
• да буду у сталном дијалогу, јер само тако остварују побуну без крви;
• да жигошу бирократски начин мишљања и понашања:
• да буду и усамљени борци за истину, пре него са партијом и вођом без истине:
• да прате ход свих мисли, без обзира што њих прате све уходе духа;
• свесни своје немоћи, морају смоћи снаге да се испрсе против система моћи;
• да стално питају, упркос чињеници да тиме себе доводе у питање;
• да указују на центре моћи, без обзира што их не могу контролисати;
• да настављају борбу и када губе;
• да без страха изговарају своје истине, без обзира што им прете свим средствима застрашивања;
• да док су они духовно живи, ни један моћник нема миран сан;
• да све питају, без обзира, што незгодним питањима, доводе себе у питање;
• да од свих облика владавине најтеже подносе владавину глупости;
• да се осећају кривим за судбину народа, без обзира што о њој не одлучују;
• да не буду послушни и да им савест буде основни критеријум за понашање;
• да узнемируjу власт неочекиваним питањима, без обзира на унакрсна испитивања која ће уследити;
• да нипошто не пристану да је величина у томе да се буде мање од маковог зрна;
• да критика буде метод њиховог истраживања;
• да мисле зору једног новог доба, без обзира што их његово доба не разуме;
• да не подносе свет у коме су јаки у праву, а мудри у тамници;
• да не траже ништа, осим слободе да свој живот испуне питањима;
• да не дозволе да навика и заблуда завладају животом, већ да га проветравају свежим погледима;
• да у име истине врше осуду постојећег поретка чињеница;
• да јавно говоре о појавама о којима дуги, само, приватно мисле;
• да критички суде и осуђују све што понижава човека;
• да не забораве да је незадовољство у природи човековог позива, а не да ли имају или немају;
• да им позив буде тражење истине;
• да спречавају да заблуда и лаж постану саставни део јавног мнења;
• да се сами бране, и са сазнањем да иза њих не стоји нико и ништа, осим њихове вере у истину;
• да у речима виде своју силу, без обзира што им, често, силом враћају речи у грло,…
По оваквим критеријима препознајемо мислеће људе, праве интелектуалце.
КО САЧИЊАВА ПЕТУ КОЛОНУ?
У Политичкој енциклопедији Пета колона је дефинисана као „група или политичка организација која субверзивно делује у оквиру неке шире групе, организације или националне, односно државне заједнице у позадини војних јединица, у редовима оружаних снага и слично“. По мишљењу мислећих људи у Пету колону, пре би спадали, они који:
• убијаше и клаше српске домаћине, чупаше браде свештеницима;
• одведоше око 30000 младих Србије да изгину на Сремском фронту, у ситуацији када је нацистичка Немачка већ била поражена;
• отимаше задњи килограм жита, вуне, масти, меса,..од српских сељка, па слаше и у Албанију, у ситуацији када је велики део становника Србије гладовао;
• пребројаваше ноћу стоку српских сељака, који су сваки рат изнели на својим грбачама и у својим опанцима;
• уселише се у, национализацијом, отете куће и здања подизана на зноју неколоко генерација;
• правише себи споменике у промашеним инвестицијама и политичким фабрикама, којима задужише и наше унуке и праунуке;
• измишљаше велики број непотребних и паразитских институција (СИЗ-ова, Душтвених правобранилаца самоуправљања, судова удруженог рада, Савета република и Федерације,..) које својим захватањима оголише нашу привреду;
• постављаше „подобне“ и неспособне на руководеће положаје, на којима упропастише све што се упропастити могло;
• покрадоше из предузећа и установа све што се однети могло;
• на туђој муци и зноју градише каријере и богатства, а оставише поштене раднике да гладују са својим породицама;
• посвађаше нашу земљу са, скоро, целим светом, па и са вековним пријатељима наше земље;
• обезвредише и доведоше у питање резултате два светска рата у којима смо дали огромне жртве, чиме је доведена у питање и биолошка репеодукција српског народа;
• доведоше у питање, скоро, све демократске тековине стваране стотинама година;
• митом и корупцијом одлазише здрави у инвалидске, превремене, и са једногодишњим просецима, незаслужене пензије;
• расписиваше непотребне референдума и потписиваше споразуме за које нису имали овлашћења;
• подстицаше српски народ у Крајини на протесте и побуне, а онда га оставише на цедилу и у збеговима, ван својих огњишта, да се у недоглед пати;
• крадоше гласове и фалсификоваше резултате избора;
• несмотреном и незналачком политиком не решаваше огромне присутне проблеме на Косову и Метохији, те изгибе огроман број грађана и доведоше нас у ратну катастрофу, а затим присташе на много теже и понижавајуће услове, него што је Гонзалесова комисија;
• Заузимаше и по два, три радна мета, и без рада, налазећи се, само, на платним списковима Зоран Вујовић,..);
• обмањиваше грађане о гасоводу, базену, бесцаринској зони, брзом оживљавању привредних активности (Зоран Вујовић);
• умртвише огромна средства у обилазницу око Ужица, у ситуацији када привреда грца без новчаних средстава, а грађани Беле Земље немају воде за најнужније потребе;
• путоваше о друштвеном трошку по Европи, Африци и Америци без икаквих позитивних резултата по Ужице и грађане Ужица;
• обмањиваше да сви грађани Ужица подржавају политику коју води Слободан Милошевић, а 74% грађана Ужица гласао је за опозиционе странке (Зоран Вујовић);
• заузимаше места савезних и републичких министара и заменика у областима са којим везе немају, осим СПС веза (Зоран Вујовић, Михајло Ребић, .);
• злоупотребама службених положаја остављше честите и мислеће људе без запослења, а фалсификатима додељиваше и присвајаше универзитетска звања, без икаквог законског основа (Новак Лакета, Алекса Брковић, Зоран Вујовић, Живорад Раковић, ..);..
Са сазнањем да „када се покопава истина, она се пробија експлозивном снагом“, да „савест живи само када је подупирете“, да је „гажење правних и моралних норми, увек, карактеристика хаоса и безнађа“, да је „само једно зло неизлечиво, ако народ дигне руке од себе“, као и да „ничија није годела до зоре“ и да је највећи степен среће независност, надајмо се да ћемо издржати и дочекати боље дане и боље, поштеније, конпетентније и способније људе да руководе нашом земљом и општином, да би кренули у бољу и извеснију будућност.
1999. Tихомир Ђурђић
Свиђа ми сеСвиђа ми се