20. мај 2019. КМ новине

„Откад је изабран и за њега бисмо могли да кажемо да „бољег немамо, а горег нећемо имати“, али поређење Косова и Метохије са удавачом којој дилбери обигравају око куће, а да она бира с ким ће у постељу и коме ће децу рађати, не само да је далеко од пристојности и морала, него је и с оне стране разума“.

• Вучић је показао да жели апсолутну контролу над Црквом, као што је има и над осталим институцијама у Србији. И, на жалост, показао је да у Цркви за то поседује озбиљан сараднички потенцијал и саучесништво
• Вучић лако даје државни новац. Дао је Сребреници, Нотр Даму, страним инвеститорима и страначким бизнисменима, кусом и репатом, што не би дао и Цркви. Али не џаба. Даће државнога новца ако може мало да кадрира и уподобљава, да иринејизује Цркву, о државном трошку а за свој ћеф.
• Епископи се све више удаљавају од народа, али и од Бога, спремни на компромисе зарад очувања трона и томе припадајућих бенефиција.

***

Патријарх и његов шеф

Како су објавили на својој интернет страници, „Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве примио (је) у згради Патријаршије председника Републике Србије г. Александра Вучића и председавајућег Председништва БиХ г. Милорада Додика“. Овај „пријем“, о којем није било никаквих техничких разјашњења (зашто, како, откуд, итд) Информативна служба СПЦ крстила је насловом „Лидери српског народа у Патријаршији“. За разлику од СПЦ која је вербалистички избегавала да дефинише формат састанка, Вучићева пропагандна машинерија осликавала је сусрет такорећи његовим учешћем на седници Сабора.

У саопштењу након заседања Сабора, Информативна служба СПЦ само је поновила штуро и технички овај податак, смештајући га међу сијасет саборских тема које притискају Цркву, у складу са оном народном изреком да се од шуме не види дрво, ваљда. И не бисмо се овим шатро техничким догађајем уопште бавили да се њиме није уобличила једна веома озбиљна и суштински проблематична ситуација у нашем друштву. На једној страни власт је демонстрирала и приказала где су црвене линије у односу према Цркви, односно где су лимити у мешању у њене послове и контролу над њом, и недвосмислено показала да тих граница нема. Вучић је показао да жели апсолутну контролу над Црквом као што је има и над осталим институцијама у Србији. И, на жалост, показао је да у Цркви за то поседује озбиљан сараднички потенцијал и саучесништво. На другој страни стоји повод, узрок, разлог и суштина свега покретачкога у овом маневру – решавање питања статуса јужне српске покрајине.

Нити би Вучић сада атаковао на Сабор СПЦ и покретао опсежну медијску кампању тим поводом да нема Косова, нити би се епископима могло категорички замерити што ето опет мало „раде и на струју и на батерије“, кокетирају и намигују властима, користећи њене надлежности да располажу државном касом и капиталом, да није реч о Косову и Метохији.

Што се Вучић од тога не либи и што му никакав проблем није да зајаше и Сабор СПЦ, то не чуди, јер њему ни многоструко веће ствари од тога нису светије.

Прецизније речено, за њега ништа неопипљиво или духовно, апстрактно или физичком вредношћу немерљиво нема никакву вредност. Од Вучића се једино могу очекивати горе ствари, што он својски свакодневно доказује. Али, многи епископи у овој работи пређоше црту, а особито први међу једнакима.

“Председник Вучић се јуначки бори за Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име”, рекао је патријарх Иринеј на том пријему. Патријарх је истакао да је то не само његов лични став, већ и став Сабора наше Цркве.

“Наша љубав према Косову и Метохији је велика”, истакао је патријарх, “али је ситуација налик на пословицу која каже: Желим ти, ћерко, да те царев син узме, али други играју око куће…”

Вучић демонстрира маневар којим покрива истину да заправо од Цркве нема подршку за своје дело

Да се патријарх не може похвалити дугачким списком мудрих исказа, очигледна је истина. Откад је изабран и за њега бисмо могли да кажемо да „бољег немамо, а горег нећемо имати“, али поређење Косова и Метохије са удавачом којој дилбери обигравају око куће, а да она бира с ким ће у постељу и коме ће децу рађати, не само да је далеко од пристојности и морала, него је и с оне стране разума.

Кад се на то назида тврђење да се „Вучић јуначки бори за Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име“, а да при том не дефинише ни он, ни Вучић ни ико жив шта је то што Вучић чини, шта заправо хоће и где су дела и учинци, онда можемо само да уздахнемо: „Боже сачувај“.

Јер, одмах после разговора са патријархом и владикама на седници Сабора СПЦ, Вучић је истакао да је „његово да настави да се бори, да извуче максимум од свега што може да добије за српски народ, уз чување мира и стабилности, али без пристајања на уцене и давања оног што није наше право да дамо, нити смемо да дамо.“

Симулирајући рукољуб, Вучић у аикидо захвату љуби рукав

Другим речима, он кани да настави да тргује и учествује у дефинисању „максимума онога ШТО МОЖЕ да се добије“. Дакле, он наставља своју игру, иде правцем за који не одговара икоме, нити је било кога у Србији консултовао, или од надлежних добио дозволе. Успут је демонстрирао маневар којим покрива истину да заправо од Цркве нема подршку за своје дело.
Наиме, обезбедио је да први међу епископима и значајан број епископа не кажу да нису против његове политике, него тврдећи да су за неку другу политику не доводе у питање смисленост, корисност и добробит његовог учинка у истој ствари.

Политичари обично тако раде. Изговорају речи чији је смисао сличан, али од избора формулације зависи степен њиховог корисног дејства. Ако се са нечим не слажу, саопштавају то тако да ипак добију неке повластице. У конкретном случају проблем је у томе, што је реч о статусном питању Косова и Метохије.

Не може се баш са свим и свачим трговати

Или сте против политике коју води Вучић, или сте за признавање самосталности Косова. А кад Косово добије признање Србије, ствар је дефинитивна и неће бити довољно пепела на костолачкој депонији да би се њиме посула њихова преосвештенства и светости и њихова имплицитна, оперативна подршка властима које су то признање извршиле.

Данас Црква шаље схизофрену поруку. На једној страни каже да је апсолутно против разграничења с Косовом, а истовремено подржава Вучића кроз хвалоспеве и сервилност. Некако би уз мираз за ону Иринејеву ћерку удавачу да добију још које милионче за Храм Светога Саве, неулазак у порески систем, убрзавање реституције и томе слично.

А Вучић лако даје државни новац. Дао је Сребреници, Нотр Даму, страним инвеститорима и страначким бизнисменима, кусом и репатом, што не би дао и Цркви. Али не џаба. Даће државнога новца ако може мало да кадрира и уподобљава, да иринејизује Цркву, о државном трошку, а за свој ћеф. Да упадне у Патријаршију кад год процени да бирачко тело сумња у недвосмисленост подршке коју од високих православних званичника има, и да је тамо верификује изјавама првога од њих. Онага којему очи зацакле на помен донација, пред руским или српским председником, свеједно.

Но, било би неправедно оптужити само патријарха да се уклапа у Вучећеву тактику у Цркви. Има доста активиста власти с панагијама који су до тих иконица дошли комбинаториком вештих и лукавих црквених играча и уз директиве служби безбедности.

Свака недемократска власт (а такве су биле све у Србији) хтела је да контролише црквену управу, а похлепници у Цркви, жељни моћи, славе, привилегија и новца, улазили су у те аранжмане. Зато данас имамо сиву еминецију Синода задуженог за сарадњу са сваком влашћу. С толиком праксом постао је својеврсан хибрид. На другој страни, држава својим моћним инструментима помаже јачање утицаја својих савезника, а ти савезници пак, у Цркви, својим утицајем и кадровском политиком обезбеђују лобистички и клијентелистички образац деловања Цркве или њеног дела, али не за интересе хришћанства, ако тако то можемо рећи, него за овоземаљске интересе разноразних паразита.

Зато се епископи све више удаљавају од народа, али и од Бога, спремни на компромисе зарад очувања трона и томе припадајућих бенефиција.

Зашто се толико дуго толерише присуство и деловање компромитованих владика

Ето одговора на питање зашто се толико дуго толерише присуство и деловање компромитованих владика у СПЦ. Због тога се и даље не чини ништа разумно да се са чела епархија склоне лопови, лабилни монструми, развратници, бахати кратковиди неуравнотежени попови који су умислили да су ходајући богови или свеци. Логично је да се такви негују јер је њихово трпљење уцена – бесконачно. Односно, такви какви јесу, зарад очувања статуса и краљевских хедонистичких и утилитаристичких надлежности, чине све што се од њих тражи.
И кад се понекад приупитате зашто један владика, сива еминенција, иако није учествовао лично ни у једном скандалу, и није чак ни близу скаредних општења других владика, управо те владике подржава и помаже им да се одрже на позицији и положају, присетите се чињенице да их тако купује.

Они више и немају ничега својега у Сабору, него тај који их је купио постаје утицајнији и значајнији. Сплеткари, комбинује и рекомбинује, горди се, чинећи од Цркве инструмент у рукама већих моћника од себе. Неспособан да разуме смисао да Црква треба да буде Божија, а не моћничка или партијска, не спознаје сопствену духовну и пастирску јаловост.

Поодавно људи не суде о људима на основу онога шта људи јесу, него на основу онога шта треба да буду. Поодавно се не вреднује то шта човеку и човечанству дају хришћани, већ шта се дарује од хришћанства.
Људи су слаба бића и често падају. Епископи су такође људи, необичнији утолико што су слабији од других јер су осетили богатство и моћ. Искушење је за многе од њих превелико, а многи од њих нису свесни негативне селекције коју су уживали од стране ауторитарне државе и властољубивих епископâ, или епископа. Иринеји су данас адути, али су и људи. Да ли ће успети у својој политици или не, још ћемо видети. Једно је да човек ради оно што ради, а друго је шта ће од свега тога оставити траг у времену и стварности.

А кад је о патријарху реч, он одавно није мој патријарх, и одавно није патријарх многих. Од њега ћемо се тако бранити све док је Вучићев, а не српски.