Милован Витезовић: Срби као статисти у српској историји

By РЕПОРТЕР on 13. маја 2019. • ( 1 коментар )

Милован Витезовић, књижевник, за „Новости“, још једном о контроверзама у серији „Краљ Петар Први“. Као аутор, досад виђеним епизодама остајем неутешан

Милован Витезовић

У приказу седме и осме епизоде серије „Краљ Петар Први“, филмски и телевизијски критичар Божидар Зечевић, у тексту под насловом „Неки други филм“, покушава да ме утеши следећом тврдњом: „Тек пред крај серије почиње да функционише драмско језгро Витезовићеве прозе“.

Ја, међутим, досад виђеним епизодама остајем неутешан.

После текста „Ово није краљ Петар, ни свој, ни мој“ јављају ми се пријатељи, познаници, па и обични гледаоци, тешећи ме и питајући у неверици да ли је могуће, оно што је и мени тешко поверовати, да серију „Краљ Петар Први“ гледам недељно, кад и остали телевизијски гледаоци, иако сам већ у најавној шпици потписан као један од сценариста (онај у средини, да не мрднем). Мислим да то служи на част продуцентима. Али, сумњам да је то и учињено њиховом добром вољом, којом су, имајући у виду моје године, хтели да сачувају моје здравље и спасу ме од историјског шока који бих доживео да сам целу серију видео одједном. Овако, са великим јадом и очајем, већ осам недеља чекам наставак ове разисторијске серије.

И после ових осам недеља могу да поновим: „Ово није краљ Петар Први, ни свој, ни мој, ни српски, ни историјски, ни географски“.

Срби су скоро сведени на статисте, који статирају и себе и Аустроугаре. Незнатан је број оних знаменитих Срба који би требало да имају важне драмске улоге, а које су сведене углавном на епизоде.

Историја се именује српском, али је углавном на прескок, који није хронолошки, и веома је истумбана, као да је серија писана са циљем да гледаоци који не знају историју, или је слабије знају, мало или ништа и не сазнају. Они који знају, бива им толико јасно да је с временом гледају из знатижеље или је престају гледати.

Што се тиче географије, она је у пропланцима и лазовима, најчешће безимених топонима, а тамо где их има уносе забуну. Тако је Словац час на Дрини, час код Ваљева, под једним вазда тмурним небом.

Једино целовито место је Београд. Међутим, он је сликан тако да се не препознаје. Оно по чему се Београд у првим деценијама 20. века препознавао, поред Калемегдана, Чаршије (данас Улица краља Петра), Дорћола, Пристаништа, Карађорђеве и Железничке станице, то су веома изграђене улице Кнез Михаилова, Теразије (са новоизграђеним хотелом „Москва“), Улица краља Милана (уз дворове и дворски парк), Шеталиште (Улица кнеза Милоша), тога нема у серији.

То је био Београд Србије краља Петра, о којој сведочи Јован Дучић: „Србија није била никад толико слободна, нити је национални дух био развијенији, нити је икад било мање безбожности у нашим идејама и у нашем животу. У Београду се онда говорило слободније него у парламенту Белгије, најслободнијем парламенту у Европи, и чији смо устав умногоме копирали“.

Из тог Београда писао је Димитрије Туцовић, вођа српске социјалдемократије: „У Србији не влада краљ. У Србији влада буржоаски парламент. Једино што ми, социјалисти, можемо замерити краљу Петру што се више не бори за радничка права. Али зар то можемо тражити од једног краља?“ (дописница упућена у Женеву Владимиру Иљичу Лењину).

Дучић, кога су историјске прилике учиниле веома блиским краљу Петру, сведочи: „Стари краљ Петар је последњи наш владар који је изгледао као један из реда владара династије Немањића, по ономе што је њему било најбитније, по побожности и по херојству. Био је владар најсрећније звезде. Једне ноћи Скупштина је вотирала неочекивани кредит од 200 милиона златних динара за наоружавање српске војске, која је за непуних шест месеци после тога стављена на снагу како су имале најспремније војске у Европи. И, најзад, Балкански ратови, у којима је стари краљ Петар однео извесне личне успехе, какве до тог времена није однео ниједан српски владар осим цара Душана.“

За те кредите једино нису гласале српске социјалдемократе, које је у парламенту заступао Драгиша Лапчевић.

Троцком и осталима у Москви су се крајем 1914. и почетком 1915. прикључили доктор Арчибалд Рајс и Џон Рид.

У сценарију који сам писао за серију „Чарапе краља Петра“ постоје сцене са поменутим јунацима и догађајима. Тих сцена у серији „Краљ Петар Први“ нема.

Нема балканских ратова, у којима су победе краља Петра учиниле Краљем Ослободиоцем.

Ратним догађајима, које је добро оценио критичар Божидар Зечевић, може се ставити и превише примедаба. Задржаћу се на извесним, којих нема.

Нема објашњења зашто је Аустроугарска напала преко Дрине, а тиме ни објашњења да је аустроугарски престолонаследник Фердинанд дошао у Сарајево на војне вежбе напада на Србију.

Нема сцена о објави мобилизације звоњавом свих звона у свим местима Србије.

Тако нема ни сцене како краљ Петар звони на Опленцу и како се у звоњави укочио толико да није могао да пусти уже звона. Уместо ове сцене, у серији постоји сцена обијања касе у кабинету болесног војводе Радомира Путника, у којој су, наводно, регрутни спискови.

Нема сцена да је аустрогарска армија прешла Дрину не само са свом силом, већ ни да је прешла са 1.238 готових вешала.

Нема бројнијих сцена о злочинима у Мачви пре Церске битке, где су сва та вешала употребљена, о чему је сведочио аустроугарски поручник и писац Егон Ирвин Киш, у књизи „Запиши то, Киш“.

Ове стравичне злочине у Мачви истраживао је др Арчибалд Рајс. Али ни тога у серији нема. Ни тога како се, у име истине, одлучио да ступи у српски народ.

Нема сцена пресељења Скупштине и Владе у ратну престоницу Ниш. У Ниш ће, после српских победа, стићи преко двадесет хиљада аустроугарских заробљеника, према којима је поступано по Женевској конвенцији.

Нема ни Крагујевца, у коме је, у гимназији, све време српска Врховна команда. И у коме раде непрекидно војни заводи, па и кад треба да „скидају“ дно граната за три милиметра.

Церска и Колубарска битка биле су прве победе савезника и тако су слављене, сем у сценама серије. Нема ни врхунца Колубарске битке, у коју је краљ Петар ушао као редов, али који је и пре свих ушао у још окупиран Београд.

Нема ни сцена пошасти пегавог тифуса, која је однела преко 40.000 људи. Битку против пошасти добиле су болничарке света из преко двадесет болница, које су добровољно дошле у Србију. Оне су биле предвођене „сивим препелицама“ – школским болничаркама.

Оно што обесмишљава и понижава и народ и историју – нема ни сцена о хиљаду и триста каплара, сем репличице једног рањеног, као одговор на питање одакле је.

Свестан наших углавном неуспелих или полууспелих покушаја, а прескупих, да се у филмовима направе велике масовне сцене из епохе, јавног живота, са манифестација, са демонстрација и ратних бојева, ја сам, пишући сценарије, тражио уметничке начине да будем штедљив, а да се добије добар, па и неочекивано успео домет.

Одлучио сам да направим велики омаж српској фотографији, која ће у Светском рату постати документ (чији је почетак слављен у Србији – Анастас Јовановић са дагеротипијом нумеро 2) и кинематографији (јер је филм „Крунисање краља Петра“ светски заштићен филм). Што се филмова тиче, договарао сам се са историчаром филма и зналцем дигитализације Радославом Зеленовићем, тада директором Кинотеке, како да искористимо фонд Кинотеке из времена прве две деценије 20. века, како да све уклопимо и да поново „оживимо“ то предачко богатство. Хтели смо да то буде догађај.

Да би све ово било природно и уверљиво, увео сам као јунаке двојицу сниматеља, Михајла Ал. Поповића и Станислава Кракова (који је пред Други светски рат направио веома уверљиву реконструкцију Албанске голготе).

На моју велику жалост, продуцент је то одбацио и добили смо шта смо добили. Шта ћемо још добити у две преостале епизоде, гледаћу са великом надом, а ако је не буде – мој очај ће бити неизмеран.

ТРОЦКИ О ПРОТИЋУ И ПАШИЋУ

У хотелу „Москва“, који је био седиште свих светских дописника из Београда, током балканских ратова и на почетку светског рата, као дописник „Кијевских новина“, боравио је и Лав Давидович Бронштајн Троцки, и за њих извештавао из Србије и водио интервјуе са највиђенијим Србима, понајпре са Николом Пашићем: „Протић, Пашић и Пачу, то је трио који води Србију. Протић и Пачу су на далеко вишем интелектуалном нивоу од Пашића, али је Пашић од свих најдалековидији, како ми га је карактерисао један далековиди Србин, Драгиша Лапчевић.“

ЛИЧНА КОЛЕКЦИЈА

Што се тиче фотографија, лично имам колекцију фотографија о краљу Петра и његовој епохи. Приредио сам за „Православну реч“ допуњено издање великог „Ратног албума 1914-1918“ пуковника Андре Поповића.