Врање – Ни после две деценије од НАТО агресије и завршетка сукоба са терористима на југу Србије 2001. године, положај ратних ветерана, њихов статус и права нису ни приближно решени, штавише су понижавајући, указују удружења која окупљају некадашње борце.

За ветеране рат још није завршен. Илустрација, Фото: Мод

Такође, иста је судбина и људи који су били у борбама од почетка распада СФРЈ 1991. године.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања припремило је Нацрт закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица, који би се пред посланицима нашао на једном од наредних заседања Скупштине Србије.

Пре коначног предлога закона, у 12 градова у Србији најављене су јавне расправе тим поводом, а прва од њих ће бити одржана у Врању 13. маја у 11 часова у великој сали Скупштине града.

Ветерани позивају своје саборце да прочитају нацрт закона и припреме се за јавне расправе, јер како кажу, он није добар и ако се као такав усвоји, неће донети ништа ново ни добро како би се друштвени положај бораца променио.

Многи од њих, који нису чланови ни једног удружења, позивају борце да учествују у јавним расправама.

Један од њих је и Ненад Станић, ветеран са Кошара, који указује да упркос томе што је од првих ратних сукоба током 90 – их година, прошло толико времена, Србија нема борачки закон који би био праведан за све.

– Још увек немамо закон који би обухватио читаву борачку популацију у Србији.

Пре пет година, такође су биле организоване јавне расправе, када је тадашње министарство представило јавности нацрт закона.

На ондашњи нацрт закона ми смо дали преко 800 предлога и примедби, од чега ништа није прихваћено ни усвојено, нити је пак неко објашњење дато.

Сада опет имамо неку причу која је у суштини веома слична, сигурно није боља, а гора уствари ни не може да буде – указује Станић.

Он даље појашњава да је основни проблем у вези трајног и праведног решавања статуса бораца, то што се он не базира на основу рана и дела, већ што их држава третира као социјалне случајеве, што они никако не заслужују, а самим тим и не прихватају.

– Ако ће неко да нам укаже поштовање, то би требало да буде засновано на томе где смо били, где смо ратовали, да ли смо рањавани или не, а не да нас третирају као социјалне случајеве.

Први се ја не мирим са тим да ме неко третира као социјалу.

У суштини, нас нико у ствари ништа и не пита, нас ратнике, али једна ствар је јасна како би овај проблем било најбоље решити.

Ми би били задовољни ако би се практиковало оно што је заступљено готово свуда у свету и у земљама у околини.

фото архива

Ми немамо посебно борачко министарство, припадамо Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, што само по себи говори да смо ми стварно социјални случајеви, породице погинулих бораца, ратни војни инвалиди и ветерани.

Нарочито су ратни ветерани у тешком положају, јер они немају апсолутно баш никаква права, потпуно су обесправљени све ове године.

Држава би показала да заиста жели да се бави нама када би имали засебно борачко министарство, које би било организовано тако да министар буде ратни ветеран или сл.

Нама прође живот, а не остварисмо никаква права – закључује Станић.

Небрига државе у односу према некадашњим борцима види се и у непостојању системске подршке код посттрауматског стресног поремећаја, изворно познатог као вијетнамски синдром, који се јавио код многих, а у ризику на ту врсту обољења су сви ратници.

Станић даље појашњава да је држава ограничила помоћ код ове врсте болести на пет послератних година.

Неки су имали среће да то право остваре у првим послератним годинама, а они код којих се јавио касније, нису то могли.

Медицина је потврдила да јављање ове болести нема временско ограничење, тачније може да се јави као ратна траума и много касније у животу, код људи који су учествовали у борбама.

– Ови проблеми се уопште не помињу у нацрту новог закона. Постоје најаве да би се предложио борачки додатак, али тек када неко од бораца напуни 60 година.

Значи, опет се гледа социјални статус, а ми се сводимо на социјалне случајеве, који се не третирају по основу рана и дела из рата.

Како би се сва дугогодишња неправда исправила, требало би да људи добију тај борачки додатак сада и одмах.

Ветерани углавном имају сви преко 40 година и питање је ко би од нас дочекао тај додатак после 60. године, када смо сведоци да људи свакодневно умиру од последица ратовања или дижу руку на себе – напомиње Ненад Станић.

У Србији према расположивим информацијама има око 500.000 ветерана, који размишљају да борбу за своја права могу да наставе и протестним камповима испред републичког парламента, уколико не буду уважени њихови захтеви.

Борци се такође и годинама залажу за установљење Дана ратних ветерана, за који би био одабран Видовдан, што до сада није узето у обзир и уважено од стране надлежних.

Нажалост, држава до сада није имала слуха за тако нешто.

Нацрт закона у вези ког се расправе и организују налази се на овом линку – НАЦРТ ЗАКОНА

У расправи могу да учествују сви из бирачке популације.

Након трибине у Врању, истог дана 13. маја расправа ће бити организована и у Лесковцу у 17 часова у скупштинској сали.

У наредних двадесетак дана трибине ће се одржати у Крагујевцу, Ужицу, Сјеници, Краљеву, Сомбору, Зрењанину, Новом Саду, Зајечару, Београду и на крају у Нишу 3. јуна.

С.Т.

Извор: ОК Радио