Одлучио сам да организујем прославу Првог маја, Међународног празника рада.

Отишао сам у прву фабрику.
– Добар дан драги радници! Дошао је и ваш празник! Позивам вас да заједно прославимо Празник рада, празник свих радника широм света..
– Не дери се, буразере, – прекинуо ме је фабрички портир- нема ти овде никаквих радника. Ова фабрика је годинама у стечају па одавно нико не долази на посао..Истина, долазимо ми портири али нас нико не рачуна у раднике..

Прешао сам у фабрику преко пута.
– Има ли овде радника ?- опрезно сам питао портира.
– Има, али тренутно нису ту- обавестио ме је љубазни чувар.- Ова фабрика је приватизована али нам нови газда годинама уопште не исплаћује плате.. Тако да су наши радници или на блокади пута или на блокади пруге, или су преградили неку реку …

Делимично обесхрабрен свратио сам и у трећу фабрику.
– Да ли код вас можда има радника расположених за прославу Празника рада?- упитао сам портира.
– Шта ти пада на памет, брале, какав празник!? – једва је проговорио портир од изненађење. – Па ово ти је фабрика у власништву страног газде! Код нас, бре, нема ни црквених ни државних празника, боловања, трудничког, слободних дана, кашњења, ранијег излажења..све суботе су радне..

Брзо сам напустио страну територију и одлучио да уђем у једну баш велику врло модерну зграду.
– Има ли овде радника расположених за прославу Празника рада?- упитао сам њиховог портира, врло елегантног господина у супер оделу.
– Нема шансе!-одмах ме је разуверио.- Ово вам је Државно предузеће. Колико се ја разумем, а завршио сам Правни факултет и магистеријум, сви овде запослени, а има их баш доста, раде у администрацији..Нисам сигуран да се администрација рачуна у раднике..

Био је у праву, па сам изашао на улицу већ прилично деморалисан.
– Извините, знате ли можда има ли негде радника?- одлучих се да запитам првог пролазника.
Човек ме је љубазно упутио у некакав парк.

И најзад, тамо је стајала баш велика група људи која је на први поглед личила на праве раднике.
– Драги радници, драго ми је што сам вас најзад нашао! Да ли бисте ми се придружили у прослави Празника рада?-одмах сам прешао на ствар.
Из групе се издвојио један брка.
– Газда, ако треба да се носи, дневница је 20 евра по човеку, а ако треба да се копа дневница је 30 евра..

Ускоро су ми објаснили да су они незапослени радници који раде када их неко ангажује, а да свакако немају времена за било какве прославе и губљење времена за џабе.

Шта је-ту је. Требало је прославити Празник рада.
За 20 евра унајмио сам брку, радника из парка, и частио га пивом.

Слободан Симић

фото: ДАНАС

ИЗВОР: ДАНАС

———

1.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић