Проф. др Слободан Самарџић
10.4.2019. Србија и свет

***

–  Шта је за Вас Косово и Метохија?

– Као што свака река има свој извор тако и сваки народ или држава има свој извор. За Србију то је Косово и Метохија. И док је тог извора, биће и историјског тока у животу српског народа и државе. Када би тај извор наше историје, културе и државности пресахнуо, не значи да би Срби и Србија нестали, али извесно значи да би престали да буду историјски ток а постали непокретна бара, у најбољем случају мало језеро са перспективом исушења. Наша историја показује да је ова истина индиферентна према конкретном положају Косова и Метохије, према питању да ли је оно у саставу државе Србије или је окупирано. Ако ћемо право, већи део његове историје прошао је, и сада пролази, кроз режим окупације. Али није случајно да је током вековне турске окупације створен косовски мит. Када је српска државност била обновљена почетком деветнаестог века, очи устаника, народа и државника биле су упрте у правцу Косова, тог вечног животног врела Срба и Србије. Век после ослободилачких устанака оно је било слободно, а то значи у саставу Србије.

– Да ли Србија може наставити историјски пут без Космета у њеном саставу?

– Историјски је јасно да Космет није увек био у саставу Србије. Али, такво стање увек је био производ више силе којој се народ и држава нису могли одупрети: турско запоседање, аустријска и бугарска окупација, немачка окупација, војна агресија НАТО савеза и албанска сецесија. Срби, дакле, нису предавали Косово нити га признавали као део туђе државе, већ су стоички подносили вишу силу, гајили своје колективно сећање и чекали прилику да га поврате. То је историјска вертикала српског политичког става о Косову и Метохији, али са данашњом другачијом епизодом. Први пут за девет векова постојања српске државе актуелни владари су спремни да признају насилно отцепљено Косово као историјски свршену ствар. И сада могу директније да одговорим на питање: какав би то био историјски пута без Косова? Без Косова значи без сопствене историје. Јер, на Косово се мислило увек када су се земља и народ ослобађали иако то најчешће није било само Косово. Оно је напросто наша велика историјска метафора; културе, неимарства, сликарства, духовног живота, јунаштва и свакојаког подвижништва, државништва, задужбинарства, жртвовања – свега што живот једног народа чини богатим. Зар се свега тога морамо одрећи да бисмо „наставили историјски пут без Косова“? У крајњој линији, ко нас на то тера? Да ли тзв. страни фактор? Па тек је он константна у нашој историји која је умела да очува значај и значење Косова. Данас се не ради о „страним фактору“ као највећој претњи, него о владајућој политичкој класи у Србији и уским слојевима социјалних бенефитора који изгледа заиста могу „да наставе историјски пут без Косова“. За њих је битно заборавити све како би се што лакше улили у безличну глобалистичку магму. Лично ме не интересују ни они ни тај њихов пут.

– Зашто је српском народу потребан косовски мит у будућности?

– Нема великог народа, без обзира на његову бројну и просторну величину, без својственог народног мита. Ако он још прође кроз аутентичну уметничку обраду – у поезији и прози, музици и сликарству, архитектури и неимарству – и то траје вековима, онда имамо посла са националним културним наслеђем прве класе. Историја је хтела  да су архетипови овог српског историјског наслеђа најбројнији и најгушћи на Косову и Метохији. И управо на овом простору обнавља се дан дањи историјска митска драма најстаријих живих цркава и манастира и културних споменика српског народа. Руше се и пале као у турско време, обнављају се и граде као после сваке варварске стихије. И без таквог данашњег искуства косовски мит био би живо присутан у српској колективној свести, а данас свако може да види да се на врло искуствен начин он враћа и обогаћује. За српски народ тај мит је аутентична спона између прошлости, садашњости и будућности.