Изјаве председника Србије о политичким неистомишљеницима и противницима увек су препуне презира и мржње

Танјуг (Сава Радовановић)

Јавна иступања Александра Вучића обележена су понизношћу (кад помиње светске моћнике), пренемагањем (ако објашњава стање преговора са Приштином), измишљотинама о успесима своје владавине и лажним обећањима о томе како ће у неком наредном периоду у Србији бити много боље, док су његове изјаве за медије о политичким неистомишљеницима и противницима увек препуне презира и мржње према њима.

Сваки пут када му се учини да је згодно да их помене (а он много не бира прилику), он ће их означити не само као стране плаћенике, домаће издајнике или фашисте, већ и лопове који су опљачкали све што су могли док су били у власти или близу ње.

И то он не говори уопштено, нису то „неки од опозиционих политичара“, него AV увек прозива имена неколицине опозиционих вођа, несумњиво оних од којих највише зазире да ће му угрозити власт.

Није добро, разуме се, што за њега нема суда, па за своје изјаве о политичким противницима не сноси никакве последице, али је још много опасније то што оваквим говорима мржње озбиљно нарушава прилике у држави, подстичући нетрпељивост између својих присталица и оних који се нису упецали на његове измишљотине и обећања него су схватили куда води Србију.

Дa уопште не води рачуна о истини, недавно смо се уверили (17. марта), приликом демонстрација испред Председништва Србије, када је ухапшен студент Стефан Симић. AV je похитао да саопшти јавности како је он „ударио полицајца с леђа. Када се полицајац окренуо, он је побегао ко миш. Није ухапшен зато што је млад и леп, него зато што је ударио полицајца“.

Блиски сусрет полиције и студента, међутим, одиграо се на нешто друкчији начин. Пошто је шутнуо флашу са водом ка полицајцима, приведен је судији за прекршаје. Он га је саслушао, прегледао снимак и казнио са 20.000 динара, па је јасно да председник СНС-а и Србије опет пустио машти на вољу, не водећи рачуна о истини и последицама које из тога могу произићи.

Куда води његово свесно ширење омразе међу нашим грађанима могло се недавно видети и из вести у једном дневном листу, који је објавио да су на просторијама СНС-а у Новом Београду исписане погрдне поруке али – ваљда да се не би узнемиривала јавност – није наведено како оне гласе (иако није нимало тешко претпоставити коме су упућене).

Непосредно после тога Градски одбор СНС-а у Београду позвао је надлежне државне органе да што хитније санкционишу овакво понашање, које долази из редова „фашиста и лопова какви су Јеремић и Ђилас и Обрадовић, јер ово није лице пристојне и модерне Србије за коју се Српска напредна странка, предвођена Александром Вучићем, неуморно бори“.

Тако Градски одбор, а његов неуморни и лепо васпитани председник скоро у исто време, као прави српски Робин Худ, одлази код грађана, штрајкача глађу због огромног повећања висине рата кредита у швајцарским францима, обећава им да ће потражити решење са Владом, али, разуме се, не пропушта прилику да саопшти како треба помоћи људима „које је власт Ђиласа и Јеремића опљачкала“

Што би се рекло: у Србији ништа ново или – „Ко о чему – баба о уштипцима“.

Војислав М. Станојчић

ИЗВОР: Стање ствари

——–

7.4.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић