Пише: Данило Данчетовић
7.3.2019.

Лево: Зграда „Академије наука и умјетности” у Приштини; Десно: „Енциклопедија Косова”

Имамо у рукама издање „Академије Наука и Умјетности Приштине”, Косова, Приштина 2012, које се сматра као енциклопедија Косова. И поред монструозног сатанизирања академика проф. др Каплану Буровићу од стране Албанаца са обе стране границе Југосллавија – Албанија, под његовим псеудонимом Каплан Ресули увели су га као свог, албанског књижевника (не и као научника!), иако су им његова научна открића много познатија и важнија од књижевних дјела, посебно његово дјело „Ко су Албанци?”. Тако они пишу на албанском језику:

„Каплан је био без сумње један од књиженика и интелектуалаца најоговаранијих, најнападанијих, најбласфемиранијих, најполемизиранијих у албанском свијету. Он се оптужује и као панслависта, али са друге стране карактеризира се као један од најпознатијих родољубивих књижевника. Његово најпознатије дјело је роман „Издаја”, иако је мало његових дјела објављено у Албанији. Каплан Ресули је од комунистичког режима осуђен на десет година затвора зато што се његов поглед на свијет није слагао са режимом Енвера Хоџе.

Ресули је признао да је мајтиста, али не са комунизмом који је успостављен у Албанији, који је он назвао бандитски комунизам, што га је коштало јако тешко. После’90 година, иако су се пресједник Републике Албаније тог времена, Сали Бериша, као и каснији екс-пресједник владе Фатос Нано, извинули Ресулиу у име албанског народа и позвали су га да се врати у домовину, он наставља да живи у Швајцарској. ”

Наглашавамо да је у првом и другом (југословенском и албанском) периоду његовог стварања Академик Буровић био цијењен од Албанаца Космета и Албаније јако високо. Његов роман Издаја је проглашен за chef-d’oeuvre албанске прозе свих времена и уведен у званични програм школа свих категорија, па и универзитета. Језик романа је тражен за службени књижевни језик Албаније, док су за њега тражили да му се за живота усред Албаније подигне споменик над сваким другим споменицима. Албанци су овај роман држали поред БИБЛИЈЕ и КОРАНА, проглашавајући га за своје ЈЕВАНЂЕЉЕ. Доживио је пет издања, па и у 100.000 примјерака, што је тираж без примјера у Албанији.

У Југославији је био стално забрањиван, али је и поред тога у тајности циркулисало неколико хиљада овог романа. Људи који су ухваћени са тим романом и другим дјелима Академика, па и оним његовим делима која су објављена у Југославији (роман Фанола), хапшени су и укупно осуђени на преко 1000 година затвора. У Албанији су његова дјела забрањена у другом дјелу другог периода његовог стварања (по хапшењу), па се то наставља и данас.

Наглашавамо и ово: до данас се ни Бериша, нити неки други пресједник, нити неки други шеф Партије Рада (садашња Социјалистичка Партија), није извинио ни једном другом екс-политичком осуђенику. Академик Буровић је једини. Зашто? Злочини који су учињени над његовом главом и главама његове породице, жене и малолјетне дјеце, тако су монструозни и тако познати сада на свим странама свијета, да се о њима више не може ћутати. Службено, и Албански Парламенат је Академику Буровићу признао пуну невиност.

***

Ова биографија обилује нетачностима, које ћемо покушати да их исправимо.

Прије свега, наглашавамо да нетачности нису резултат незнања косовско-албанских академика, већ њиховог попуста титоизму и енверизму. Они немају смјелости да до краја открију истину о Академику Буровићу, ни злочине Тита, нити оне Енвера Хоџе.

Академик Каплан Буровић

Сад је свима познато да је Академик Буровић југословенски књижевник (српско-црногорски), што поменути академици прећуткују у стилу њиховог познатог фалсификовања историје албанског народа. Затим, прије него у Албанији, он је ухапшен и осуђен као дисидентни књижевник у Југославији. Свим осталим косовско-албанским личностима које су хапшене у Југославији то је наводе у биографији, док Академику Буровићу бришу, што је у служби оних који лажу и интригирају против њега да је тобоже био у служби УДБ-е.

Академика су казнили колико и Милована Ђиласа који је био друга личност Југославије послије Тита. Само што су Ђиласу казну замјенили условним затвором, а Буровићу – строгим затвором и са више покушаја да га и физички ликвидирају.

По издржаном затвору у Југославији он је пребјегао у Албанију као политички емигрант, крајем 1960, са намјером да отуда пређе у Совјетски Савез, као што су чинили многи други Југословени, па и његов друг из затвора, генерал Владо Дапчевић. За његову несрећу, управо тих дана је СССР прекинуо дипломатске односе са Албанијом и повукао амбасаду из Тиране. Тада је Академик Буровић тражио да оде код Фидела Кастра, па код Мао Це Тунга, штавише – и на вијетнамски фронт, код Хо Ши Мина. Енвер Хоџа му није дозволио, јер је одмах ступио у преговоре са Титом за размјену Буровића са једним књижевником који је нешто прије пребјегао у Југославију. Пошто ова размјена пропаде, Буровић је заглавио у Албанији, гдје – и поред свестране систематске саботаже – наставља да пише и ствара књижевна дјела у бразди југословенске дисиденције.

Тако је он својим романом Издаја (Тирана 1965) бацио у сенку све албанске књижевнике, па и Исмаила Кадаре. Албанци су га одмах прихватили не само као свог књижевника, већ и као главног књижевника. Сва његова дјела, иако са југословенском тематиком, схваћена су као алузија на албанску стварност, док су лично њега обожавали, не сумњајући да није Албанац. Свуда у Албанији народ га дочекује са почастима, па му и кличу: “Енвер – Каплан! Енвер – Каплан!” Ово је озбиљно узнемирило власти, које су га позвале и савјетовале да више не пише о Југославији, да од сада третира албанску тематику, са чиме се он није сложио, наглашавајући да Албанија нема потребу за њим јер има своје књижевнике. Тада су прекинули објављивање његових дјела и ставили га у полицијску обраду да га хапсе и физички ликвидирају.

Многе похвале и од стране власти чуо је у програму његове полицијске обраде и припреме за ликвидирање, да би му засљепили очи, како не би видео шта му се то спрема иза леђа. Наравно, Сигурими је чинио своје лажима, интригама и фалсификатима како против романа, тако и против аутора.

У међувремену, док су Академика Буровића полицијски обрађивали и спремали се да га физички ликвидирају, Енвер Ходжа је пао на колена пред Титом са молбом да му са врата скине кинеску свилену врпцу. На његову молбу да успоставе дипломатске односе на ранг амбасада, Тито му је тражио да му овог Каплана преда живог или мртвог. Пошто су му пропали покушаји да га предају живог, Хоџа га ухапсио прије подне, на дан 03.11.1970. Послије подне у Тирану је је авионом стигао Титов амбасадор Јован Печеновић. Тако, сутрадан, албански медији, умјесто да пишу о хапшењу нашег књижевника, брујила су о успостављању дипломатских односа на ранг амбасада између Албаније и Југославије, што је било очито индикативно. Изгледало је као да је Академик Буровић са његовим романом био главна сметња овом новом загрљају Енвера са Титом.

Буровић је једини југословенски емигрант који је ухапшен прије успостављања дипломатских односа, прије приспећа у Тирану југословенског амбасадора. Несумњиво, и захтјевом Јосипа Броза Тита ухапшени су и многи други, али послије, да би се приказали као „албанска антикомунистичка организација” Каплана Буровића.

Фактички, још прије хапшења и ислеђивања, он је осуђен на смрт, јер су у полицијској обради уињени монструозни злочини не само против њега и његове супруге, већ и против његове малољетне дјеце, од 4 и 6 година: провоцирали су га да убије и жену и дјецу! Пошто су им пропале провокације и инсценирања за смртну казну, изведен је пред суд једно пет пута и укупно је осуђен на 43 година монструозног затвора, а не на 10 година, како то фалсификују академици.

Да је планиран за физичку ликвидацију још прије хапшења и ислеђивања, доказује нам регистар дипломираних Филозофског Факултета у Тирани, гдје су му, након су му дали диплому (Ово је његова друга диплома високог образовања!) написали: “Отјеран са студија због лошег политичког држања”.

Од првог дана хапшења Енверовци су перманентно радили на томе да га физички елиминишу, да би тако елиминисали и свједока својих злочина, које је сада Академик схватио и пљунуо им у лице, разглашавајући их и међу осуђеницима. Управо зато, за све вријеме затвора нису му дозволили да види ни родитеље, нити дјецу, апсолутно никога, ни да их види нити да сазна јесу ли живи. Пошто су га 10 пута на живо одрали, у дословном смислу ове ријечи, морили су га глађу до несвестице и клиничке смрти. Замало су га и сахранили живог.

Из затворске ћелије у стравичном Бурељу, окован у гвожђе и бетон, а умирући од глади, пљунуо је у лице Енверу Хоџи да не само што није комуниста, већ је и крвави бандит који не поштује никакве законе, правила и принципе цивилизованог свијета. Из те ћелије он је овог албанског монструма приморао да најзад усмено и писмено призна: „Они, који данас управљају Албанском Државом и Партијом Рада, нису ништа друго до једна црна банда, криминална и омражена од читавог народа”.

Ето ко га казнио – не комунисти, већ социјал-фашисти и бандити, који су узурпирали народну власт и диктатуру пролетаријата изврнули у своју личну диктатуру, социјал-фашистичку и најкриминалнију, најмонструознију, без преседана у историји човјечанства.

Заслуге Академика Буровића за албански народ у борби за слободу и демократију су многобројне и велике, изузетне. Он је херој и личност бр.1 те борбе. Додајте томе ванредне заслуге у албанологији: он је тренутно највећи албаналог на свијету. Преко свега, он је увео у албанску књижевност дисиденцију и бранио је као ниједан други дисидент, ни страни, ни албански. Албанској култури и књижевности, сем што јој је обогатио прозодију, поклонио је и његово ремек дјело – роман ИЗДАЈА. Он се посебно истакао у свијету као борац против шовинизма и расизма, а и за строго научно рјешење проблема Космета. У знак захвалности, Енвер Хоџа га хапси а Албанци (Управо у Приштини!) демострирали су против његовог пуштања из затвора (Најмонструознија демострација на свијету!), па су и преко медија изјавили да је највећа грешка Енвера Хоџе што га није физички ликвидирао, тобоже зато што је изјавио своју српско-црногорску националност и што је доказао да Албанци у Југославији нису национална мањина, већ дијаспора. Његови докази да Албанци нису ни аутохтони, нити Илири, понајмање Пелазги, потресли су из темеља зграду албанологије и учинили да Албанц побијесне.

Преко интернета они су расписали и конкурс за јунака који ће поћи у Женеву да га убије. Само током 2018. године десила су се три покушаја убиства. Преко интернета очитали су му и опело.

Одмах послије хапшења почели су да лају на сва уста и громогласно (Не и преко медија, штампе!) А кад је по изласку из затвора Буровић почео да демаскира Енвера Хоџу, онда су почели да лају и преко медија, настојавајући да тако, свакаквим најбестиднијим и најабсурднијим оптужбама, лажима и фалсификатима, псовкама и најпрљавијим увредама угуше то његово демаскирање. Први је ово учинио Рамиз Алија са положаја шефа „комунистичке” Партије Рада Албаније и предсједника Републике Албаније, а на француском језику преко париског листа L’humanite. Тај примјер је без преседана не само у историји Албаније, већ и свијета, што нам свједочи о значају који су придали личности Академика Буровића у њиховим настојањима да убједе свијет да у Албанији није потребно румунско крвопролиће, јер ће сами они, креатори свих злочина и огрезли у крви невиних људи, демократизирати власт и земљу.

Ангажовање Рамиза Алије и најјачих пера албанског народа, Исмаила Кадаре и Адема Демаћи, па и Албанаца Албаније и њене дијаспоре en bloc против Академика Буровића, учинише овога главним противником Енвероваца, албанског стаљинизма. Погледајте њихове медије, штампу и интернет! Сви брује против њега као што до данас нису брујила ни о коме другом, ни о Цару Душану који од Албаније учини српску покрајину, ни о Турчину Султану, који промјени вјеру Албанцима, ни о Мусолинију Италијану, ни о Хитлеру  Герману, који одјенуше албанске мајке у црнину, па ни о Слободану, који им постави гвоздену метлу на Космету. Бес Албанаца против Академика Буровића је неупоредив, незапамћено велик.

Користећи изјаву Академика Буровића да није Албанац ни по националности, нити по држављанству, поријеклу, Енверовци су му пустили на врат сав олош албанског народа, Албаније и дијаспоре – тобоже он пориче постојање албанске нације и да наводно фалсификује њихово поријекло. Тако су учинили све да угуше његову главну критику о бандитизму Енвера Хоџе. И поред тога, не само од Албанаца, већ широм свијета, прихваћене су његове тезе о поријеклу Албанаца и о социјал-фашистичком карактеру енверовских власти, што вриједи и за све друге тзв. „социјалистичке власти” тог времена.

Ипак, не можемо прећи ћутке преко чињенице што ова Академија наука и умјетности, у исто вријеме кад њени Албанци против Академика урличу до небеса (и бестидно га сатанизирају као агента УДБ-е, негирају му и личност и лично име, па и роман „Издаја”!), ова Академија не само што га признаје као албанског књижевника и значајну позитивну личност, већ му признаје и ауторство романа, па и да се борио против Е. Хоџе као нико други прије њега. Он је демаскирао и демаскира стаљинизам (титоизам и енверизам) као нико други пре њега, што му најзад признају и његови непријатељи. Ова признања свједоче да међу Албанцима има и таквих који здраво расуђују и супротстављају се руљи уличара, лумпен-пролетерима Енвера Хоџе.

Чим су Енверовци сазнали за ово издање, ухватили су за грло Академију и ето – издање из године 2012. се повлачи, а 2013. објављује се ново издање са новим, скраћеним текстом биографије Академика Буровића, али не и исправљеним грешкама. Ово нам свједочи да у овој Академији још увијек владају Енверовци.