Гост емисије „Интервју“ био је проф. др Мирољуб Јевтић, професор Факултета политичких наука. У светским оквирима спада међу највеће познаваоце исламске религије. Оснивач је научног правца политикологије религије и његов приступ изучавању овог феномена прихваћен је на највећим светским универзитетима.

Свој суд о албанском питању проф. др Мирољуб Јевтић дао је пре четрдесетак година и није га променио „ни за јоту јер није наишао ни на један доказ који би га навео да промени тај свој став“.

„Отприлике се тај мој став своди на следећу реченицу –  Кад се из албанског политичког пројекта извуче ислам, остаће корице, као кад се из уџбеника физике извуче математика. Дакле, албански политички пројекат је исламски политички пројекат. И ту нема никакве дилеме, то се види по сваком параметру тог феномена.
Кад се ради о албанском национализму о коме се говори, национализам је нарочито у албанским условима, обавезно концептуално формиран као изразито антирелигиозни, не антиисламски, него изразито антирелигиозни, против свих религија, укључујући у то и ислам.“

„Ми имамо потпуно погрешну слику о Призренској лиги. Прво, Призренска лига уопште није била, не само националистичка, него  уопште није била национална организација. Причу о Призренској лиги као о озбиљном почетку албанског националног пројекта су формирали албански интелектуалци, пре свега хришћани, и та прича је некритички прихваћена од стране српских интелектуалаца и већине других балканских интелектуалаца. А суштина је била потпуно другачија.
Мерено идеолошким критеријумима, инспирацијама и тежњама, које се виде кроз програмска документа Призренске лиге, пре свега кроз „Карарнаме“ (изјава или владин декрет – прим. приређ.) тако се зове тај њихов програмски документ. Из њега сасвим јасно произилази да је  Призренска лига у суштини била антиалбанска организација, баш тако, не само да није била албанска него је била антиалбанска. Антиалбанска због тога што свака идеја албанске нације подразумева формирање јединствене албанске државе, независне и суверене, у којој би носиоци суверенитета били Албанци.
За разлику од тога Призренска лига је била изричито против стварања посебног политичког идентитета који би био заснован на албанској нацији и била је за то да се територије којима је она тада претендовала, и које је тражила и код светских сила, преко Берлинског конгреса итд., да се албанске територије задрже под суверенитетом халифа, односно верског поглавара, читавог исламског сунитског света.
Значи, њихов циљ није био да се направи Албанија, него да делови Османског царства насељени Албанцима, или они делови на које су они претендовали а тамо нису били већина, остану под влашћу халифе и то заувек, до краја трајања времена, све до – религијским смислом речено – судњег дана. Према томе, то је изразито антиалбански став, јер је он био против и албанске нације и албанске државе.“

„Сви Албанци су себе доживљавали као Османлије, они су сви били апсолутно интегрални део целе те приче. Зато, данас, кад вам људи спомену Курде и кажу Вам – Курди су вековима експлоатисани од Турака – ТО СУ ГЛУПОСТИ. Курди су били Османлије. Курдско питање се појављује значајније тек после реформи, кад се турска држава формира као национална турска држава, е онда Курди кажу – ако ви нећете да будете муслимани него Турци, онда и ми нећемо да будемо Турци хоћемо да будемо Курди.“

„Прво, математички гледано, албанска етничка маса постоји на овим просторима од 10-11. века кад се налази први траг њиховог постојања, то су људи који говоре албанским језиком. Од те албанске етничке масе је, као код свих других народа, могуће да се под одређеним условима формира народ, односно да се потпуно профилише као нација. Дакле, ту нема никаквог спора, они одувек постоје.
Међутим, како они ни у Средњем веку нису успели да направе државу, они су имали тако неке рудиментарне заједнице које су се налазиле под влашћу Византије, па под влашћу католичких витезова који су освајали поједине делове Албаније, па онда у саставу српске државе итд., албанска држава у правом смислу те речи у Средњем веку није основана. Али су, Албанци као народ, постојали као етничка маса. Са доласком ислама, највећи део Албанаца се исламизовао, са исламизацијом је направљена идеолошка диверзија у оквиру албанског етничког корпуса. Дакле, Албанци су се, прихватајући ислам, одрекли идеје да праве албанску државу, и одлучили да државу праве са осталим муслиманима, у овом случају са туркофонима, и једни и други су чинили исламску османску масу. Али, део становништва Албаније који су отприлике 30%, је остао хришћански, тај хришћански део је сачувао идеју албанске нације и потребу њене обнове. Као хришћани они су били експлоатисани и тлачену оквиру једног исламски уређеног друштва као што је била Османска царевина, и природно је да су као такви желели да се извуку из тог потлаченог положаја у коме су се налазили.
Међутим, они су имали један велики проблем. Они су свуда, у компактним територијама где су Албанци чинили већину, били мањина. Дакле, они нису имали реалну снагу да, као угрожени хришћани – албанофони, кроз оружане устанке какве су организовали Срби или Грци, крену у освајање своје слободе.
И зато су у 19.веку, гледајући шта се дешава у Европи, образованији хришћани којима је било доста да трпе угњетавање од стране османских власти, одлучили да се ослободе – али на један врло вешт начин. На начин да користе идеологију која је владала у Европи и која је подразумевала да државе треба да се „праве“, односно нације, по принципу припадности једном те истом ЈЕЗИКУ. Зато су они, пре свега хришћани православци, то је оно што је веома битно, почели да форсирају идеју албанског језика и албанске нације окупљене око албанског језика. Они су почели да позивају муслимане да се уједине са њима, да потисну ислам, да дају предност албанском језику и заједничком пореклу и да са њима заједно праве албанску државу. Међутим, Албанци муслимани то нису хтели да прихвате јер им је религија била важнија од те приче о језику.
И зато, кроз читав тај период када практично почиње модерни албански национализам, који су направили православци… касније се тој идеји припајају католици…“

„Та идеја албанског национализма није могла реално да заживи и постане политички пројекат. Међутим, како је он одговарао суседним великим силама, пре свега аустроугарској од 1867.године, и Италији у којој је Аустроугарска пре свега биле супростављена ширењу српске идеје на овим просторима, она је у Албанцима нашла средство уз помоћ кога ће да онемогући  успостављање стабилне и снажне српске етничке државе.
Тако да су, практично, главни носиоци политичке борбе за стварање албанске нације били Аустријанци а не Албанци.“

„И бугарска историчарка покојна Теодора Толева, она је направила књигу о томе, притом она уопште није била албанолог, то је оно што је веома важно и још значајније, она није уопште имала амбицију да се бави албанским питањем колико ја знам. Она је истражујући неке сасвим друге ствари у бечким архивама, дошла до државних података из којих се види да је то потпуно АУСТРОУГАРСКИ ПРОЈЕКАТ.
Дакле, они су чули од албанских хришћана да постоји могућност да се направи албанска нација и кренули су да то раде. Кад су на терен дошли њихови шпијуни, њихови конзули, и кад су почели да испитују шта је с тим идејама о којима албански хришћани говоре…  (они су долазили код њих у Беч и говорили – ми смо Албанци, помозите нам да направимо албанску нацију, они су рекли – одлично, уз помоћ албанске нације ћемо ослабити Србију), кад су дошли на терен они су видели да АЛБАНСКЕ НАЦИЈЕ НЕМА, ДА ЈЕ ОНА ФИКЦИЈА. Видели су да су Албанци подељени у три верске групе, и да у ствари представљају три посебне политичке нације: православце, римокатолике и муслимане. Муслимани се изједначавају са Османским царством, са халифом у ствари, православци са Грцима, једино католици су неки Албанци али они у укупној маси чине само десет одсто и од њих се не може направити ништа.
Дакле, цео тај пројекат стварања албанске нације… гледајте, шта је било – Толева користи документа чини ми се двадесет година после Призренске лиге и завршава негде 2010-2012.године, сво то време АЛБАНСКЕ НАЦИЈЕ НЕМА. Можете ли да замислите у каквој су заблуди Срби чији историчари говоре о албанској нацији и албанском национализму  и о Призренској лиги као о националистичкој организацији?

Значи, до краја Балканских ратова, до краја трајања османске власти на овим просторима, ПРЕМА АУСТРИЈСКИМ ДОКУМЕНТИМА – АЛБАНСКЕ НАЦИЈЕ НЕМА… а ако нема албанске нације онда нема ни албанског национализма, а онда нема ни мале ни велике Албаније – то уопште не постоји. А 99% њих, ма сви осим Мирољуба Јевтића вам говоре да је пројекат Велике Албаније започет као снажан политички пројекат на Призренској лиги 1878.године. А Толева показује да то НЕ ПОСТОЈИ јер НЕМА АЛБАНСКЕ НАЦИЈЕ…
Како ви у тим условима, са тако трагичним незнањем, тако погрешном дијагнозом, да одредите добру терапију? Сасвим је нормално да смо све ово доживели због тога.
Дакле, политика краља Петра Првог, политика краља Николе, прво књаза па краља, у остваривању српских националних интереса се заснивала на томе и зато је УДАРИЛА ТЕМЕЉЕ ОВОЈ ТРАГЕДИЈИ У КОЈОЈ ЖИВИМО ДАНАС. ГРЕШКА је била прво та – НЕМА АЛБАНСКЕ НАЦИЈЕ. Албанци су нама исто што и они који говоре турским језиком, дакле османлије, они су непријатељи, са њима се не може очекивати сарадња, њих не можете инкорпорирати у састав своје државе и очекивати од њих да буду легитимни.
То, што се после тога десило, није грешка Албанаца, нису криви Албанци, него смо криви МИ, КОЈИ СМО ВЕРОВАЛИ ДА МОЖЕМО ОД АЛБАНАЦА ДА НАПРАВИМО ЛОЈАЛНЕ, не Србе – то нико није покушавао да уради, НЕГО ЛОЈАЛНЕ ДРЖАВЉАНЕ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ КОЈИ БИ ТУ ДРЖАВУ ДОЖИВЉАВАЛИ КАО СВОЈУ, као што су је доживљавали Срби. То је била сулуда ствар која се заснивала на тим површним информацијама и да знате, то су код нас ширили наши врло образовани интелектуалци. Ми смо имали изузетну интелигенцију, што се тиче формалног образовања…“

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕО РАЗГОВОР:

ИЗВОР:BALKAN INFO – Zvanični kanal

***

ПОВЕЗАНО:

*Горан Игић: Велика Албанија у БЈР Македонији и последице по Србију (видео)

*„Балкан Инфо“: Александар Раковић и Горан Игић – О забрањеној истини о стварању албанске нације

*Албанска нација је „скројена“ по „бечкој мустри“ – Разговор са преводиоцем књиге историчарке Теодоре Толеве

*Документи из бечког царског архива потврђују – Албанску нацију је конструисала Аустроугарска

*Бугарска историчарка у докторској дисертацији открила: Албанску нацију је вештачки креирала Аустро-Угарска!

********************************

Тајни протокол са састанка на аустроугарском двору новембра 1896.

Прилог:

Основне информације о одбрањеној докторској тези – наслов, аутор, универзитет, департман, датум одбране, ментор, чланови комисије и резиме.
http://tesis.com.es/documentos/influencia-imperio-austrohungaro-construccion-nacional-albanesa-18961908/ http://www.ub.edu/dphc/albania.htm

Tesis: La influencia del imperio austro-húngaro en la construcción nacional albanesa, 1896-1908

Autor:                                              Todorova Toleva, Teodora
Universidad:                                      Barcelona
Departamento:                                    Informacion No Disponible
Fecha De Lectura:                               16-09-2008

Director:                                 Colomines Companys, Agusti

TRIBUNAL

Presidente:                                        Termes Ardevol, Josep
Secretario:                                        Suau Puig, Jaume
Vocal:                                              Olive Serret, Enric
Vocal:                                              Guibernau Berdum, Montserrat
Vocal:                                              Vinyamata Camp, Eduard

Descriptores: HISTORIA CONTEMPORANEA

Resumen:

Esta tesis, como señala su título, trata del papel que desempeñó el Imperio Austro-Húngaro en la construcción nacional albanesa en el período 1896-1908. Los documentos manejados, encontrados todos en el Archivo Imperial y Real de Viena () y en su gran mayoría todavía no publicados, nos llevaron a la hipótesis, de que entre la población albanesa, bastante heterogénea en la época antes señalada, no existía el sentimiento de pertenencia a una nación y que el Imperio de los Habsburgo por razones políticas y estratégicas a largo plazo, desarrolló una serie de actividades para fomentar dicho sentimiento. Para examinar esta hipótesis estudiamos las actividades austrohúngaras que pertenecen al ámbito de la educación, el periodismo, de la codificación del idioma escrito unificado, de la publicación de textos de carácter nacionalista en albanés. También prestamos atención al trabajo que Viena efectúa en este sentido con el clero católico que es activo entre los albaneses católicos del Imperio otomano, así como sus iniciativas para fomentar la unión entre los clanes musulmanes y católicos de los albaneses. La conclusión a que llegamos en base al exámen de las actividades e informes de los agentes diplomáticos austrohúngaros, es que Viena tuvo un papel decisivo para que el sentimiento de pertenencia a una nación arraigase entre los albaneses del Imperio Otomano.

ФБР: Приближан превод резимеа: Ова теза, као у наслову, посматра улогу коју је имала Аустро-Угарска империја на изградњи албанске нације у периоду 1896-1908. Обрађена докумената која се налазе у царском и краљевском архиву у Бечу (HHStA) и која углавном још нису објављена, довела су до хипотезе, да албанско становништво, које је било врло хетерогено у наведеном периоду, није имало осећај припадности нацији а да је Хабсбуршко царство зарад политичких и дугорочних стратешких циљева, развило низ активности како би се тај осећај изградио. Да би испитали ову хипотезу ми смо проучавали аустро-угарске активности које се односе на образовање, новинарство, кодификацију јединственог писаног језика, објављивање текстова албанско-националистичког карактера карактера. Такође, пажња је била усмерена и на рад у том правцу католичког свештенства које је било активно међу Албанцима у Отоманском царству и његовим напорима да се промовише јединство међу клановима муслиманских и католичких Албанаца. Закључак до кога смо дошли на основу прегледа активности и извештаја аустро-угарске дипломатије јесте да је Беч одиграо пресудну улогу како би се међу Албанцима у Отоманској империји дубоко укоренио осећај припадности нацији.
(Објављено 2012.године)

Теодора Толева

——

7.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила транскрипт дела разговора Биљана Диковић