Волим све што јеси.
Волим те твоје дечачке очи.
Волим тај чврст војнички став.
Волим како те храброст носи
што си од сунца саткан сав.

Волим све што јеси.
И нежне прсте и усне меке
и глас оштар и одважан
Волим тај стас, баш ту где си
и дух витеза у теби здан.

Волим, волим и игру речи,
све што ми искри, тиња и лети
кад снен ме дах кроз тебе лечи
Кад осмех среће с лица ти светли.

Волим и ватру и игру луду
буку и хуктај и уздисај,
волим и буру и фанфаре
кад твој ме вртлог узнесе сав.

Волим твој мирис, твоје ормаре
дуње на њима, ракије старе,
волим јунаке и гусларе
што с тобом поје у зоре ране.

Волим ти шубару и крст на челу,
фрулу за појасом, гуњ и одело
волим опанке и јелеке
и торбу ткану, шарену малу
из ормара твоје мајке.

Волим да слушам када ми причаш
да твој сам полет и осмех сав
да лек сам рани и мелем души,
да твој сам дах и уздисај.

Волим што веран си земљи и свецу.
Мог претка одраз, потомка сан.
Са срцем рођен, поштењем купан,
чашћу овејан, вечношћу ткан.

Волим те, волим, нек свуда јечи!
Србине славни, ратниче свети,
нек лете гласи, нек кликћу речи
Ти си мој витез, ја твоја сам!

Невена Татић Карајовић

______________

Ако се икада заљубим поново, нека то буде ратник…